Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

INTERVJU: DUŠAN MIKLJA

Novinar Dušan Miklja od siromašnog detinjstva do večere s carem Hajlom Selasijem

 

Novinar priča o svom životopisu u „Mirisu lošeg duvana”, gnjurenju kao „ruskom ruletu”, sreći, očevom shvatanju komunizma, „mirisu” Sao Paula na Paliluli, Hirošimi i „senkama mrtvih”…

INTERVJU DUŠAN MIKLJA

Dušan Miklja

Novinar Dušan Miklja čija je matična kuća bila agencija „Tanjug”, upravo je objavio svoj životopis „Miris lošeg duvana”. Autor je više zbirki priča i romana: „Hronika nastranosti”, „Put u Adis Abebu” ili „Njujork, Beograd”, po kom je snimljen film „Jelena, Katarina, Marija” u režiji Nikite Milivojevića.

Detinjstvo mu je obeležilo siromaštvo i zatočeništva oca (u Nemačkoj i na Golom otoku), a izrastao je u novinara i pisca boraveći u više od 20 zemalja na svim kontinentima. Poznavao je mnoge državnike i gerilske vođe.

Rođen je 21. juna 1934. u Beogradu gde se školovao i gde živi. Diplomirao je na Filološkom fakultetu na grupi za engleski jezik i književnost. U braku s Ružicom, pravnicom, ima sina Igora (45) novinara i kćeri – profesorku Jelenu (43) i lingvistkinju Ivanu (35), a od njih – šestoro unučadi.

Po čem pamtite detinjstvo?

– Bilo je to u vreme opšteg siromaštva, obeleženog borbom za preživljavanje. Da bih pomogao porodici,  prodavao sam cigarete na ulici.

Da li ste imali vremena za igru?

– Pre sveg, za zavodljive, i ne uvek, bezazlene pustolovine. Preplivavao sam Dunav i Savu, upražnjavao „ruski rulet” ronjenjem ispod šlepova, vožnjom na spoljnim rubovima tramvaja, istraživanjem laguma ispod Kalemegdana kako bih „otkrio” put do Kineskog zida…

Kako ste doživljavali sreću?

– Kad su nam folksdojčeri, posle našeg dugog pešačenja, nadomak skele, oduzeli rančeve sa „švercovanom” – slaninom i brašnom! – majka je sve do Beograda plakala, a ja sam, naprotiv, rasterećen tereta, naprečac, otkrio šta je to sreća. Za razliku od mislilaca koji uzalud razgrću pramenove metafizičke magle, imao sam pouzdan odgovor na pitanje o sreći. Za mene, od pešačenja bez tovara na leđima, nije bilo veće sreće…

Kad ste, posle rata, ponovo videli oca?

– Otac se iz zarobljeništva vratio godinu dana kasnije, 1945. Toliko mu je bilo potrebno da prikupi novac i celu jednu kompoziciju voza napuni radio i rendgen-aparatima koje je, kao lični prilog obnovi i izgradnji zemlje – poklonio državi! Tim povodom, na prijemu, kod Veljka Vlahovića, tad „važnog druga”, došlo mi je da presvisnem od muke  jer mi nikako nije išlo u glavu da se cela jedna kompozicija sa skupocenim aparatima može „razmeniti” za zašećerenu vodicu i šoljicu kafe.

Od kad ste vi imali radio?

– Svoj prvi radio-aparat marke „tesla”, otac je kupio 1956, više od decenije po prispeću voza iz kog otac ništa nije uzeo za sebe. To je bilo njegovo shvatanje komunizma.

Po čem još pamtite komunizam?

– Po novom hapšenju oca 1948. Majka mi je pričala da su ga odveli neki ljudi u kožnim kaputima koji su došli s namerom da se nasilno usele u naš stan. Bili su „uvređeni” što su, umesto očekivanog raskošnog stana, zatekli sobičak bez kupatila sa česmom i nužnikom u dvorištu.

Kojim sportom ste se bavili?

– Fudbal je bio jedini sport koji se upražnjavao u siromašnim krajevima Beograda i to na visokom nivou. Dokaz za to je da sam na Sinaju, kao vojnik, iako samo amater, uz igrače iz tadašnjih prvoligaških timova, igrao za vojnu reprezentaciju Jugoslavije.

Šta vam je fudbal doneo?

– Na utakmici protiv Brazila, protivnički igrač mi je glavom slomio nosnu kost. Pomirenja, radi, Brazilci su mi poklonili limenku s 10 kilograma prvoklasne kafe koju sam poslao kući. Pošto je majka poklon razdelila komšijama, beogradska Palilula je, mirisom kafe, podsećala na Sao Paulo.

Šta, s putovanja, izdvajate?

– Teško je opredeliti se, samo, za jedno. Plovio sam dereglijom na ušću Plavog u Beli Nil, večerao s carem Hajlom Selasijem, družio se s pobunjenicima, svedočio o velikoj afričkoj gladi i građanskim ratovima, putovao vozom do sedišta Legije stranaca, u Džibutiju, popeo se na Kilimandžaro… i počinio sijaset drugih nepromišljenosti.

Koja epizoda s tih putovanja je posebna?

– Predsednik Somalije Bare, imao je čudan običaj da prima novinare u gluvo doba. Dočekao me je u zoru, u tri sata, izjavom da „ne voli novinare” zbog tog što im se „ne može verovati”. Uzvratio sam mu: „Postoje razni novinari kao što postoje i razni predsednici.”

Koji grad je neponovljiv?

– Hirošima. U tom gradu „hodate po senkama mrtvih”. Više od uređenih gradova uzbuđuju me oni haotični, poput Kaira, kao i sva druga nepredvidiva mesta.

Da li ste zapadali u opasnosti?

– U Africi nisam bio lično ugrožen, ali jesam u Njujorku. Bio sam meta razbojničkog napada. U Rimu su mi u stan, usred noći, upali maskirani napadači. Tad sam shvatio šta je to jeza. U Komsu sam kratko bio pritvoren. Za neka iskušenja, lično sam odgovoran jer sam se nepromišljeno upuštao u pustolovine kojima nisam dorastao, usponu na Kilimandžaro, na primer.

Gde vam je u dopisničkom radu bilo najteže?

– U Briselu gde sam se kao dopisnik iz NATO-a i Evropske unije zatekao u najgorem času, u vreme raspada Jugoslavije. Morao sam, drugim rečima, da istrpim čuđenje ako ne i zgražavanje što se tako „retka zver” na koju su gledali kao na Jetija s Himalaja, pojavila usred najvažnijih institucija Zapadnog sveta.

Šta je bilo teže osvojiti – Kilimandžaro ili suprugu Ružicu?

– Ružicu. Prevideo sam da opera, na koju sam je poveo, obiluje horovima. Kad god bih zaustio da nešto kažem,  grunuo bi hor… Od tad ne marim za opere s bučnim horovima.

Koje ljude ste posebno poštovali?

– Sve one koje vlast nije promenila. To su, pre svih, predsednik Angole, pesnik i državnik Agostinjo Neto i predsednik Italije Sandro Pertini. Bilo je još zanimljivih ličnosti, kao što su vođa „Crnih pantera” Stokli Karmajkl, lovac na naciste Simon Vizental, nobelovac Nagib Mafhuz, pa glumica Monika Viti, muza umetnosti, kako je o njoj govorio reditelj Mikelanđelo Antonioni.

Autor: Slavko Trošelj

Izvor: http://www.politika.rs
Priredio i moto dodao: V. V. M.

oOOo

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: