ВОЗОМ ЋЕМО СЕ ВРАТИТИ
а ми смо се држали за руке и ходали,
пролећном својом стазом.
Тек се сумрак хватао, ваздух се љуљао и танко
смиривао од своје врелине, а звезде
започињале плес су са месецом.
Жита су мирисала, траве, булке цветале,
згртао се у своја гнезда птичји глас; воз је
с моравске стране клопарао.
„Волим вечери на селу“, рекао си, „Волим и
ја; и јутра и дан“, рекла сам, а ти си ме
чврсто чврсто загрлио.
„Кад дође време, доћи ћемо овде, деда би био
најсрећнији да дођемо овде, дом; и доћи
ћемо, сад сам сигуран.“
„Све би се радовало – стари што проживеше
векове овде; цврчци, свици, ветар, сунце;
ласте и роде, ноћ и дан.“
„И оборе бисмо обновили, зар не? и
чобановали бисмо; та шта је лепше
од ливада и широких поља и гора!?“
„Плугове, да не рђају, мотике, српове, све;
изворе, бунаре, шимширове стазе, видике
с балкона и из прозора.“
„Петао би нас будио, меко лајање паса
дочекивало из поља, обори наши пуни;
топли шпорети у зиму грејали.“
Било је лето, свици су нам осветљавали пут,
а ми смо се држали за руке и ходали,
пролећном својом стазом ходали.
Различци и булке и житно класје су се
њишкали – море; и тамо доле тополе и врбе
огледајући се у Морави.
Још један воз је журио, застајући кратко на
постаји, па отхукнуо и наставио пут.
„Ми ћемо тада возом стићи.“
„Како смо и отишли.“
„Возом ћемо се вратити.“
Илустрација: Mарко Мурат: Пролеће
http://www.haoss.org/t6050-marko-murat
(Веселинка Стојковић: „Не идем никуда, Анушка“)