Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Šta se stvarno desilo 5 oktobra 2000 godine iza kulisa prevrata

 

5 oktobar 2000 godine iza kulisa

Zapis nemačkog novinara šta se stvarno desilo 5 oktobra 2000 godine iza kulisa. Spoj politike i mafije, uticaj obaveštajnih službi i vojske na dešavanje naroda i politički prevrat u Srbiji. Prenosimo tekst iz magazina Tabloid

 

Posledice pogrešnog izbora

Nemački novinar Georg Fon Hibenet (Jorg von Hiibbenet), bio je od 1968. godine dopisnik nemačkog državnog radija Dojčlandfunk (Deutschlandfunk) i  Dojče Vele (Deutsche welle) iz Beograda. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim problemima u socijalističkoj Jugoslaviji, kasnije u SRJ i Srbiji. Za života je odlikovan Nemačkim ordenom zasluga za narod prvoga reda. Četiri godine pre svoje smrti, počeo je da piše knjigu-testament. Magazin Tabloid dobio je od izvršioca testamenta beogradskog advokata Save Anđelkovića ekskluzivno pravo da objavi feljton u više nastavaka iz ovog obimnog dela. Knjiga obuhvata period od njegovog dolaska u Jugoslaviju, preko perioda vladavine Slobodana Miloševića i njegovog pada, sve do atentata na Zorana Đinđića i Miloševićeve smrti u Hagu. Knjiga je jedinstven dokument, iscrpan i bogat saznanjima o politici, sociologiji, psihologiji masa i vladalaca.

Šta se stvarno desilo 5 oktobra 2014 godine iza kulisa prevrata
5 oktobar 2000 u Beogradu i čuveni bager koji je počeo revoluciju

Kako je počeo 5 oktobar 2000

U noći između 4. i 5. oktobra 2000 godine sreli su se kod biznismena Dragoljuba Markovića u Surčinu  vođa DOS-a – kum Zoran Đinđić i Markovićev drugi prijatelj i kum Ljubiša Buha Čume, moćni bos surčinskog klana, kriminalac velikog kalibra. Ovde je započela Đinđićeva sudbina koju je on sam, bezbrižno, zamotao u reči: „Bez prijatelja na nebu i u paklu moj život kao političara bio bi nezamisliv“.

I Đinđićev i Čumetov kum, Dragoljub Marković, ponovo se pokazao, ne po prvi a svakako ne i poslednji put, kao posrednik i veza između neba i pakla. On je organizovao u dogovoru sa oba kuma, Đinđićem i Čumetom, u noći između 5. i 6. oktobra susret Đinđića i komandanta Crvenih beretki, Milorada Ulemeka Legije u blizini srpskog parlamenta.

Đinđić je čekao u sporednoj ulici u kolima. Legiju su tamo doveli u svojim kolima bosovi surčinske i zemunske mafije, kumovi Čume i Spasojević. Crvene beretke su, kao interventna jedinica tajne državne policije, na svojoj pobedničkoj zastavi imali upisane mnoge ratne zločine počinjene u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu.

Legija je bio u najtešnjoj vezi sa mafijaškim bosovima Čumetom i Spasojevićem. Oni i Legija su zajedno kontrolisali fudbalske navijače, koristeći ih kao neku vrstu odeljenja za izviđanje, odnosno ,,one koji prave štimung“ u neredima. Svoju platu mogli su sami da uzmu, odnosno zarađivali su je pljačkama. Policija ih za to nije gonila.

Legija je i sa ovog aspekta postao bitan faktor eventualnog krvoprolića u sukobima nastalim između pristalica Miloševićevog režima i ostalih koje je DOS mobilizovao iz cele Srbije, njih oko 500.000 stiglo je organizovano u Beograd, jer su danima pre toga protestovali protiv režima. Njihov sudar sa režimskom policijom delovao je unapred programirano. Prema mišljenju pojedinih vođa DOS-a, samo je Legija mogao da oteža ili spreči krvoproliće.

Đinđić je dobio još jedan loš savet, koji je prihvatio i koji ga je najverovatnije kasnije koštao života. Umesto da se stavi na čelo ljudi koji su protestovali protiv režima, mase koja je bila dovoljna da se Milošević obori sa vlasti, on se odlučio za taktiku stranih tajnih službi, tim pre što su one još nekim vođama DOS-a pomogle da nastalu situaciju vide i procene na „pravi“ način…

Kum Zorana Đinđića, surčinski biznismen Dragoljub Marković, organizovao je da kriminalci iz surčinskog klana sarađuju sa Legijom. Na njihovom čelu stajao je bos surčinskog klana, kriminalac Ljubiša Buha Čume.

Narodni ustanak Srba protiv samodršca Slobodana Miloševića i njegove žene Mire Marković time je, neposredno pred izbijanje narodnog gneva, falsifikovan i doveden u zavisan položaj od kriminalnog podzemlja, kao i onih pripadnika režima koji su ga do sada iz pozadine novcem i ostalim službama držali iznad vode. Ono što je počelo pod pritiskom iz inostranstva, a realizovano takođe uz pomoć takozvanih kriznih štabova, počelo je da poprima oblike boljševičke oktobarske revolucije. Niko ko je išta posedovao nije se smeo osećati sigurno, jer njihov moto, da se diktatura i zemlja pretvore u demokratiju, sada glasi: revolucija mora da se rigoroznije i bez pauze nastavi dalje.

Juriš kriminalaca, koje je isposlovao kum Dragoljub Marković, na sedišta tajne i redovne državne policije je izostao, jer se Koštunica nije složio sa time.

Ovoj revolucionarnoj groznici doprinelo je upozorenje DOS-u jedne zapadne tajne službe, koje je preneo bivši gradonačelnik Beograda Nebojša Čović tokom studentskih nemira 1996/97, tadašnji Miloševićev „paradni konj“: policija mora da se onesposobi jer ima snagu od 90.000 ljudi. U stvarnosti, posedovala je snagu od oko 35.000 policajaca.

I komandant Crvenih beretki želeo je da se stavi na stranu onih koji bi mogli njega i njegove ljude da izruče Haškom tribunalu.

Đinđićev i Legijin interes da učine uslugu jedan drugom time je dobio neočekivano dobar temelj. Legija je doduše postavio jedan uslov: zahtevao je aboliciju za njega i njegove ljude. Jedino ukoliko ne budu izručeni Haškom tribunalu biće spremni da se u Srbiji, zajedno sa snagama NATO-a, bore protiv Miloševićeve vojske i policije. Đinđić se složio.

To je verovatno bila ona reč koja ga je kasnije koštala života.

Vojska izjavila lojalnost, kriminalci takođe

Posle podne 6. oktobra 2000 godine došlo je do reda u haosu koji je nastao u izvršnoj vlasti kada je načelnik Generalštaba Nebojša Pavković došao da se javi novom predsedniku ostatka Jugoslavije, dr Vojislavu Koštunici. Predao je u kožnom povezu izjavu lojalnosti vojske. Istovremeno, komadant armije usmeno je preneo Miloševićevu molbu da se, što je pre moguće, i lično susretnu. Ovaj susret dva predsednika, onog koji se još nije zvanično povukao sa dužnosti i novog koji stupa na dužnost, dogodio se neposredno posle toga u Miloševićevoj rezidenciji.

U kolima koja su pratila dva vojna džipa i još dva druga pozadi, Pavković je doveo svog novog nadređenog, Koštunicu, kod Miloševića u rezidencijalni deo Beograda, na Dedinje gde se, po oceni sveta, svaka revolucija komunista završi zbog luksuza.

Slobodan Milošević, očigledno pod naporom da stvori opuštenu atmosferu za razgovor, svog gosta je pozdravio rukovanjem. Glumeći dobro raspoloženje počeo je da priča neke priče iz privatnog života. U središtu napora približavanja Koštunici Milošević je rekao, između ostalog, kako bi teško mogao da zamisli život svog unuka Marka, deteta njegovog sina Marka, bez njegove mace koja se takođe zvala Marko. Toliko je mali Marko voleo svog mačora Marka.

Ali ova epizoda, koju je Milošević ispričao iz svog privatnog života, bila je samo trik. Milošević se, naime, potrudio da postavi dobar temelj za pravi razgovor sa Koštunicom. Koštunica je bio poznat kao ljubitelj životinja. U to vreme su se oko njega motale dve mačke i jedan pas. Još pre par dana, u toku izborne borbe, Miloševićev SPS, zajedno sa vrhom JUL-ovskih mondijalista Mire Marković, rugao mu se govoreći da Koštunica ima više pasa i mačaka nego pristalica, odnosno glasača.

Razgovor je u međuvremenu poprimio ozbiljan karakter, i to u momentu kada je Milošević prebacio Koštunici da nije fer da ga ovaj tako tretira, tim pre što je sam Milošević dozvolio višepartijski sistem u Jugoslaviji i lično se pobrinuo za sigurnost političara opozicije. Koštunica je kratko odgovorio: „Ali bilo je tako.“

I tek kada je Koštunica izvadio iz svoje aktentašne najnoviju presudu Ustavnog suda, koja je samo pre nekoliko časova doneta i odštampana, i predao je Miloševiću, ovaj je smesta spustio povišeni ton. U presudi od 6. oktobra 2000. godine, koja je već dan kasnije bila dostupna javnosti, stajalo je crno na belo:

 „Novi predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica, osvojio je već u prvom krugu 50,24 procenata glasova birača.“

Milošević je potom prešao na novo lukavstvo – on je političar i priznaje prikazani službeni rezultat izbora, ali želi da se predaja dužnosti obavi tek sledećeg juna, jer bi njegov mandat tada istekao da nije raspisao prevremene predsedničke izbore, i zato insistira na tome da do tada ostane predsednik. Koštunica se, međutim, nije složio.

Dosadašnji samodržac ostatka Jugoslavije postepeno shvata da za njega više nema nade. Strah za vlastiti život i život svojih bližnjih, kao i za materijalnu egzistenciju svoje porodice, počinje da utiče na njegove misli i ponašanje prema Koštunici. Kao iz izvora, iz Miloševićevih usta počinju da teku najrazličitiji zahtevi, pre svega molba da Koštunica garantuje njemu i njegovoj porodici policijsku zaštitu, odnosno zaštitu partijske imovine i zaštitu čelnih funkcionera SPS-a. Međutim, Koštunica mu obećava, kao bivšem predsedniku države, samo posebnu ličnu zaštitu do kraja decembra.

Nakon toga, kada se predsednik države Koštunica vojnim džipom vraćao iz te posete, iznenada mu je zazvonio mobilni telefon. Milošević se javljao i upitao da li može da se na državnoj televiziji oprosti od naroda. Koštunica se bez oklevanja složio sa tim. Kasno uveče Slobodan Milošević je održao javnosti svoj oproštajni govor u kome je rekao da prihvata rezultate izbora i svoj izborni poraz. Samovlašće Crnogorca iz dijaspore, koje je trajalo skoro trinaest godina, time je završeno.

Njegova ćerka Marija, koja se kao komunistkinja zalagala da se novac u čitavom svetu ukine kako bi čovečanstvo postalo srećno, kod kuće reaguje na očevo povlačenje sa vlasti na način koji odgovara njenoj prirodi. Iz političke smrti njenih roditelja i čitave porodice, ona je povukla konsekvence: iz besa, i u očiglednoj duhovnoj pometnji počela je da puca iz pištolja oko sebe. U prvom napadu besa Marija je ubila ogromnog psa bul-mastifa svog suseda i prijatelja Dragana Hadži-Antića, tadašnjeg zloglasnog direktora novina Politika, huškačkog lista porodice.

Sin mezimac Mire Marković, Marko, prvo se pod lažnim imenom sklonio u inostranstvo, i to u Moskvu. U to vreme je kontroverzni biznismen Vanja Bokan, zet bivšeg šefa KOS-a Nedeljka Boškovića, u atinskom predgrađu Glifada, gde je svojevremeno i grčki multimilioner Onazis imao svoju letnju rezidenciju, ubijen od strane dva maskirana muškarca. Ovo ubistvo, drugo po strateškom značaju u „paklu“, očigledno je služilo istoj svrsi kao i atentat od pre par meseci na Arkana, naime da se tržište „pakla“, koje je kontrolisao Marko Milošević u Srbiji, uredi na nov način ili da se uklone tragovi prošlosti i stvori nova atmosfera za biznis na „čistoj“ osnovi. Bokan je u trgovini cigaretama tesno sarađivao sa crnogorskom Koza Nostrom, koja je opet bila pod zaštitom čistokrvnog Crnogorca Mila Đukanovića, i sa kontroverznim biznismenom Stankom Subotićem Canetom, na balkanskom planu…

Zamka prelazne vlade

Borba koja se ocrtavala u DOS-u između ponositog jurišnika Đinđića i tvrdokornog legaliste Koštunice dobila je stvarne konture već dan nakon 5. oktobra 2000.

Koštunica nije pokazivao nikakvu nameru da odstupi od svojih uslova koje je postavio DOS-u kada su mu oni predložili da bude njihov predsednički kandidat a to je, između ostalog, značilo da sam oblikuje i finansira svoju izbornu borbu. Ovu nezavisnost Koštunica je demonstrirao svojom ličnom odlukom da 6. oktobra ode kod Miloševića na Dedinje i da ga podstakne na priznanje izbornih rezultata.

Vojislav Koštunica je o ovom koraku informisao rukovodstvo DOS-a tek nakon razgovora sa Miloševićem i time pokazao da je odlučan da svoja ovlašćenja koristi nezavisno od političkih interesa ostalih DOS-ovih partija.

Koštunici su sada bile potčinjene vojska, njene različite tajne službe, savezna policija, i delom DB. Đinđić se osetio podstaknutim da izgradi sopstvenu represivnu moć, jer do parlamentarnih izbora u Srbiji 23. decembra nije imao slobodan prilaz policiji Srbije, jer je kao posledicu Miloševićevog pada i izbornog poraza SPS-a na saveznom nivou DOS iznudio samo obrazovanje prelazne vlade u Srbiji kojoj je, doduše kao premijer, predsedavao Miloševićev čovek Milomir Minić (SPS). Dakle, do izbora 23. decembra vladali su, osim Miloševićevih socijalista, još i DOS i SPO.

Kako je Đinđić hteo da u ovoj oblasti uspostavi ravnotežu u odnosu sa Koštunicom pokazalo se 4, 5. i 7. oktobra. Ovih dana Đinđić je sretao, a da o tome nije obavestio Koštunicu, svog kuma Dragoljuba Markovića, drugog Markovićevog kuma šefa surčinske mafije Čumeta i komandanta Crvenih beretki Legiju. JSO je do daljeg stala potpuno uz Đinđića. Finansiranju JSO-a se, osim Čumeta, priključio i glavni bos Koza Nostre srpskih kumova Dušan Spasojević Šiptar u Zemunu. DOS je time dobio jednu pretorijansku gardu koja se naoružavala sa mnogih strana. Surčinci i zemunska mafija srpskih kumova uspeli su da budu neodvojivi od Đinđićevog procesa demokratizacije.

Prilikom dogovora sa Čumetom i Legijom bila je prisutna i Đinđićeva desna ruka u mutnim, često i nezakonitim saradnjama sa kriminalnim podzemljem, studentski vođa Čeda Jovanović. Čeda je, kratko nakon toga, zamolio budućeg ministra unutrašnjih poslova DOS-a, Dušana Mihajlovića da primi Legiju.

Tokom susreta sa Legijom u klubu Mihajlovićeve partije, Nove demokratije, uz obilno jelo i piće, govorilo se o novim zadacima. Pri tom je postalo jasno da je Zoran Đinđić, kao svog poverenika i čoveka za vezu sa „paklom“, sa organizovanim kriminalom, odredio studentskog vođu Čedu Jovanovića dajući mu široka ovlašćenja. Ministru unutrašnjih poslova je time, još i pre svog stvarnog stupanja na dužnost, bila otkrivena uloga Legijine JSO i bosova zemunskog klana Buhe Čumeta i Koza Nostre srpskih kumova Dušana Spasojevića Šiptara, koju im je Đinđić dodelio.

U ovoj borbi za vlast dvojice demokrata, Đinđića i Koštunice, posle izbora 23. decembra, pojavio se još jedan aspekt kada je Đinđić, krajem januara naredne godine, postao srpski premijer a time i zakonski došao u situaciju da raspolaže polugama vlasti, kao što su snage reda i bezbednosti. Đinđićeva i Koštuničina borba za vlast dobila je oblik borbe za moć državnih aparata ostatka Jugoslavije i Srbije.

Oktobar – decembar 2000. Samoposluživanje kriznih štabova

Određene interesne grupe su mislile da su posebno zaslužne prilikom rušenja Miloševićevog režima, te su htele da sprovedu svoje navodne zahteve uz „revolucionarni elan“ koji je, po njihovom mišljenju, 5. oktobra izostao, i zato su stupile u akciju sa svojim kriznim štabovima, iako ih država nije organizovala.

Kada je reč o mladom i izuzetno sujetnom asistentu Beogradskog univerziteta, Mlađanu Dinkiću, koji nije samo svojom knjigom „Ekonomija destrukcije – veliko izrabljivanje naroda“ dao veliki doprinos rasvetljavanju novčane prevare Miloševićevog režima ljudima iz ostatka Jugoslavije, nego i hrabrim držanjem u javnim nastupima protiv Miloševića, kada je, dakle, o njemu reč mogao bi se, za nevolju, još i razumeti postupak kad je upao u Narodnu banku Jugoslavije i zauzeo je uz grupu naoružanih ljudi. Dinkić je osvojio funkciju o kojoj je oduvek sanjao. Uskoro, nakon toga, njegovi snovi postali su stvarnost. Mladjan Dinkić je potvrđen kao guverner Narodne banke.

Koliko je razumljiv toliko je i simptomatičan za tu situaciju, između ostalog, i upad druge naoružane grupe DOS-ovih ljudi u javnu upravu carina da bi, navodno, osigurali neke važne papire od uništenja. Da li se zaista radilo o tome, ili možda ipak o nameri da se iz direkcije uprave carina uklone određeni dokumenti, kako bi se zameli tragovi carinskih postupaka nalogodavaca, do današnjeg dana se još uvek ne zna.

Nejasno izgleda i činjenica da je Momčilo Perišić, bivši načelnik Generalštaba, koga je krajem 1998. Milošević otpustio iz VJ, najednom odlučio da kriznim štabom svoje mini-partije  zauzme Narodno pozorište i tamo za upravnika etablira svog čoveka. Milošević je otpustio general-pukovnika Perišića zato što je ovaj navodno održavao stalne kontakte sa američkom tajnom službom CIA, ne samo tokom svoje aktivne službe već i nakon toga, kako se kasnije izveštavalo iz okruženja Mire Marković.

Nakon 5. oktobra, Perišić je ponovo želeo da postane načelnik Generalštaba VJ, ili makar ministar odbrane. Međutim, planovi su mu, odnosno želje, propale zbog Koštuničinog otpora koji on kao šef države nije želeo da objasni, tim pre što mu je vojska bila potčinjena. Koštunica nije dozvoljavao ni bilo kakvu drugu, makar posrednu saradnju sa Perišićem u oblasti vojske.

Ipak, general je postao jedan od bezbrojnih vicepremijera srpske vlade Zorana Đinđića, zadužen za vojna pitanja. Nedugo nakon toga, u noći između 14. i 15. marta 2002. godine, Perišić je zajedno sa glavnim šefom agenata CIA na Balkanu Džonom Dejvidom Nejborom (John David Neighbor) uhapšen prilikom predavanja spisa i prijema novca u jednom restoranu, nedaleko od Beograda, od strane pripadnika KOS-a.

Tog 6. oktobra se desilo još nešto što je DOS-ov ministar Rasim Ljajić, izuzetno inteligentan Musliman i Evropejac, koji razmišlja daleko unapred, uzbuđeno tvrdio neposredno posle ubistva Zorana Đinđića: ,,Da samo nije bilo onog prokletog dogovora između Đinđića i Legije!“

A temelje ove „proklete“ saradnje položio je sam Đinđić. On je primenio svoje manevarske sposobnosti u ophođenju sa podzemljem i tajnom službom – DB. Pod direktnim nadzorom Zorana Janjuševića, koji je bio Đinđićev savetnik za pitanja državne bezbednosti, i pod ličnim vođstvom Mileta Lukovića Kuma, jednog od bosova zemunskog klana srpskih kumova, naoružani ljudi iz kriznih štabova organizovanog kriminala zauzeli su Trgovinski sud koji se tada zvao Privredni sud u Beogradu. I Điniđićev najbliži saradnik, Vladimir Beba Popović, posmatrao je sa sopstvenim kriznim štabom razvoj situacije tog jutra u Trgovinskom sudu, ali se lično držao po strani.

U nadi da će Legija, kao protivuslugu za oprost grehova i ratnih zločina, uzeti učešće sa svojom jedinicom Crvenih beretki u predstojećem hapšenju Miloševića, jer mu je pre toga obećano da ni on, niti bilo ko iz njegove jedinice, neće biti isporučen Hagu.

Đinđić je namamio organizovano kriminalno podzemlje još jednim obećanjem. Zajedničkim zauzimanjem Privrednog suda od strane DOS-a i mafije, Đinđić je potvrdio da su mu surčinska i zemunska mafija u ovom prljavom dilu neophodni kao ravnopravni partneri.

Ovim korakom, Đinđić je otvorio mafijama i vrata i kapiju za njihovo učešće u državnoj vlasti…

Cilj zemunskog bosa Mileta Lukovića Kuma je bio da njegovi naoružani ljudi na silu otvore ulaz Trgovinskog suda. Obezbeđenju su pretili da će protiv njih upotrebiti i oružje budu li pružili otpor. Zatim su na silu, uz fizičko nasilje i udarce nogama, ušli u kabinet predsednice suda Milene Arežine, velike obožavateljke Slobodana Miloševića, koja je Miru Marković prezirala. U Lukovićevoj pratnji bila su dva brata Crnogorca iz dijaspore, Goran i Marko Kljajević, obojica sudije. Goran je još ranije bio i sudija zadužen za unose u trgovinski registar Privrednog suda. Vodio je evidenciju o unesenim i obrisanim preduzećima i firmama.

Njega je Arežina otpustila zbog dokazanih nepravilnosti u korist fiktivnih firmi i zajedno sa njim indirektno su kažnjeni i nalogodavci. Po prvi put u javnosti pojavljuje se i ime okružnog javnog tužioca Terzića.

Bez ustručavanja, Luković Kum je objasnio Mileni Arežini: ,,…Vi više niste nikakva predsednica“. I ona nije pružila bilo kakav otpor, jer se radilo po naređenju sa najvišeg mesta u državi koji je 5. oktobar iznudio. Pri tom se Luković pozvao na Zorana Đinđića. Pre nego što je Luković Kum naredio Arežini da napusti sud, oduzeti su joj sudski pečat i pečat sa potpisom. Pre toga ona nije želela da unese izmenu podatka o vlasniku preduzeća za gradnju puteva „Defence Road“, koja je trebalo da glasi na ime Ljubiše Buhe Čumeta. Predsednica suda Arežina morala je da računa sa ozbiljnim konsekvencama ako nastavi da odbija legalizaciju ovog unosa, jer se „radilo o firmi najjačeg čoveka u državi“, kako ju je upozorio Luković Kum.

„Defence Road“ je do tada pripadao supruzi bosa surčinske mafije, kriminalca Ljubiše Buhe Čumeta, kuma biznismena Dragoljuba Markovića koji je bio i kum Zorana Đinđića. Za što brži prenos pomenutog preduzeća na novog vlasnika, bili su zainteresovani i najbliži Đindićevi saradnici Čeda Jovanović i Vladimir Beba Popović, ali i biznismen i jedan od dva glavna finansijeri Dinđićeve Demokratske stranke, Surčinac Dragoljub Marković! Uz pomoć ovog milionski vrednog preduzeća za gradnju puteva, koje je bilo prvo registrovano u Austriji, trebalo je da se u Beogradu opere kapital stečen u krijumčarskim poslovima. To je bio uslov da to preduzeće u budućnosti dobija projekte od države.

Ko je podelio nagradu od 5 miliona?

Komandant Crvenih beretki Milorad Ulemek Legija, u međuvremenu je sa svojom jedinicom uznapredovao do izvršnog organa takvih i sličnih angažmana za jačanje demokratije pod Čedom Jovanovićem. On sam je postao šef frakcije DS-a i Đinđićev poverenik za takve posebne akcije koje se vrše mimo zakona i uz pomoć „pakla“. I bos surčinske mafije, Ljubiša Buha Čume, kao i najvažnija glava Koza Nostre srpskih kumova iz Zemuna Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum, išli su Čedi na ruku kao sastavni deo novih demokratskih snaga reda. Čeda Jovanović se odselio u Surčin, u kuću kod svog kuma biznismena Dragoljuba Markovića, kuma Zorana Đinđića i Ljubiše Buhe Čumeta.

Međutim, Legija u koga se polagalo toliko nade nije uspeo da iznenadnim prepadom uhapsi ili otme Miloševića u njegovoj vili „Mir“ i da ga prebaci u Centralni zatvor u Beogradu. Ono što su novinari na licu mesta mogli da dožive, kao i ljudi preko televizije, ličilo je na vežbu antiterorističke jedinice pred ulaznom kapijom vile „Mir“.

Legijini ljudi maskiranih lica i s oružjem u rukama, u tamnim trenerkama, skakutali su u belim ili šarenim patikama s mesta na mesto, bacajući dimne bombe oko sebe. Izgledali su pre kao teroristi nego kao policijski komandosi. I nisu napredovali.

Bilo je najmanje tri razloga zašto su se Legijini ljudi zaglavili već na samom ulazu. Kada pregovori sa Miloševićem o njegovoj dobrovoljnoj predaji nisu uspeli, Čeda Jovanović je porodici zapretio svojim spetljanim izgovorom: „Sve ću bre da vas pobijem ako ne dođem uskoro do nekog rezultata!“

Supruga Mira Marković bila je blizu nervnog sloma. Njena koleginica iz parlamenta i prijateljica, psihijatar Slavica Đukić-Dejanović, pomogla joj je da ostane čiste svesti i prisebna.

Jedini revolt stigao je od ženske strane porodice, supruge Mire i ćerke Marije. Njihovo psovanje dotadašnjeg potčinjenog prijatelja srpskog predsednika Milana Milutinovića nije prestajalo. Mira je, s pravom, primetila: Đinđić ga zadržava u službi samo da bi na ovaj način neutralisao uticaj jednog predsednika na razvoj unutrašnje politike u zemlji.

Konačno, kada je Milošević sa ručnim prtljagom dobrovoljno i bez lisica ušao u kola koja su ga čekala pred vilom, ipak je došlo do pucnjave. Njegova ćerka Marija je ponovo izgubila nerve, kao i neposredno nakon očevog pada 5. oktobra 2000. kada je ubila kuče njihovog prijatelja i suseda Hadži Antića. Sada je ispalila iz svog pištolja osam metaka na Čedu Jovanovića koji se sa njenim ocem odvozio ka Centralnom zatvoru. Dva džipa Crvenih beretki pratila su kola u kojima su se vozili Milošević i njegov advokat. Legijin džip preuzeo je čelo kolone. U Centralnom zatvoru Miloševića je primio okružni javni tužilac Rade Terzić, jedan novi i potpuno nepoznat čovek na ovom mestu, poreklom iz Vojvodine, Zrenjanina. (Napomena: Rade Terzić je iz Sivca kod Sombora, a iz Zrenjanina je specijalni tužilac Jovan Prijić).

To je bilo 31. marta 2001. Tek tri meseca kasnije, 28. juna, Milošević je isporučen ratnom tribunalu u Hagu. Ko je primio premiju od pet miliona dolara, koju su raspisali Amerikanci za hapšenje i isporučivanje Miloševića tribunalu za ratne zločine, to nije poznato. Zna se samo da su neki članovi vlade i policije, kao i još neki pomagači, među sobom podelili novac. Među njima je bio i jedan novi milioner, Čedomir Jovanović.

Nakon toga, Amerikanci su pojačali pritisak na Đinđića, prema svom dobro oprobanom spoljnopolitičkom principu da uvek postave još nekoliko političkih zahteva čim im bude jasno da taj sva ta politička opterećenja može i dalje da nosi.

Nakon Miloševićevog isporučivanja tribunalu, Vašington je Đinđiću pokazao listu sa još preko sto imena osumnjičenih za ratne zločine koji se, što je pre moguće, moraju dostaviti Hagu, i to sve u trenutku kada je oko devedest posto stanovništva bilo protiv ikakve saradnje sa tribunalom. Đinđić je, dakle, u nepovoljnom trenutku konfrontiran sa hipotekom koja njegovu političku egzistenciju, kao prvog demokratski biranog premijera, dodatno snažno opterećuje i prisiljava ga na dalje improvizacije i pojačanu saradnju sa „paklom“. „Pakao“ je u tom trenutku bio jedini partner DOS-a na koga se ovaj mogao osloniti.

Zlatni dani paralelnih centara moći

Većina višeslojne DOS-ove porodice imala je svoje sponzore u pozadini, svejedno da li se radilo o političkim istomišljenicima, predstavnicima podzemlja ili stranim tajnim službama. Osim toga, upravo oni su želeli da budu javno priznati kao „borci za demokratiju“. Time se ne bi samo retuširala prošlost već bi se pravila i politika i otvarali novi izvori prihoda.

Država je nametala automatsku hijerarhijsku dodelu „zasluga“ za 5. oktobar. Time je samo sve iskomplikovala jer nisu uzeti u obzir najveći i najvažniji delovi Miloševićeve opozicije a golubi preletači su precenjeni. O dosadašnjoj saradnji „neba i pakla“, na višem i na kriminalnom nivou, svakako bi se saznalo da je država te ljude sama prozivala i time ih prisilila da se povuku iz javnog života. Za ovaj potez je bilo prerano, kako je mislilo rukovodstvo DOS-a, jer još nije bilo jasno ko je ko, kao ni šta će stvarno uslediti. Osim toga, DOS-u je svako bio potreban.

Ostatak Jugoslavije, pre svega Srbija, po ovom pitanju nalazila se u haotičnom stanju. Sam premijer očito nije bio u stanju da – posebno u pogledu personalne politike – samom sebi stvori jasnu sliku ko još, osim njega, vlada u zemlji i ima uticaj na unutrašnju politiku, kao i ko mu je iz prošlih nedemokratskih vremena još uvek neophodan.

Prve državne posete Zorana Đinđića inostranstvu išle su tragom onih prijatelja koji od njega ništa nisu zahtevali. Bili su dovoljno bogati da bi sebi mogli priuštiti da Đinđiću upute ljubazni poziv, jer na ovoj visokoj ravni se pre radi o tome da se prijatelju sopstvenim uticajem učini usluga nego da se direktno razgovara o novcu. A to da su među prijateljima takve usluge veoma skupe, stajalo je na odvojenom računu.

Upravo zahvaljujući ovoj okolnosti, najveći trgovac cigaretama na Balkanu postao je Stanko Subotić Cane, koji je u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj posebno kontroverzan. Ovom biznismenu nije bio nikakav problem da premijeru Crne Gore Milu Đukanoviću besplatno stavi na raspolaganje svoja dva privatna aviona.

Nakon 5. oktobra 2000. Stanko Subotić Cane je počeo i svom prijatelju, novom premijeru Srbije Zoranu Đinđiću, da čini takve usluge. Predsednička služba francuskog predsednika Žaka Širaka nije krila bes kada je Cane dva dana pre Đinđićeve zvanične posete Francuskoj pokupio svog druga Zorana privatnim avionom u Beogradu i proveo dva „luda dana“ u Parizu.

Tek nakon toga je premijer Srbije započeo zvaničnu državnu posetu kod predsednika Širaka. Francuski protokol ovaj vremenski raspored privatne posete Francuskoj nije smatrao promišljenim gestom prema pravom domaćinu, predsedniku Širaku.

Francuski domaćin je imao nameru da prijemom Đinđića u Palati na Šanzelizeu bude prvi političar svetskog ranga koji će se okititi Đinđićevom zaslugom u zbacivanju „zlog Balkanca“ Slobodana Miloševića. Međutim, umesto toga ga je pretekla pariska bulevarska štampa koja je izveštavala o posetama bračnih parova Đinđić i Subotić ekskluzivnim gurmanskim lokalima i njihovim šoping šetnjama. Ova prva zvanična poseta premijera Zorana Đinđića doprinela je zbog toga razmeni velikog diplomatskog skandala.

Kako su ovi centri moći i uticaja bili blisko povezani unutar i oko Srbije govori i činjenica da je glavni pilot Stanka Subotića Caneta bio sin bivšeg šefa DB-a za vreme vlasti Slobodana Miloševića Jovice Stanišića, koji je pre toga bio u SAD na školovanju, i to onda kada je njegov otac još uvek bio na čelu DB-a. Stanko Subotić je omogućavao Đinđiću letove do Bona, Diseldorfa, kao i prilikom drugih državnih poseta. Ove usluge je Cane objašnjavao željom da pomogne novoj srpskoj vladi da uštedi novac.

Neposredno posle toga, crnogorski premijer Milo Đukanović vratio je jedan od dva aviona koja mu je prethodno Cane prijateljski stavio na raspolaganje, dok je drugi avion crnogorska vlada od njega kupila.

(Nastaviće se – više na sajtu magazina Tabloid)

O autoru

Georg von Hiibbenet (Jorg von Hiibbenet) rođen je u Varšavi 7. novembra, 1925. godine. Kao mladić, bez roditelja, deportovan je u Nemačku, u kojoj je imao tešku mladost. Bez ikoga od rodbine, sam i siromašan, obezbeđivao je svoj opstanak radeći razne poslove: od naplaćivanja stanarine do fizičkog rada na građevini. Studirao je slavistiku i ekonomiju. Prvi posao dobio je kao mlad novinar u listu „Deutsche Zeitung“ u vreme Konrada Adenauera. Sposobnosti za novinarski posao preporučile su ga za dopisnika tih novina iz Moskve. Posle jednog „nepodobnog“ izveštaja morao je da napusti SSSR i postao dopisnik sa Bliskog istoka. Odatle je 1968. godine premešten u Beograd, kao dopisnik nemačkog državnog radija „Deutschlandfunk“. Na tom mestu je ostao do penzionisanja. Kratko vreme izveštavao je za „Deutsche welle“, koji je napustio usled neslaganja sa njihovom kadrovskom politikom. Vreme do svoje smrti, a to je tri do četiri godine, posvetio je svojoj knjizi – testamentu. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim problemima u SFRJ, a kasnije u SRJ i  u Srbiji. Sve informacije o tim osetljivim pitanjima crpeo je i proveravao čitajući mnoge listove i kroz razgovore sa ljudima, kojima je mogao da veruje: bilo novinarima, bilo onima iz političkih krugova.

—–

Gde je sada Bagerista Džo (Ljubisav Djokić)

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280