Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

SAM

Jedna teška ispovest, jedna potresna sudbna…

– Da li ste Vi gospodin Sam Romano? Profesor?

– Molim? – pred njim je stajala mlada devojka, ljupkog lica. – Da, to sam ja, Samuel Romano… A ko ste Vi?!

– Ja sam Olga, novinarka Lista. Pravimo anketu među onima koji napuštaju našu zemlju… Da li imate poseban razlog za to?

Zapadni zid u Jerusalimu i pripovetka Sam

Zapadni zid u Jerusalimu

Sam je pogledao u vrhove svojih cipela i stisnuo usne. – Znate, mogao bih da Vam navedem 1.000 jedan razlog a da, to, ne bude onaj pravi koji ne bih umeo da definišem. A i kad bih, to, pokušao, Vi ga ne biste shvatili. U stvari, ni sam ga, u sebi, nisam nikad razložio.

– Mene bi, to, i lično interesovalo. Imamo dosta vremena. Avion neće, još, uskoro uzleteti. Magla je.

– Postavite mi pitanje i ja ću odgovoriti, ukoliko, naravno, to, budem mogao.

– Dobro… Vi ste rođeni u Beogradu? Postigli ste vidan uspeh u svojoj profesiji. Napisali ste nekoliko udžbenika matematike. Šta Vas navodi da u ovim godinama… izvinite, kad ste rođeni?…

– Početkom ovog veka, u trgovačkoj sefardskoj porodici, u Beogradu. Moj maternji jezik je srpski, mada je moja baka znala, samo, ladino…

– Šta se s njom desilo? Gde ste, Vi, bili za vreme Drugog svetskog rata?

– Ja sam, već, tad, imao svoju porodicu. Ženu koja je imala, samo, 21 godinu i kćer koja nije napunila dve godine. Bio sam jugoslovenski oficir. Prvih dana rata, prijavio sam se Komandi. Njih su odveli i nikad više ništa o njima nisam uspeo da saznam… Kad sam se vratio iz zarobljeništva, niko od mojih nije preživeo rat… Vidite, moja priča je vrlo obična, gotovo, banalna. Možda bi neko mogao nešto zanimljivije da Vam ispriča…

– Opet… razlog Vašeg odlaska? Niste stekli drugu porodicu po povratku iz logora?

– Ne, nisam. Nisam uspeo da se odreknem svoje žene, kćeri. Godinama sam se nadao da će se odnegde pojaviti… A sad, eto, završio sam svoj radni vek i želim da odem tamo odakle su moji preci nekad proterani. Mislim da ništa drugo ne bih mogao da Vam ispričam.

– Hvala Vam – rekla je mlada novinarka. – Biće, ovo, sasvim dovoljno. Želela bih, samo, još, da Vas pitam: jeste li, već, ranije bili u Izraelu?

– Nisam – odgovorio je. – Ovo je moj prvi i definitivan odlazak.

– To bi bilo sve. Htela bih da porazgovaram i s nekim drugim iseljenikom…

Devojka mu je srdačno stisnula ruku, dala mu svoju vizit-kartu. – Možda ćete želeti,  jednog dana, da mi napišete nekoliko reči o tom kako ste se snašli u svojoj novoj domovini…

– Staroj – prekinuo je Sami.

– Da, svakako. Nadam se. Bilo mi je drago da se s vama upoznam…

U zoru je prišla stjuardesa i prekunula mu san. – Polazak! – rekla je i Sam je podigao ručnu torbu i pošao za njom…

Bio je petak, erev šabat. Sad je jasno pred sobom video svoju baku Rahelu kako, dok njen sin Rafi izgovara Šma Jisrael, stavlja ruke na oči. Još je osećao pod prstima nežna ramena svoje kćeri Hane pritiskujući je na grudi da bi se smirila dok traje posvećenje šabata.

Jasno je video tamne duboke oči svoje žene Klare. Čežnja za njima, vodila ga je kroz noć. Nije više odvajao san od jave. Otvorio je svoju putnu torbu koja mu je stajala kraj nogu. Dodirnuo je molitven šal koji mu je donela rođaka Matilda prošlog januara. Javila mu se, iznenada,  telefonom. Došla je iz Vašingtona u Beograd, službeno. Donela mu je paketić s rečima da joj je majka ostavila u amanet da ga preda rođaku Samuelu Romanu, u Beogradu. Ali, njoj se izgubila adresa. Zatim, nije smatrala da su neke značajne  stvari u njemu. Vreme je brzo prolazilo. Njen odlazak u Jugoslaviju se stalno odlagao, ali, ovog puta, obećala je, sebi, da će ga pronaći. I, stvarno, čim je došla u Beograd, zamolila je svoje poslovne prijatelje da joj pomognu i nađu adresu rođaka. Oni su, to, odmah učinili i, eto, sad su, najzad, zajedno. Bila je zadovoljna svojim poduhvatom, ali nije imala mnogo  vremena. Istog dana joj je poletao avion u Ameriku, a morala je, još, i da se pripremi za svečanu večeru u hotelu „Metropol“…

Bila je glasna i stalno se smejala dok je pričala. Čim je završila svoj monolog, ustala je, pružila Samu ruku i obećala da će mu se javiti čim stigne u Vašington. Rekla je da se nada da se njihova veza neće prekinuti i da,  ako dođe u Stejt, svakako mora biti njihov gost.

Nije mu se, više, javljala. Kad je Matilda izašla, Sami je otvorio paketić. U njemu je bila porodična fotografija porodice Romano. Baka i deka su sedeli na klupici, svečano obučeni. Hana je sedela baki u krilu, a on i Klara, stajali su kraj njih. Fotografija je bila snimljena pred Drugi svetski rat i posvećena Flori, sestri njegove majke. Za Samija je to bila jedina sačuvana porodična fotografija. Zatim je u paketiću bio molitven šal njegovog oca i jedna srebrna čaša. Samuel nije bio religiozan čovek. Pamtio je, samo, setan glas svog oca dok je izgovarao molitvu i jedino što je od hebrejskog jezika upamtio, bilo je: „Lešana abaa be Jerušalajim!“ („Iduće godine u Jerusalimu!“) i „Ako te zaboravim, Jerusalime, nek mi se desnica osuši!“ Ove stvarčice, bile su i jedine koje je, uz rublje, poneo u svom ručnom prtljagu.

Na aerodromu ih je dočekala oniža proseda žena i objasnila da ih vode u Raanianu, grad u kom se nalazi prijeman centar, a onda će ih kasnije rasporediti. Autobus je vozio kroz drvored palmi. Povremeno su izbijali na morsku obalu. Na sedištu, kraj njega nije bilo nikog. Putnici su spavali. Bila je tišina. Samo se neko dete budilo iz sna i plakalo. Putovanje nije dugo trajalo. Tamo su ih dočekali pospani službenici. Sami je dobio sobu s tušem. Nije mogao da večera. Legao je i stavio molitven šal preko pokrivača. Teta Flora koju je, samo jednom, video u životu, kad je doputovala u Sarajevo gde je bila udata nije mu napisala kako su se taj šal i ostale stvarčice našle kod nje, a Matilda je zaboravila ili nikad, to, nije ni znala. Sam je onda izvadio fotografiju i dugo je gledao. Tiho je šaptao: „Lešana abaa be Jerušalajim!“ Osećao je da ga grudni koš steže. Mislio je da je, to, od napornog putovanja. Gotovo čitav dan ništa nije okusio. Zaboravio je da popije lek koji je svake večeri i jutra uzimao. Odlučio je, rano će otputovati u Jerusalim. Onda su se pred njim pojavile sionske zlatne kupole i Zid plača. Nije ga iznenadio susret s Klarom. Uzeo je njihovu kćer Hanu i nosio je kroz Via Doloroza. Bilo je divno osetiti pod rukom, ponovo, njenu toplu put. Tek sad je shvatio koliko dugo je bio sam. Nije primetio kad je zaspao… Zaspao, zauvek…

* * *

Olga je došla rano u redakciju. Trebalo je da napiše tekst o Oktobarskom sajmu knjiga. izvadila je svoju beležnicu i otvorila pisaću mašinu. Onda je primetila pismo, upućeno njoj, lično, iz Izraela.

Ko bi mogao da joj piše?! Nije imala nikakve rođake, prijatelje, tamo. Možda je poziv na Sajam knjiga u Jerusalimu, pomislila je. Ili nešto slično, čim je poslato na redakciju.

U njemu je pisalo:

„Poštovana Gospođo ili Gospođice,

Među stvarima počivšeg profesora Sama Samuela Romana koji je preminuo te noći kad je doputovao u Izrael, pronašli smo Vašu vizit-kartu. To je jedina adresa koju je u svom prtljagu imao. U upitniku koji je ispunio Agenciji za useljenje ‘Sohnut’, rubrika: ime i adresa porodice, ostala je prazna. Stoga se obraćamo Vama kao njegovoj rođaci ili prijateljici. Molimo Vas, obavestite nas, ukoliko možete, kom da uputimo vest o njegovoj smrti. Unapred zahvaljujemo…“

Olga je spustila pismo i pokušala da se seti lika Sama Romana. Zapamtila je njegovu visoku pogurenu priliku, ali crte njegovog lica, bile su izbledele. Mada, još su joj u sećanju odzvanjale njegove reči:

– Moj život je jedna sasvim obična priča…

Izvor: „Antologija pripovedaka srpskih književnika“, Zepter Book World

Priredio: V. V. M.

oOOo

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: