Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Sezona lova na zečeve – Momo Kapor

 

Kratka priča o jednoj plećki, zečevima i lutriji

 

SEZONA LOVA NA ZEČEVE

Klub književnika, 0.45 č.

 

Ne znam odakle se ta plećka našla u mom tanjiru. Primetih da se radi o njoj tek kada je bila potpuno oglodana. Ležala je sasvim mirno u posleponoćnom žamoru i zveckanju pribora za jelo. Pokušavao sam da se setim na šta me podseća, ali mi to nije polazilo za rukom, jer su pored mog stola brbljale dve dame. Pripadale su onoj vrsti otmenih ptica koje se potpuno bez razloga nalaze na svim mestima gde treba biti viđen.

Plećka je čekala da bude uzeta u ruku.

Okrenuh je prema svetlu i u tom času otkrih da činim potpuno, ali potpuno isti pokret kao onaj domaćin u Bačkoj.

Plećka je bila mutna, žućkastomutna, baš kao i one godine kada smo lovili zečeve po strnjici.

lova na zečeve - Momo Kapor - slatki mali zečevi

Dame me zapanjeno pogledaše. Jedna od njih podiže svoj biftek prema svetlu, ali u bifteku nije moglo ništa da se vidi. Jednostavno, biftek je biftek je biftek. A u plećki je onaj čovek mogao tačno videti kakva će biti godina, i ne samo to — već i ko je na redu da otputuje u tamni vilajet odakle nema povratka. Da bi se sve te stvari dobro videle, jagnje nije smelo biti starije od godinu dana.

Ta zima je bila neverovatno duga, sa tankom korom zaleđenog snega preko strnjike. Čitav je atar bio pregrađen dvostrukom mrežom, razapetom na kolju. Trebalo je leći na snop kukuruzovine i pokriti se drugim snopom nekoliko metara ispred mreže. Hajka vam se približavala s leđa; seljaci su udarali motkama u lonce i pucali iz sačmarica. Onda bi naišli zečevi. Uletali su ravno u mrežu i koprcali se u njoj, kmečeći kao deca. Pretrčavali smo taj komad polja sa srcem u grlu i hvatali ih onako koprcave za stražnje noge, a zatim zatvarali u kaveze na kojima je bilo ispisano ime nekog francuskog lovišta. Bački zečevi su posle bili puštani u francuska polja, da žive na francuski način. Istrebismo tako sve zečeve u ravnici. Sve do poslednjeg, jer su nam tako naredili, a taj poslednji je sumanuto trčao preko zaleđenih polja, lud od zečije usamljenosti. Nikada neću zaboraviti one zečeve kako se sami upetljavaju u mrežu i neprilike, umesto da se mirno podvuku i prođu ispod nje. Mislim da sam tu naučio kako se treba izvući iz mreže, ako ste nekim slučajem zec.

Posle sam išao sa svojim domaćinom njegovoj kući. Bila je to siromašna kolonistička kuća sa zemljanim podom, ali smo ipak jeli jagnje od godinu dana. Na kraju večere čovek uze u ruke plećku i okrenu je prema petrolejci. Njegova majka je umirala već nedeljama. Ležala je na visokom krevetu prekrivena starim hercegovačkim biljcem. Znala je da treba da umre i zato je neprekidno pušila. Zvala se Marija i htela ja da se što više napuši pre nego što ode. Imala je devedeset i dve godine. a nikako nije htela da umre. Pošto nije mogla da pali sama cigarete, stavljali bi joj u usta već zapaljene. Pušila je i gledala nas nekako već s one strane. Želela je da što više popuši pre nego što ode.

— Vidim jednu raku, i to žensku — reče njen sin okrećući plećku prema svetlu. — Vidim i neku čeljad, ko da su se nešto rasula, svako gleda na svoju stranu… Vidim i nekog psa — razlajao se, a vukove ne vidim oko tora!

Starica, koja je sve vreme mirno ležala na leđima lica okrenutog stropu, odbijala je duge dimove. Najzad reče sasvim tihim glasom:

— Je li išta dobila?

Igrala je celog života na lutriji, a nikada ništa nije dobijala. Njen sin zavuče ruku ispod biljca kojim je bila prekrivena i izvuče srećku. Zatim otvori novine – naravno, srećka nije dobila ništa, kao i obično. Sin joj to reče.

— Je li dobila makar samu sebe? — upita starica jedva čujno, ne ispuštajući cigaretu iz usta.

Sin ponovo pogleda novine pa zatim nju, a onda reče da je »dobila samu sebe«.

—Daj da vidim! — naredi starica. Sin joj dodade novine sa rezultatima poslednjeg izvlačenja i ona vide da »nije dobila samu sebe«.

Mislim da ju je to dotuklo. Celog života nije dobijala ništa. Čak ni na lutriji. Nigde ništa. Mislim da ju je to najzad dotuklo. Tu staricu u Bačkoj, kojoj su se deca rađala u volovskim kolima dok su lutali tražeći zemlju.

Kad smo primetili da je mrtva, cigareta joj je dogorevala među usnama, a pepeo je bio veoma visok. Onda njen sin spusti plećku koju je držao u limeni tanjir, i ona limeno zveknu u potpunoj tišini. Poljubismo joj redom čelo, a na oči stavismo dve petobanke. Koža joj je imala ukus poraza.
Od tada verujem u predviđanja plećke.

Dve otmene ptice ne izdržaše da do kraja ostanu otmene. Upitaše me šta, za ime boga, nalazim u jednoj običnoj koski kad toliko buljim u nju cele večeri. Objasnio sam im da se u plećki može videti kakva će biti sledeća godina. »Recite nam šta vidite?« procvrkutaše.

Video sam da je plećka prekrivena maglom, video sam staricu sa srećkom koja nije izvukla čak ni samu sebe, video sam zatim neke oblake, video sam fajront, video sam mnoge svoje predhodnike koji nisu uspeli da se izvuku iz ovog kluba, video sam da više nikada neću trčati za zečevima po onim divnim, vetrovitim poljima, video sam, najzad, i neke stvari za one dve otmene, sredovečne dame, ali im nisam rekao šta sam video.

Momo Kapor

Ostavite komentar

Ostavite komentar