Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Intervju sa Ruskim Patrijarhom – Molimo se za Vas i juče i danas i sutra

 

I juče i danas i sutra

NJEGOVA SVETOST PATRIJARH MOSKOVSKI I SVE RUSIJE GOSPODIN ALEKSEJ DRUGI

Patrijarh moskovski Aleksije II (rus. Aleksiй II), svetovno Aleksej Mihajlovič Ridiger (rus. Alekseй Mihaйlovič Ridiger; Talin, Estonija, 23. februar 1929 — Moskva, 5. decembar 2008) je bio 16. vrhovni predstojatelj Ruske pravoslavne crkve.

Predstavljamo vam intervju sa Ruskim Patrijarhom Aleksejem II (sada već pokojnim) koji je uradjen za magazin NIN još 1999 godine da vidite kako se u globalnim okvirima ništa nije mnogo promenilo ni juče, niti je drugačije danas a niti će biti mnogo drugačije sutra.

Ruski patrijarh Aleksej II - intervju sa ruskim patrijarhom za NIN
Ruski patrijarh Aleksej II

 

Molim se za vas

U ekskluzivnom intervjuu koji je dao našem listu NIN pred sam dolazak u Beograd, patrijarh moskovski i sve Rusije poručuje bratskom  jugoslovenskom narodu: “Nasilje koje se čini nad vama ne može da donese njegovim inicijatorima moralnu pobedu, jer Bog nije u snazi, već u istini”

Odanost i podršku pravoslavnim hrišćanima u Jugoslaviji u ovim teškim vremenima saosećajno je ukazao moskovski patrijarh gospodin Aleksej Drugi, održavši zajedničku liturgiju za mir sa našim patrijarhom Pavlom.

Tom prilikom, mnogobrojnim vernicima na Svetosavskom platou obratio se sledećim rečima: “Nekoliko silnih i bogatih zemalja, drsko smatra sebe ‘svetim’ merilom dobra i zla, gaze volju naroda koji želi da živi drugačije. Bombe i rakete ne zasipaju ovu zemlju zato što one nekoga  brane. Bolna lekcija NATO-a ima drugi cilj – da razruši posleratni poredak u svetu i nametne poredak zasnovan na diktatu i sili. Ali, nepravda i licemerje nikada neće pobediti.”

Evo kako je tekao razgovor sa njim:

U Rusiji je pre više od deset godina započeo period duhovnog preporoda naroda: njegov povratak svojoj veri, tradicijama. Čime će Ruska pravoslavna crkva dočekati 2000-godišnjicu od Hristova rođenja?

– Dvadeseti vek je za Rusiju i Rusku crkvu zaista bio ispunjen dramatikom. Dva svetska rata, bar tri formalne smene državnog uređenja, grandiozni politički, ekonomski, socijalni potresi – sve se to na najozbiljniji način odrazilo na živote mnogomilionske i mnogonacionalne pravoslavne pastve. Čudovišni progoni koji su se sručili na Hristovu crkvu izložili su većinu hramova i manastira uništenju i skrnavljenju, odneli su živote stotina hiljada sveštenika i duhovnika, onih koji su živeli monaškim životom i svetovnih lica. Svo to tragično iskustvo postalo je za našu crkvu vatreno krštenje, iz kojeg je potekao današnji preporod pravoslavne Rusije. Patnje su pomogle očišćenju od svetovnog taloženja grehova, krv mučenika je učvrstila veru, čvrstina hrišćana pred licem progonitelja ponovo je dala društvu moralni oslonac bez kojeg nacija ne može da opstane. Nije slučajno što posle 1988. godine, kad smo proslavili 1000-godišnjicu pravoslavlja u Rusiji, duhovne snage naroda, koje su do tog vremena bile skrivene, iznenada, po Božijoj milosti ispoljile su se tako očigledno da je ateistička ideologija bila potpuno uništena.
Danas se Crkva obnavlja.

U mnogo hiljada hramova i u mnogo stotina manastira uspostavljeno je bogosluženje, stvaraju se crkvena dela u oblasti teološkog obrazovanja i narodnog prosvećivanja, misionarstva, izdavanja knjiga, dobrotvorne delatnosti, sredstava masovnih informacija, uključujući i elektronske. Naša crkva je zauzela besprecedentnu aktivnu društvenu poziciju, analogno kojoj, verovatno, nema u istoriji nekoliko poslednjih vekova. Sveta Rusija, koja se diže iz pepela, usmerena je u novi milenijum. I ja se nadam da će pouke, koje nosimo iz veka koji odlazi, biti vodilje u nastupajućem periodu. A on ne obećava da će biti ni jednostavan, ni bez problema. Jubilej će u molitvi i razmišljanju okupiti sve pravoslavne crkve sveta, i ruska će Crkva u tome učestvovati na najaktivniji način. A na našoj kanonskoj teritoriji planira se da se 2000-godišnjica obeleži u svakoj eparhiji, u svakoj parohiji. Biće služena svečana bogosluženja, održaće se različiti naučni i kulturni susreti, crkveno-društveni poduhvati. Posebno ističem da se nadamo kako ćemo 2000. godine osveštati Hram Hrista Spasitelja – velike narodne svetinje koju danas obnavlja čitav naš narod. Za jubilej rođenja Hristova i dolazak trećeg milenijuma takođe se pripremaju državni i društveni krugovi, sa kojima Crkva čvrsto sarađuje. Nije slučajno što se rad Ruskog organizacionog komiteta odvija pod počasnim predsedništvom predsednika Ruske Federacije B.N. Jeljcina i predsednika vlade Rusije E.M. Primakova i patrijarha moskovskog i sve Rusije.

U većini istočnih država zahvaćenih ranije nasilnom ateizacijom desile su se različite promene. Kakvo je vaše viđenje pravoslavnog Istoka i katoličkog Zapada na kraju drugog milenijuma?

– Nadam se da će i na Istoku i na Zapadu – bio on katolički ili protestantski – tradicionalno-duhovno-moralne vrednosti hrišćanstva imati odgovarajući uticaj na život ličnosti, naroda, država, na međunarodne odnose. Nažalost, istinskom hrišćanskom duhu i ovde i tamo su suprotstavljene mnoge rušilačke tendencije. U posttotalitarnom svetu to je – očuvana obezboženost društva, slabost nasleđene tradicije hrišćanskog vaspitanja, moralni nihilizam, stvoren u periodu vladavine ateizma koji se danas produbljuje nametljivom propagandom nemorala. Na Zapadu sve više dominira kult potrošnje i snage, krajnja sekularizacija mišljenja i ponašanja, nestajanje moralnih normi ne samo u raspoloženju društva, već i u zakonodavstvu. Moram da primetim da ovi problemi postepeno postaju zajednički u različitim delovima Evrope i sveta, jer se naša uzajamna povezanost pojačava. To znači da duhovnu opustošenost valja zajednički da prevazilazimo. Preporod naše crkve, drugih tradicionalnih crkava centralne i istočne Evrope pružaju dobru mogućnost za novi zaokret istorije prema Bogu, prema veri. Nadam se da će i na Zapadu ljudi shvatiti opasnost osiromašenja duhovnog života, da će moći ponovo da se okrenu bogozapovednim normama čovekovog života.

Kakvi su vaši lični odnosi sa papom Jovanom Pavlom II i kakvi su savremeni odnosi između Rusije i Ruske pravoslavne crkve, s jedne, i Vatikana, s druge strane?

– Sa današnjim papom rimskim ja praktično nemam lične odnose. Nedavno je, istina, Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve proučavao mogućnost mog susreta sa čelnom ličnošću Rimokatoličke crkve. Međutim, stalo se na stanovište da bi takav susret bio preuranjen. Osnovni razlog je u neregulisanim odnosima između pravoslavnih i grko-katolika u zapadnoj Ukrajini, koji su poslednje godine obeležili obnavljanjem grko-katoličkih crkvenih struktura i znatnim progonima kanonskih pravoslavnih opština. Sada su vernici Ukrajinske pravoslavne crkve, koja je samoupravni deo Moskovske patrijaršije, skoro u potpunosti lišeni hramovnih zgrada i mogućnosti da se bave prosvetiteljskim, dobrotvornim crkveno-društvenim radom. Protiv njih se podižu razne optužbe samo zbog toga što u crkvenoj molitvi pominju ime patrijarha moskovskog i sve Rusije. Budućnost našeg dijaloga sa Rimokatoličkom crkvom danas u potpunosti zavisi od mogućnosti odlučnih pomaka u stanju u zapadnoj Ukrajini, u šta se uzdamo i pozivamo katoličku stranu da praktično tome doprinese. Sa zadovoljstvom želim da istaknem da u međudržavnim odnosima između Rusije i Vatikana, vlasti u našoj zemlji uzimaju u obzir poziciju Ruske crkve jer shvataju da se ovi odnosi ne mogu odvojiti od međucrkvenih, kao što se Vatikan ne može odvojiti od Rimokatoličke crkve.

U poslednjoj deceniji, naročito mnogo bola je zadesilo srpski narod koji živi u jedinstvenoj mnogonacionalnoj državi. Problema bi, naravno, bilo još više da nije bilo podrške Ruske pravoslavne crkve, pomoći grčkog monaštva i sveštenstva, sestrinskog razumevanja ostalih pravoslavnih crkava. Da li je balkanska drama bila veštački stvorena posle pada Berlinskog zida i kako vi gledate na ovaj problem posle svega što se desilo na teritoriji bivše Jugoslavije?

– Pretpostavljam da su narodi bivše SFRJ, a još više zemlje koje su učestvovale u rešavanju sudbine ovih naroda, propustile prilike koje je darovala istorija da mirnim putem izađu iz krize stvorene u trenutku slabljenja federacije. Ako su države Evrope jednom utvrdile princip nepovredivosti posleratnih granica na kontinentu, onda je i promenu tih granica trebalo vršiti odgovorno, putem detaljnog ispitivanja volje stanovnika svakog kraja i pravičnog razrešavanja teritorijalnih sporova. Umesto toga, novostvorene države su bile na brzinu priznate i ubrzo su na Balkanu započela dva rata.

Nažalost, tokom dugo vremena krajnje pristrasan odnos prema Srbima, prema zakonitim interesima i nadanjima, koje imaju mnogi političari i sredstva masovnih informacija na Zapadu, ostaje realnost. Želeo bih da one koji praktikuju duple standarde podsetim na reči svetog apostola Jakova: “Ako izvršavate zakon carski, prema Svetom pismu: voli bližnjega svoga kao samoga sebe – dobro činite. Ali ako postupate licemerno, greh činite, i pred zakonom ste prestupnici” (Jak. 2.8-9).

Današnja tragedija ponovo otkriva težnju grupe moćnih država da nametne svoju volju drugom narodu. Da, problem etničkih Albanaca na Kosovu mora biti rešen putem pregovora, usmerenih na čvrsto jemstvo građanskih prava ovim ljudima, njihov častan život. Ali ne može se činiti dobro ubijajući druge. I ne može se srpski narod lišavati svojih istorijskih svetinja na kojima se vekovima temelji njegov život. Najtužnije je to što je NATO ugrozio pravičan svetski poredak na kome se zasnivao mir u Evropi i u svetu posle Drugog svetskog rata. Pravo jačeg sve više zamenjuje međunarodne zakone i ugovore i nespojivo je sa vekovnim shvatanjima o časti i vrlini. Ostvarenje ovog “prava” ruši zakonitost i neizbežno rađa otpor. Kao rezultat toga, svet veoma dugo može da doživljava gorke plodove.

Pamteći to, mi, pravoslavni hrišćani Rusije, osećamo najiskrenije sažaljenje prema bratskom srpskom narodu i prema svima ko doživljava teške posledice vojnih akcija na teritoriji Jugoslavije. O tome konkretno svedoči masovni odziv naših vernika koji prilažu za pružanje humanitarne pomoći postradalim, nezavisno od religiozne ili nacionalne pripadnosti.

Istok i Zapad često su popreko gledali jedan na drugog koristeći Crkvu u političke i ne uvek mirne ciljeve. Hoće li treći milenijum doneti svim hrišćanima – i pravoslavnim, i katolicima, i protestantima – uzajamno strpljenje, međusobnu pomoć i potpuno razumevanje?

– Nadam se tome i mogu da posvedočim da Ruska pravoslavna crkva neprestano pruža ruku ljubavi i dobronamernosti ostalim hrišćanima. Pri tome, mi se ne odričemo bogomnadahnutih istina Pravoslavlja, ne težimo promeni vera, pokušavamo da se suprotstavimo pokušajima korišćenja hrišćanstva uopšte i međukonfesionalnih odnosa konkretno radi služenja nečijim svetovnim interesima. Uvlačenje religioznog faktora u političku borbu donelo je čovečanstvu već mnogo nesreća. Zato dijalog među hrišćanima sveta, koji, naravno, ne može da izbegne socijalno značajne teme i u kojem ove teme postaju sve važnije – istovremeno mora da se gradi na osnovu prioriteta duhovnog nad telesnim, služenja Bogu i ljudima iznad “razjašnjavanja odnosa”.

I Ruska pravoslavna crkva, i još neke pravoslavne crkve nisu uvek imale harmonične odnose sa Svetskim savetom crkava.

– Pojedine tendencije u životu protestantskih crkava koje čine većinu u SSC opravdano uznemiravaju pravoslavne. To se konkretno tiče ženskog sveštenstva, promena u jeziku Biblije, pomirenja sa paganstvom, religioznog sinkretizma, slabljenja jevanđeoskih, čak i opšteljudskih moralnih normi. Kada se dokumenta koja pozitivno ocenjuju ove tendencije prihvataju u SSC putem glasanja, pravoslavni su u manjini i zauzimaju poseban stav. Ali vernici sve češće postavljaju pitanje: Ako se odluke koje ne odgovaraju pravoslavnom odnosu prema svetu prihvataju tobože i sa naše strane – nema li u tome opasnosti slabljenja crkvenog autoriteta? Ovo pitanje je potpuno opravdano i nije slučajno što je naša crkva zajedno s ostalim pravoslavnim crkvama postavila pitanje o korenitoj reformi Svetskog saveta crkava. Dok se ona konačno ne pripremi, Ruska crkva je privremeno prekinula svoje učešće u radu Centralnog komiteta SSC. Preostaje nam da se nadamo da će braća i sestre drugih konfesija shvatiti našu brigu, da će zajedno sa nama napraviti potrebne zaključke o budućnosti SSC, što predstavlja neophodni uslov za naše učestvovanje u radu Saveta.

Šta bi Crkva konkretno mogla da učini, kako bi pomogla ljudima da pronađu pravilan put u složenostima savremenog sveta?

– Zato, pre svega, Crkva mora da ostane ono što ona jeste, da čuva vernost svojoj bogomzapovedanoj dužnosti: “Idite, naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga duha i učeći ih da se pridržavaju svega što sam vam zapovedio” (Mt. 28.19-20). Crkva bi trebalo da ostane nepritešnjena i da više razmišlja o tome kako da ugodi Bogu, nego ljudima. Jer ako će pomoć Gospoda biti sa nama, niko neće moći da omete spasiteljsku misiju Crkve i ljudi će se prilepiti za nju srcem svojim, i sam Bog će ih usmeravati čuvajući ih od nemirnih talasa mora života.

Veoma često pojedini političari, i u Jugoslaviji i u ostalim pravoslavnim državama, tvrde da je jedina obaveza sveštenih lica u molitvi, smatrajući da je politika stvar političara. Kako biste prokomentarisali mišljenje da monaštvo i sveštenstvo ne bi trebalo da se mešaju u nacionalne i državne poslove?

– Sveštenstvo i još više monaštvo ne bi trebalo da se upušta u poslove upravljanja državom, da preuzimaju na sebe opunomoćenost vlasti – to se prilično jasno osuđuje crkvenim kanonima. Danas Ruska pravoslavna crkva ne blagosilja kada sveštena lica ističu svoje kandidature na izborima, njihovo članstvo u političkim organizacijama, učestvovanje u predizbornim agitacijama. Crkvi nije svojstveno da se upliće u političku borbu ili da postaje deo državnog mehanizma. Ali to ne znači da bi se ona mogla isključiti iz društvenog života, da se ogradi okvirima nekakvog geta. Jer pravoslavnoj crkvi i u Rusiji i u Srbiji, i u ostalim zemljama, pripada veliki deo građana koji imaju pravo da zahtevaju od vlasti da postupaju u skladu sa njihovim očekivanjima. A saborni glas Crkve, glas njenog svetog načela, uvek je težio da bude proročki glas savesti naroda, koji se nepristrasno uzdiže pred licem vlasti. Zato Crkva ne sme i ne može da ćuti ako smatra da je potrebno da da moralnu ocenu delovanja političara, ili pojedinih društvenih procesa.

Kakvi su danas odnosi između Ruske pravoslavne crkve i države?

– Te odnose nazvao bih slobodnim zajedničkim delovanjem. Crkva, sledeći zavet Svetog pisma, odaje dužno poštovanje svetovnoj vlasti, ali se sa njom ne stapa, ne teži da je zameni, istovremeno ne pristajući da bude zamenjena. Međutim, odvajanje Crkve od države, uobičajeno u savremenom svetu, uopšte ne označava nemogućnost njihove saradnje za dobrobit pojedinca i društva. Takva saradnja postoji praktično svugde u svetu. Ona se obnavlja i u Rusiji i u ostalim posttotalitarnim zemljama, gde je još donedavno bio podignut zid između Crkve, države i društva. Danas delujemo zajedno sa svetovnom vlašću i raznim građanskim udruženjima (savezima) u poslovima kao što su čuvanje istorijskog nasleđa, nauka, kultura, dobrotvorni i socijalni rad, vaspitanje mladog naraštaja, briga o društvenom moralu, briga o vojnicima i zatvorenicima, mirotvoračko delovanje u zemlji i izvan nje, a takođe i mnogo šta drugo. Nadam se da će crkveno-državna i crkveno-društvena saradnja da se razvija i usavršava, obuhvatajući stalno nove sfere.

Najzad, šta bi Vaša svetost poželela vernicima u Srbiji i Jugoslaviji, šta biste im danas posavetovali?

– Gospod je rekao svojim učenicima: “U svetu ćete biti ophrvani tugom, ali budite hrabri: Ja sam pobedio svet” (In. 16,33). Ove reči želeo bih da uputim napaćenoj braći – pravoslavnim hrišćanima u Jugoslaviji. Nasilje koje se čini nad vama ne može da donese njegovim inicijatorima moralnu pobedu, jer “Bog nije u snazi, već u istini”.

U potpunosti delim patnje i ostalih naroda u vašoj zemlji, vernika raznih religija i veroispovesti. Molim se da svakom ko živi u vašoj lepoj zemlji Gospod podari slobodu, blagostanje, pomirenje i međusobnu slogu. Ubeđen sam: svi sporovi i protivrečnosti mogu se i potrebno ih je razrešiti putem dijaloga, usmerenog na postizanje pravednog mira, a samo je mir pouzdan.

 

Nadja Andrejević

Izvor: Magazin NIN.

April 22 1999 godine.

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280