Ideologija pijaca

Zelena pijaca je mikrokozam u kome su simboličke razlike izmedju Srbije i Engleske izložene svima na videlo isto tako jasno kao i espap na tezgama.

. . .

Srpske pijace su najdemokratskija mesta u zemlji – narodne skupštine u bukvalnom smislu. Doktori se cegerima očešavaju o odžačare, koji se pred kajmak-kantama guraju sa knjigovodjama koji se pred planinama praziluka nadvikuju sa penzionerima…

Svi su tu sa istim ciljem: da kupe kvalitetnu i jeftinu hranu. Srpske pijace su esencijalna društvena potreba; bez njih bi zemlja stala i završila u revoluciji gladnih. Zato su srpske pijace velike, bogate, šarene i autentične. Za svakoga ponešto.

Pijaca Gloucester, Engleska

U Engleskoj, interesantno, pijace ne postoje. Tačnije, ne na naš način. Prvo, privremene su; u našem kraju, samo nedeljom pre podne, na parkingu lokalne železničke stanice. Farmeri dodju svojim kombijima, postave tezge i prodaju svoju, nesumnjivo prirodnu robu, po visokim cenama.

Pošto su privremene i skupe, engleske pijace su i male: više kao statusni simbol, broš na skupom odelu; većina stanovništva svoj zeleniš kupuje u supermarketima, upakovan u plastiku. Tezge su vrlo čiste, razmak izmedju njih, kao i izmedju ljudi ovde, je veliki; mušterije kupe po par manjih stvari, časte sebe malo za rad i trud tokom nedelje i dodaju na trpezu stvarčicu-dve za koje su sigurni da su videle traktor. Piknik izletište i delikatesna radnja u jednom.

Srpske pijace viču: ‘radni narod’; engleske pijace viču: ‘buržoazija’.

Naše pijace su vrela kreativnog, iracionalnog, haosa: dranja, dovikivanja, šegačenja i prostakluka. Govore o narodu koji zna šta je trgovina, ali tek otkriva kapitalizam. Engleske su… hm… kao i oni: fine, bazirane na uljudnoj razmeni pristojnosti sa sigurne distance; naš komunalizam stoji nasuprot njihovom individualizmu.

Na našim pijacama priroda nas udara u sva čula: crveni olfaktorni uštip paprika, zemljana sipkavost kore od krompira, krvavo rumenilo paradajza, karfiolska rapavost starog kajmaka na jeziku – dok gazimo kroz mulj kupusovog lišća zalivanog vatrogasnim šmrkom podnabulih komunalaca. Priroda se na našim pijacama podrazumeva.

Engleske pijace su folklorna fantastika, žal za prirodom, mirnijim, manje stresnim životom; kao i svaka izgubljena stvar, idealizuju se, i sa njih isijava pritajena mržnja ka metropolitanskom životu kancelarija, korporacija, stakla i asfalta. Engleska tezga je ideološka parola onih koji se previše boje da izgube dobar život da bi išta uradili po tom pitanju, iako je taj život neodrživ; kupujući preskupi farmerski asparagus, makar imaju privid osvete prema korporacijama i povratka prirodi. Engleska pijaca je ogledalo neo-liberalnog paradoksa.

Ona je takodje i mit o farmeru, pioniru, samodovoljnom heroju; tezga je ukrašena glamurom. Srpska pijaca ima dva narativa: ili je tužna priča o zapostavljanju seljaštva – zbog represiranih cena, pucanja kičme na njivi, kao i čitavog varošanskog rasizma prema seljacima – ili je ponosna priča o ‘zdravoj seljanki’, čiji sir i jaja imaju garanciju kvaliteta neočekivane poslovnosti. Englezi beže od profesionalnosti supermarketa na pijace, dok mi bežimo od uobičajenog murdarluka u seljačko poštenje…

Kako to biva i sa našom istorijom, na srpskim pijacama se kupuje da bi se počelo od početka – jela se kuvaju i krčkaju, ne podgrevaju radio-talasima. ‘Tranzistor’ na srpskoj pijaci znači ‘pozdravi i želje’ – dok se vatreno cenjkamo oko rotkvica i cvekle, a o ljutom renu da i ne govorimo…

Lazar Džamić

Članak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.

Prenosimo ga uz dozvolu i ljubaznost redakcije Novog Magazina.