Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Gete, Faust i sećanje na smrt

 

Kako zaustaviti vreme koje protiče

Sećanje na smrt je suština pravoslavnog hrišćanina jer ga to vodi kro život da se moli, izbegava greh i zasluži večni život. Čovek strasti beži od tog sećanja

 

Mi živimo u vreme natopljeno faustovskim duhom. Čovek nudi dušu đavolu, želeći da ovekoveči zemaljsko bitovanje. Đavo je lažov, zato on rado obećava ono što je za njega nemoguće. Faust za ugovor sa satanom, koji potpisuje sopstvenom krvlju, postavlja dva uslova.

Prvo je – satana treba da mu da nasladu, koja bi ispunila njegovu dušu radošću, kao što se pehar ispunjava vinom, do ivice, da bi rekao: „Više mi ništa nije potrebno.“ Drugo je – satana treba da zaustavi trenutak, da učini da on večno traje, vreme treba da se zaustavi kao bujica reke koja se iznenada pretvorila u led.

Peščani sat u pustinji i sećanje na smrt
Peščani sat prolaznosti i sećanje na smrt

Legende o Faustu je sakupio Gete – okultista visokih inicijacija – i napisao je na osnovu njih svoju dramu, koja u suštini predstavlja rozenkrojcerovsku misteriju. Ovde možemo da vidimo satansku strategiju: treba uništiti sećanje na smrt upotrebivši strast. Strast je udica na koju se hvata ljudska duša. Strast je adut u rukama đavola kad on počinje svoju igru s čovekom. Đavo mu obećava kao Faustu, da će mu dati nasladu kad će čovek uskliknuti: „Trenutku, zaustavi se!“ i produžiti ovaj trenutak kao što se odvija nit svilene lutke, samo beskonačno. Svaka strast se suprotstavlja sećanju na smrt. Svaka smrt je izbacuje van granica svesti. Sećanje na smrt čoveku, koji traži sreću u nasladama, izgleda
kao crna maska na svadbi.

Za hrišćanina, pak, sećanje na smrt, sjedinjeno s molitvom jeste mač uperen protiv demona. Dok se čovek seća predstojećeg ishoda, dok ga mistički doživljaj smrti primorava da zadrhti u srcu, on ne može da greši kao što ne može da spava, dok je pri sebi, pored zmijskog brloga ili da se veseli u kući obuzetoj plamenom.

Ispunjenje strasti je lažni život, to je iluzija toga da naslada može čoveku da donese sreću. I druga iluzija je da naslada može da traje beskonačno (srce treba da poveruje u takve gluposti da bi se prepustilo strasti!). I sav ljudski život je neprekidno rušenje iluzija – ovih i drugih, njima sličnih. Rušenje iluzija je lekcija koju čovek stalno dobija i zapanjujuće brzo zaboravlja.

Đavo ne može da zaustavi vreme. On sam očekuje Strašni sud i večite muke, međutim, on može da učini nešto drugo: da oduzme čoveku sećanje na smrt i da mu sugeriše sigurnost i nepokolebljivost zemaljskog bitovanja.

Postoji čudna sekta, kod čijih članova se želja da žive večno na zemlji pretvorila u dosadnu maniju. Učenje ove sekte tvrdi da ljudi umiru zato što su poverovali u svoju smrt. Dakle, da čovek ne bi umro dovoljno je da poveruje da… neće umreti. A kad neko od članova ove sekte ipak umre, to nimalo ne otrezni ostale. Oni kažu: „Do njihove smrti došlo je zbog malovernosti, oni su se pokolebali u veri u to da smrti nema, dopustili su u svom srcu misao da će umreti i bili su kažnjeni smrću zbog sumnje. Međutim, to je njihova stvar, a mi verujemo da nećemo umreti i večno ćemo živeti.“

Ova sekta je nastala u 19. veku, tamo gde je morala da nastane – u Americi, i postoji i dan-danas. Njeni članovi meditiraju na temu da nikada neće umreti, da smrti nema, a zatim, neočekivano za sebe, umiru i kreću u krematorijum ili na groblje.

Budimo pošteni, zagledajmo se na pravi način u svoje srce da ne svetluca tamo nešto što liči na nadu ovih nesrećnih sektaša? Ne tešimo li sebe mišlju da će smrt, zatvorivši oči, proći pored nas, da ćemo se samo mi sakriti od njenih svevidećih očiju? Razum kaže: „Umreću, Promisao Božji mi je pre stvaranja sveta pripremio grob u kojem će moje telo ostati do Strašnog suda.“ Duša se protivi: „Ne, neću umreti, to je previše užasno da bi moglo da bude istina.“ Šta da činimo u ovom sporu uma i duše? Da molimo da nam Gospod daruje, kao što je rečeno u molitvi svetitelja Jovana Zlatousta „pamjat smertnuju i umilenije“, koje se rađa od ovog sećanja u ljudskom srcu. Neka naše srce bude čvrsto kao kamen, a reči molitve meke kao voda, ali struje vode, padajući s visine na kamen postepeno ga tanje.

Postoji sledeća slika: prepodobni Makarije Veliki razmišlja o smrti. Egipatska pustinja. U daljini se vide piramide – ovi nadgrobni spomenici iznad grobova drevnih faraona. Pored pešterskih kelija na kamenu sedi prepodobni Makarije. Ispred njega su ljudski skelet i bačeni lopata i kramp. Moguće je da on želi da sahrani monaha koji je pre njega ovde živeo. Prepodobni je pogružen u razmišljanje o prolaznosti ovog života. Iza njegovih leđa stoji smrt. U jednoj ruci drži kosu, a u drugoj – peščani sat. Sat označava vreme, koje je čoveku dato. Kosa – neizbežni kraj. Desno od Makarija stoji Anđeo sa svitkom u ruci. Na svitku je natpis: „Makarije, žuri da činiš dobro.“

Ponekad se na ovoj slici slika sunčani dan, peščano prostranstvo pustinje, gomile suncem opaljenog kamenja, pocrnelog i popucalog kao posle požara. Tada cela pustinja izgleda kao slika smrti. Ponekad se prikazuje noć. Mesečeva svetlost pada na kosti i lobanju kao da ih grabi iz mraka. Piramide, koje stoje u tami negde na ivici horizonta jedva se razlikuju od okoline. Ovde, u keliji prepodobnog Makarija kao da se vodi borba između mračnih i svetlih sila. Makarije gleda na ostatke počivšeg da se svet ne potkrade u neki kutak njegove duše, da ne privuče nijednu od njegovih misli odvojivši je od molitve, makar to bila pomisao tanka kao vlas, koju je teško videti, koju mi u mraku svoje duše ne bismo nikad razlikovali. Izgleda da je svet kao pticolovac postavio svoje mreže, ali se prepodobni, raširivši dva krila – molitve i sećanja na smrt izdigao iznad njih i lebdi, poput orla u neobuhvatnom nebeskom prostranstvu.

 

Arhimandrit Rafail Karelin – Umeće življenja ili tajna umiranja

Ostavite komentar

Ostavite komentar