Rusko Gruzijski sukob u Južnoj Osetiji

Gruzijski predsednik Mihail Sakašvili je pokrenuo akciju za zauzimanje pokrajine Južna Osetije gde žive pretežno Rusi. Tako su Rusija i Gruzija ušle u vojni sukob. Kako je Putin delovao

Putin ne obraća posebnu, ili bolje rečeno nikakvu pažnju na akcije disidenata

U intervjuu za „Interfaks“ 28. januara 2008. godine, Mihail Gorbačov je istupio sa oštrom kritikom izbornog sistema Rusije i pozvao na „korenito reformisanje sistema, pri kome se sva vlast nalazi u rukama predsednika Vladimira Putina i njegovog bliskog okruženja u Kremlju“. Posle toga Putin je prestao da kontaktira sa njim. Intervju Gorbačova nije povisio njegov rejting u domovini, ali je izazvao sumnjive pohvale u SAD. U uvodniku, reporter „Vašington posta“ je pisao: „Nije čudno što je bivši šef Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov osetio neophodnost da govori. U intervjuu „Interfaks“-u on je rekao: „Naši izbori nisu u redu“. Ali problem nije samo u izborima. Ustvari, sistem koji je razrušio gospodin Gorbačov, pažljivo se obnavlja“.

Gruzijski rat i mapa vojnih dejstava

Ta kritika nije uticala na sadašnjeg predsednika. Čak kada je na antiputinskom mitingu u Kalinjingradu, Ljudmilinom rodnom gradu, učestvovalo 10 000 ljudi, koji su njega i njegovu vladu nazvali „korupcionarima i lažovima“ i zahtevali ostavke, uključujući i njegovu ličnu, to ga nije skrenulo sa planiranog kursa. U stvari, Putin ne obraća posebnu, ili bolje rečeno nikakvu pažnju na akcije disidenata. Kada su ga pitali o njihovim protestima, on je jednostavno slegao ramenima i odgovorio: „Oni meni ne smetaju“.

Te jeseni, Putin je slavio svoj rođendan u krugu starih prijatelja, u turistima omiljenom sankt-peterburžskom restoranu „Čehov“, gde jelovnik sada sadrži „Predsednikovo jelo“, kao uspomenu na taj događaj.

Jedan od njegovih najpredanijih pristalica me je uveravao: „Bez obzira što voli izazove da rešava sve složenije zadatke u radu, sumnjam da se vremenom umara od nekih poslova, čak biva sit do grla. On nije Margaret Tačer. Vladimir voli prijatno da provodi vreme, a ovde dolazi niz takvih kao Abramovič, Berluskoni i Deripaska, zato što oni izlaze među narod i zabavljaju se. Oni imaju jahte i privatne avione. On ima pravo na odmor, ali ne podnosi publicitet, kakvim se uvek prati odmor Toni Blera“.

Ljudmila Putin mora da trpi često vulgarno ponašanje Silvija Berluskonija, ali to prihvata kao malu cenu za tu privatnost, koju prva porodica Rusije uživa u njegovoj vili na sredozemnomorskom ostrvu Sardiniji, za vreme odmora. Čak i Berluskoni shvata da mora voditi računa o ponašanju, u prisustvu njegovih supruge i kćerki. Ljudmila je posvetila značajni deo života vaspitavanju dve prekrasne kćerke, mada insistira da je to zajednička zasluga nje i muža: „Volodja u svojoj autobiografiji govori da je odrastao u atmosferi ljubavi, – priča ona. – Ja bih tome dodala naviku za sistematski rad, koju mi nastojimo razviti kod svojih kćerki. Dete mora biti opterećeno sve svoje slobodno vreme nekom aktivnošću. Naše kćerke, naprimer, sav život sviraju violinu. Takođe, ja sam se uvek brinula o zdravlju devojčica, da sav taj sistematski rad ne bi bio štetan. Mi nikada nismo od dece zahtevali ocene iz škole. Smatram, da je znanje najvažnije“.

Kao u grčevitom pokušaju dokazivanja svetu koliko njen muž voli svoje kćerke, ona nastavlja, da im on uvek poželi laku noć, čak i kada se kasno vraća kući.

Rusija i Gruzija u sukobu oko Južne Osetije

Novost da je predsednik Gruzije Mihail Sakašvili počeo napad na Južnu Osetiju, jednu od dve izdvojene enklave njegove države, sa ciljem osvajanja južnog dela zemlje i predgrađa glavnog grada Chinvali, zatekla je Putina na Olimpijadi u Pekingu, 7. avgusta 2008. godine. Dve godine ranije Putin je upozoravao ruski narod o svojim sumnjama u planove predsednika Gruzije, da svoja teritorijalna pitanja reši silom. U svojstvu protesta on je deportovao niz poznatih gruzijskih kriminalaca, što je izazvalo žestok diplomatski skandal. Ali, on je takođe, pažljivo pripremio plan bitke za slučaj da se njegove predpostavke potvrde.

Sačekavši 36 časova, Rusija je na gruzinske napadače udarila punom vojnom silom. Dok se Putin još nalazio u VIP loži na ceremoniji otvaranja Olimpijade u Pekingu, ruski tenkovi, vojnici i avioni su već upućeni na jug da bi stupili u borbu sa snagama armije Sakašvilija. U tom momentu, po rečima australijskog premijera Kevina Rada, koji je sedeo dva reda iza Putina na stadionu „Ptičje gnezdo“, ruskog predsednika je žestoko kritikovao čovek, koji je sedeo pored njega. Bio je to Džordž Buš-mlađi, upravo taj koga je Putin optužio za raspirivanje rata, makar kratkog.

Putin je čuvao hladnokrvnost, dok su u srcu kineske prestonice pred njim nastupali sportisti, a Buš mu držao tirade, ruski avioni su već bombardovali vojnu bazu nedaleko od gruzijske prestonice Tbilisi.

Iz Pekinga, Putin se nije vratio u Moskvu, nego u Vladikavkaz, glavni grad Severne Osetije, tradicionalno polaznu tačku ruske imperije za vreme ratova na Kavkazu. Republika graniči sa Južnom Osetijom, gde je bio u toku oružani konflikt. Tamo je on izjavio: „ Dejstva Gruzije su kriminal i to, pre svega, kriminal protiv svog naroda“. I u tim trenucima, kada su se njegovi vojnici borili na drugoj strani granice, Putin je dodao: „Nanesen je smrtonosni udar teritorijalnoj celini same Gruzije, a to znači ogromna šteta njenoj državnosti. Agresija je dovela do mnogobrojnih žrtava mirnog stanovništva, i suštinski izazvala pravu humanitarnu katastrofu, ali proći će vreme, i sam gruzijski narod će dati objektivnu ocenu svog sadašnjeg rukovodstva“.

Putin je bio dužan da izjavi da je naređenje za početak vojnih dejstava izdao Dmitrij Medvedev, pošto se on u tom momentu nalazio u Kini.

Na kraju je on stigao u Moskvu i konsultovao se sa Medvedevim, koji za vreme konflikta nije napuštao Kremlj. Granicu Gruzije prešlo je 10 000 vojnika sa tenkovima, bombarderi i lovci su izvodili redovne letove, a ruski vojni brodovi preteći su stajali kod crnomorske obale Gruzije. Novi stanar Kremlja nije imao veze sa tim. Jednom je Putinov nastavnik Anatolij Sobčak rekao o svom štićeniku: „U njega se može pouzdati, i on sve dovodi do kraja“. Ruska vojska nije došla do Tbilisija. Njihovo prisustvo u zemlji se pokazalo dovoljnim i rat je završen za dva dana.

Vrativši se u Beli dom, Buš je sakupio novinare i prozvao Putina, u čije oči je kao pronikao i „video u njima njegovu dušu“, da povuče vojsku iz zone borbenih dejstava, objavivši o momentalnom prekidu vatre: „Rusija je upala u suverenu susednu državu i ugrožava demokratsku vlast izabranu narodom. Takav postupak je neprihvatljiv u XXI veku“.

Istovremeno u Moskvi, Putinovi ljudi su pokazivali dokaze, koji podržavaju Putinovu teoriju, da je Amerika režirala upad Gruzije u malu nezavisnu republiku. Zamenik načelnika general-štaba, general-pukovnik Anatolij Nogovicin, pokazao je kolor fotokopiju dokumenta, koji je po njegovim rečima bio američki pasoš stanovnika Teksasa po imenu Majkl Li Vajt, koji su našli u podrumu kuće u jednom južnoosetinskom selu, među stvarima koje su pripadale gruzijskim agresorima.
Putinu nisu trebali dokazi. On je bio dovoljno uveren u sebe i uporan u odgovoru na žestoku Bušovu kritiku, pojačavajući tako napetost, tražio od SAD da obuzda Gruziju sa kojom održava tako tesne veze, da se čak glavna ulica na putu za tbiliski aerodrom zove ulica Džordža Buša. „Američka strana je faktički naoružala i obučila gruzijsku armiju, – rekao je on. – zašto voditi dugotrajne naporne pregovore i tražiti kompromisna rešenja u međuetničkim sukobima? Lakše je naoružati jednu stranu i gurnuti je na ubistvo druge strane – i posao je urađen“. Kasnije je on dodao: „Mi imamo ozbiljne dokaze za predpostavke, da su se direktno u zoni borbenih dejstava nalazili američki građani. Ako je to tako, ako se to potvrdi, to je vrlo loše. To je vrlo opasno“.

Ignorišući uveravanja gruzijskog predsednika Sakašvilija o prekidu vatre, Putin je naredio dalje napredovanje oklopne tehnike. Tokom nekoliko dana borbi, dok je Sakašvili tražio vanredno zasedanje Saveta bezbednosto OUN, ruski vojnici su zaposeli vojnu bazu i četiri grada. Dvanaestog avgusta uz francusko posredovanje predsedavajućih Evropske zajednice, strane su postigle predhodni dogovor o prekidu vatre, koji je Gruzija podpisala posle tri dana, a Rusija 16. avgusta. Borbena dejstva nisu odmah zaustavljena, pa je Rusija, posle podpisa dogovora, izvela iz Gruzije osnovne snage, ostavivši deo za formiranje tampon zona i kontrolnih tačaka (KPP) na teritoriji Gruzije do oktobra. Dvadeset šestog avgusta, Rusija je priznala nezavisnost Južne Osetije, ali Amerika je još uvek gunđala zato što je Gruzija izgubila neke delove teritorije.

Tri nedelje posle, kada je Medvedev nastojao da izgleda samouvereno za vreme nastupa Rusije o gruzijskom pitanju u Savetu bezbednosti, Putin se ponovo vratio u žižu svetske javnosti, u vojnim cipelama i kamuflažnoj uniformi, praćen grupom TV reportera kroz tajgu. Predsednik je imao neverovatan događaj. On je spasio dopisnike ustrelivši strelicom za onesposobljavanje tigra, koji je napao na njih. Obično ozbiljni Putin bio je tako sretan zbog toga, što je ekipa spasena a tigar nije ubijen, pa su svi videli njegov retki likujući osmeh. „U krajnjoj liniji , – kako je kasnije komentarisao predstavnik press službe Kremlja, – on ne liči na Leonida Brežnjeva. Taj je voleo da lovi medvede i divlje svinje, ali je na kraju svojih dana bio toliko slab, da su ih morali pumpati smirujućim sredstvima i vezivati za drvo, da ih on ne bi promašio“.

Posle ekspedicije u tajgu, Putin je kratko bio u dobrom raspoloženju. Mesec posle konflikta, za vreme trosatnog ručka, u društvu glavnih mirovnih posmatrača, pod obnovljenim svodom bivšeg sanatorija u Sočiju, on je pokazivao nezadovoljstvo, štiteći dejstva svoje zemlje od masovne kritike: „Rusija nije imala izbor. Oni, gruzijci, napali su Južnu Osetiju raketama, tenkovima, teškom artiljerijom i pešadijom. Šta smo mi trebali da radimo?“. Po njegovim rečima, da Rusija nije reagovala, sada bi morali „brisati krvave sline i pognuti glavu od sramote.“

Zatim se on obratio prisutnim predstavnicima SMI: „A šta ste to vi od nas očekivali? Šta smo trebali, praćkama da se borimo? Agresor je dobio po njušci, kako to propisuje vojna nauka“.

Dok su njegovi gosti žvakali dimljenu patku i nervozno pijuckali vino, Putin je na njih pokazao prstom i oštro ih kritikovao za ćutanje na početku gruzijskog napada. On je nastavio optuživši Džordža Buša da se ponaša kao „krimski imperator“ i upozorio Poljsku i Češku o nedopustivom razmeštanju američkih raketa.
Nadahnut svojim istupom, on je produžio: „Ako se moje predpostavke potvrde, onda nastaje sumnja da je neko u SAD specijalno napravio taj konflikt u cilju pogoršanja situacije i stvaranja prednosti u predstojećoj izbornoj borbi za jednog od kandidata na položaj predsednika SAD“. Kasnije je dodao da je plan verbalnih napada od strane Buša na njega bio „pripremljen u Vašingtonu u cilju izazivanja emocija „hladnog rata“, koje su trebale pomoći kandidatu republikanske partije Džonu Makkejnu da vodi borbu za fotelju u Belom domu“.

Glavni savetnik Nikole Sarkozija za diplomatske odnose Žan-David Levit, kasnije je ispričao, da je 12. avgusta, kada su ruski tenkovi bili samo 50 kilometara od Tbilisija, Putin rekao francuskom predsedniku, koji se nalazio u Moskvi, u pokušaju da se dogovori prekid vatre: „Ja se spremam da obesim Sakašvilija za jajca“.
Sarkoziju se učinilo da nije dobro čuo. „Obesiti?“ – upitao je on. „“Zašto da ne? – odgovorio je Putin. – Amerikanci su obesili Sadama Huseina“. Sarkozi ga je pokušao urazumiti: „Da, ali vi ne želite da završite kao Buš?“. Putin je prvi put u toku razgovora zastao a zatim odgovorio: „Da, tu ste u pravu“.

Putinov emocionalni govor, još više je potvrđivao da u Moskvi upravo on upravlja, a ne Medvedev, čiji službeni gost je bio Sarkozi u Kremlju.

***

Rezultat gruzijskog incidenta doneo je zategnutost u odnosima ruske vlade i ambasadora Njenog Veličanstva u Moskvi. U septembru 2008. godine, gospodin Entoni Brenton, poznat po svojoj direktnosti, je rekao: „Mislim da se napravila vrlo opasna situacija, zato što mi vidimo rast antiruskog raspoloženja na Zapadu i anti zapadnog raspoloženja u Rusiji. Postoji realna opasnost od političkog sukobljavanja u tom ili drugom obliku. Mislim da je vrlo važno kontrolisati slične događaje… Mi imamo ozbiljna neslaganja i ne samo vezana za Gruziju. Ali mi moramo biti u stanju da ih rešimo u atmosferi međusobnog uvažavanja vrlo važnih zajedničkih interesa“.

Diplomac Kembridžskog univerziteta, gospodin Entoni, zauzevši položaj 2005. godine, postao je žrtva fleš-mobinga, organizovanog pokreta mladih „Naši“ (zovu ih mladim putincima ), koji su se skupljali oko njegove službene rezidencije i sledili ga po Moskvi, čak kada je išao u kupovinu: „Ja mislim da je ta žalosna pojava čak i po kriterijima „Naših“, uvreda ne samo na moju adresu, nego i na adresu Ujedinjenog Kraljevstva. To je bilo neprijatno za moju porodicu. Pod prozorima našeg doma skupljali su se, mladi putinci, od ranog jutra“.

No, nisu samo „Naši“ sledili ambasadora i njegovu porodicu. Izvor u ambasadi, složio se na susret uz kafu u hotelu „Sovjetskij“, koji se nalazio pod stalnom pažnjom. Priznao je: „Situacija se znatno pogoršala sa svim tim skandalima, vezanim za otkaz ekstradicije Andreja Lugovoja, koji je, kako nam je poznato, ubio Litvinjenka; prinudnim zatvaranjem predstavništva britanskog saveta; TNK – BP; a sada ćorsokakom u odnosu na Gruziju. Radi toga, za nas britance život je ovde postao dosta neprijatan, izgleda da nas sve ponovo smatraju špijunima. Konkretno, pojačano je prisluškivanje.

Situacija je eksplozivna. Ne znam kako gospodin Entoni to izdržava. Vi ste čuli kako su jednom noću za njegovim automobilom Range Rover jurili moskovskim ulicama? Već neko vreme, do nas stižu signali da je njihovo ministarstvo inostranih poslova htelo da ga izbaci iz zemlje. Ako su to mogli uraditi sa Bobom Dadlijem, generalni direktor TNK-BP, ko može tvrditi da oni nisu uzrok odlaska gospodina Entonija? Pitanje je dana kada će on otići.

Smatram da je poslednja kap za Putina postala pozicija britanske vlade u odnosu prema Gruziji. To ga je zaista izvelo iz takta“.

Nastavice se …..

Odlomci iz knjige K Hacinsa i A Korobko “PUTIN”

Copyright za teritoriju ex Jugoslavije- Milka Kresoja, Moskva