Intervju Milorada Pavića za NIN

Šta je mislio i govorio veliki književnik Milorad Pavić o sebi, duhovnosti, politici, književnosti, narodi. i kako je sagledavao svet u kome smo. Razgovor za magazin NIN o vremenu u kome smo bili, zanimljivo je pogledati gde smo sada

 

SOS za pravoslavlje – Milorad Pavić

„… Naša misija je da se novi ,,berlinski zid’’, koji se gradi između dve cizilizacije, istočne i zapadnoevropske, zid koji se gradi baš na našem terenu, između Hrvata i Srba, što pre premosti. Zašto? Zato što ne može opstati evropska duhovnost ako odseče i otpiše svoje kulturno nasleđe.“

Pisac „Hazarskog rečnika“, jedne od kultnih knjiga dvadesetog veka, romanom „Unutrašnja strana vetra“ obradovao je nedavno sve veću povorku svojih čitalaca i poklonika. Ime njegovo, naravno, svi znaju: Milorad Pavić. To ime je adut najvećih izdavačkih kuća u svetu.

U dramatičnim okolnostima, u potresima koji su zadesili Jugoslaviju i Srbiju, u raspadu države, u ratu i rasulu, Milorad Pavić se nije zatvorio u svoju neveliku književnu radionicu u beogradskoj Ulici vojvode Brane. Išao je tamo gde su već stigli njegovi romani, govorio na raznim stranama globusa, na nekoliko jezika, o istoriji i sudbini Srba. Po svemu sudeći, obavio je posao koji pripada institucijama. Zato se u razgovoru koji sledi (nepravedno!) priča ne toliko o knjigama koliko o vremenu u kome su nastale. I o toj misiji, o zadatku koji je pisac uzeo od svoje volje, ni od koga zadužen osim od svoje savesti.

Milorad Pavić o sebi i drugima - SOS za pravoslavlje
Milorad Pavić u svom domu

Vaše knjige, gospodine Paviću „odomaćile“ su se u raznim državama, na svim stranama sveta. Vi, dakle, odlazeći u svet ne odlazite nenajavljeni. Pitam vas, upravo zato što često putujete, šta znači to reći negde van naših granica: Ja sam Srbin?

— Srbi su izgubili identitet ulaskom u Jugoslaviju 1918. godine, izgubili su svoje ime, pa se za srpskog pisca govorilo da je pisac iz Jugoslavije. Tako je bilo sve dok nisu počeli hrvatski i slovenački pisci da govore da su hrvatski i slovenački pisci i dok nisam ja počeo da tražim da se na mojim knjigama ne piše da su prevedene sa srpskohrvatskog, nego sa srpskog jezika. Razumeli ste problem: s jedne strane postoji hrvatski, a s druge srpskohrvatski! Znači, srpskog jezika nema. To je bilo u optici sveta. I to je bila jedna opasnost.

Drugu, još veću opasnost donosi danas priznanje koje ste pomenuli: ja sam oduvek govorio da sam srpski pisac, što se iz mojih štampanih intervjua na tri-četiri kontinenta može i videti. Ali, sada dolazi ta nova konotacija i novo značenje. Ponekad i ponegde gledaju vas kao nekog ko dolazi iz ozloglašene sredine, a ta sredina je ozloglašena, rekao bih, ne svojom krivicom. Iznošena je na loš glas sistematski, u dugim pripremama, od strane onih u Evropi kojima Srbija stoji na strateškim i drugim pravcima prodiranja. Međutim, pisac ne može zbog toga, kao neki političar, da kaže: izvinite, nisam Srbin!

Pisac je ili ono što jeste ili nije ništa?

— Dabome, ako laže koza ne lažu rogovi. Ne pada na pamet uredniku ozbiljnog lista da pošalje na razgovor sa mnom nekoga ko nije čitao moje knjige. A taj je – čitajući moje knjige – saznao da sam srpski pisac. I onda, naravno, pita o svemu. Ja moram imati spreman odgovor ako hoću da razbijem predrasude.

Koliko je od tih predrasuda stvorila jugoslovenska diplomatija?

— Bežao sam od jugoslovenske diplomatije kao đavo od krsta! Mislim da su diplomati Jugoslavije sistematski radili protiv Srbije.

Možemo li objaviti neke primere?

— Status srpske kulture u svetu je najbolji primer i najbolji dokaz ove tvrdnje. Srpska kultura je sistematski onemogućavana i utapana u jugoslovenski kontekst. A u tom kontekstu ja iščezavam kao srpski pisac, svi iščezavamo kao Srbi.

Dabome, kaže se da jugoslovenska književnost ima Pavića, ima Kiša, ima Andrića, ima Crnjanskog. Ispada da ih svi imaju.

— Da, svi ih imaju, a srpska književnost iščezava. To je posledica. Vi ste maločas pomenuli diplomatiju, a ja se sada prisećam da posle Marka Ristića nijedan ugledan srpski pisac nije otišao u svet kao ambasador.

Ako bi vama sada ponudili da budete ambasador, recimo u Parizu, tamo gde je bio Marko Ristić, da li biste to prihvatili?

— O tome uopšte ne razmišljam. O tome neka razmišljaju drugi. Uostalom, ja ovako van državnih struktura više koristim svom narodu no što bih koristio kao ambasador. Ovako mi se u svetu više veruje.

Očekivao sam drukčiji odgovor. Očekivao sam da ćete reći: nije svejedno da li vas u svet šalje država kakvu želite da vidite ili vas tamo šalje ostatak ostataka neke rasute države.

— Treba biti realističan i u svakoj fazi naših života učiniti ono što je moguće, a ne čekati da se sve sredi kako bismo se i mi angažovali. Korak po korak mora se osvajati teren i korak po korak ići ka cilju. Prvo i osnovno je ono što sam odavno rekao: ne smemo da hranimo one koji rade protiv nas i ne smemo da ih plaćamo! Srbija još plaća svoje neprijatelje! Srbija ne sme više ni dinara da daje svojim neprijateljima.

Dobro, vi izvesno posredovanje između naroda i kultura obavljate i sada, iako niste zvanični predstavnik države. Zato i postavljam jedno staro pitanje koje je ovih dana postalo bolno za mnoge Srbe – pitanje prijateljstva. Razvejani su motivi o našim velikim prijateljima Francuzima i Rusima. Sada Srbi moraju da se naviknu na činjenicu da nema prijatelja, da ima interesa. Kako ste vi videli dramu naroda koji je toliko dugo bio u zabludi?

— Imam osećaj da ono što smo smatrali prijateljstvima među narodima, da je sve to bilo na staklenim nogama. Oduvek. To su predrasude. Ne može se ništa graditi van praktičnih interesa u odnosima među državama. E sad, šta znače ti interesi? Ako pedeset godina nemaš spoljnu politiku, a Srbija pedeset godina nema spoljnu politiku – iščezavaš sa diplomatske mape sveta. To je jasno. Prema tome, ne možeš imati ni prijatelje. Možda je Jugoslavija imala prijatelje. Dakle, jasno je da su naša očekivanja bila zasnovana na lažnim uverenjima, na zabludama. Srbija je imala nešto što je bilo skriveno jugoslovenskom nalepnicom – to je njena duhovnost. Srpska duhovnost je, u stvari, išla u svet kao jedini ambasador Srbije. Moram da kažem, a uveren sam da bi to isto rekli i drugi – i Andrić i Crnjanski i Kiš i Tišma, i Dobrica Ćosić, i toliki drugi srpski pisci – imam osećaj velike srdačnosti, prijateljstva i izuzetnog prijema kod čitalaca u Severnoj i Južnoj Americi, u Australiji, u Evropi takođe. Ali ja imam tu nesreću da je odnos prema državi u kojoj živim dijametralno suprotan odnosu prema meni kao piscu koji dolazi iz te države. Jugoslavija je danas jedna od najomraženijih zemalja, srbofobija je dobila neverovatne razmere, a ja sam pisac iz Srbije i iz Jugoslavije koji ne može da odgovori na sva pisma, na sve ponude iz celog sveta.

Ponude da budete gost, da govorite…

— Da.

Da li su vas negde cenzurisali?

— Nikad, ni u jednom trenutku nisam bio u svetu cenzurisan. Nije bilo cenzurisano ono što sam govorio iako je odudaralo od očekivanja i od stava i mišljenja glasila. Uvek je ono što sam rekao bilo objavljeno onako kako sam rekao. Sećam se i jednog izuzetka. Jednom me je novinar, čini mi se u Francuskoj, upitao: „Jeste li vi marksista, gospodine Paviću?“ Bilo je to pre pet godina otprilike. Odgovorio sam: „Ne, ja sam Vizantinac, gospodine“. Taj odgovor nije objavio. Mislio je da je biti Vizantinac još gore nego biti marksista.

Vi ste u mnogim istupima govorili o pravoslavnom kontekstu svoje literature. Londonski „Gardijan“ ovog meseca objavio je intervju s vama pod naslovom „Pohvala Vizantiji’’ i napomenom: „Najpoznatiji srpski romansijer šalje poziv SOS za pravoslavlje“. Kako se ta priča dopada Zapadu?

— Nijedan pisac ne može postojati bez svog jezika, bez svojih korena. Moji koreni su u duhovnosti pravoslavlja. Kad to kažem, ne mislim isključivo na religiozni aspekt, nego na celu civilizaciju istočne Evrope. Ako tako posmatramo stvari i nastupamo kao deo tog sveta, onda ipak imamo pravo da kažemo: izvinite, ali mi, kao i Grci, kao i toliki drugi, kao Rusi, kao Ukrajinci, kao Jermeni, kao Đurđijanci, kao Rumuni, kao Bugari, mi smo predstavnici jedne polovine danas postojeće evropske duhovnosti, naslednici vizantijske civilizacije. Van tog konteksta mi ne bismo postojali! I naša misija je da se novi „berlinski zid“, koji se gradi između dve civilizacije, istočne i zapadnoevropske, zid koji se gradi baš na našem terenu, između Hrvata i Srba, što pre premosti. Zašto? Zato što ne može opstati evropska duhovnost ako odseče i otpiše svoje kulturno nasleđe, koje počinje u grčkoj antici pa ide preko istočno-rimskog carstva, preko Vizantije, ovamo do danas.

Kako objašnjavate držanje pravoslavnih zemalja koje učestvuju u građenju tog novog „berlinskog zida“? Zar to ne čine Bugari, na primer?

— Koherentnost pravoslavnog sveta strahovito je uzdrmana turskim invazijama tokom vekova, a naročito u poslednje vreme u komunističkim režimima koji su u prvom redu zatirali pravo slavnu duhovnost. Tako je bilo u Jugoslaviji, u Sovjetskom Savezu, u Bugarskoj, u Rumuniji…

Komunizam se, ipak, najbolje ,,primio“ u pravoslavnim zemljama…

— Strahovito je oštećena ta civilizacija! I to je zato. I nije nikakvo čudo da su građani Makedonije najpodložniji tim uticajima sa Zapada, religioznim uticajima Vatikana. Nije slučajno ni to da Grčka najbolje uviđa šta se dešava. Ne traži ona uzalud da se Makedonija ne naziva Makedonijom. A ja moram da kažem da ne dolazi u obzir ni naziv „Skopska republika“, jer Skoplje je prestonica srpskog carstva. Ako ćemo sve narode u Evropi posmatrati kao ravnopravne u načelu, onda se Srbima ne može uzeti ime njihove stare prestonice i dati nekoj novoj državi.

Vi kažete da duhovnost zbližava ljude i narode. Može li da zbliži Srbe i Bugare? I da li tu vašu priču o zbližavanju u svetu uzimaju ozbiljno ili sa konvencionalnom ljubaznošću?

— Moja iskustva su izvanredna. Svet je bolji od svojih političara. Svet je bolji od onoga što vidimo na televiziji i što čitamo u novinama. Svet danas ima isto tako talentovane čitaoce kao i pisce. I oni su istina o svetu, taj mladi, umni svet. Inače, čovek bi mogao – gledajući političare – zaista da se odrekne svega i da kaže: Nemam nameru da budem Evropejac, ovakvoj Evropi neću da pripadam! Ali, Evropa je dala i velike stvaraoce i velike rušioce, i graditelje i zločince. Ako bismo sudili samo po Hitleru, po Staljinu, po Franku, po Čaušeskuu, po Brozu, po Musoliniju, po tim ličnostima – zar ne bismo pogrešili donoseći sud o Evropi?! Tako je i danas. Pogledajte kakvi divni pisci, muzičari, reditelji, glumci, kakvi slikari u Evropi i u celom svetu žive u ovom trenutku. Kakvi umovi vladaju naukama! Umetnost je deo prirode, duhovnost je deo prirode. I ja bih voleo da kažem, ekološki gledano, da moramo čuvati ne samo okruženje, prirodu, nego moramo čuvati i duhovnost čovečanstva i njegovu raznovrsnost.

Imate li utisak da Srbi ponekad bagatelišu svoja najveća dobra, upravo zato što ih imaju mnogo? I recite mi zašto Srbi nisu našli prijatelje iz interesa, kao što ih i Hrvati iz interesa nalaze i kao što drugi, iz interesa, Hrvate uzimaju za prijatelje? Pitam vas, u stvari, o srpskoj tromosti.

— Slično pitanje postavio mi je pre neki dan jedan američki novinar: „Zašto Srbi ne odgovaraju na napade?“ Evo šta sam odgovorio: Prvo, Srbi veruju u Boga i smatraju da će Bog istinu da obznani ranije ili kasnije.

Drugo, Srbi nemaju fondove koje im daju Nemačka i Vatikan za propagiranje svojih ideja kao što je slučaj sa Hrvatskom i Slovenijom.

Treće, Srbi nisu zabrinuti zbog Srbije, nego mnogo više zbog Evrope.

Četvrto, Srbi su tradicionalno proangloamerički orijentisani, za razliku od Hrvata i Slovenaca koji su tradicionalno progermanski orijentisani.

Dakle, mi pretpostavljamo da će ranije ili kasnije svet shvatiti ko je ko u Evropi. Dalje, Srbi su tradicionalno antifašistički raspoloženi. I oni veruju, kao i Jevreji, da antifašistička orijentacija u svetu ne mora da se dokazuje, da je ona valjda preduslov demokratskog i uspešnog života Evrope. Dalje, Srbi imaju vodu, energiju i hranu. Nemamo međunarodne religijske zaštite, kao katolici u Hrvatskoj i Sloveniji. Katolička Evropa je uvek spremna da prihvati fašističku Sloveniju i fašističku Hrvatsku pre nego pravoslavnu Srbiju.

Zašto bismo mi objašnjavali te notorne istine onima koji od tih istina polaze i koji su ustrojili ovakvu Evropu kakva jeste? Pa oni su napravili taj poredak! I najzad, kao narod koji je imao prvi zakonski akt 1220. godine, mi verujemo da niko ne može biti krivim pre nego što se krivica dokaže.

A da li mi činimo i neke greške? Nije valjda moguće da smo baš uvek žrtve tuđih računica?

— Naravno, greške su velike, greške se nastavljaju i zato uvećavaju. U ovom času Srbija od toga trpi velike i možda nenadoknadive štete. Prvo, komunistički simboli još stoje kao znak raspoznavanja Jugoslavije i Srbije. To prestaje da bude formalno pitanje i zbog otezanja da se reši postaje suštinsko. Trebalo bi toga da bude svestan svako u Srbiji. Mnogi su bili naterani da u poslednjem ratu poginu pod komunističkim znamenjem iako nisu bili komunisti, nego srpski rodoljubi.

Drugo, Srbija trpi veliku štetu što dinastija Karađorđevića nije prisutna u ovoj zemlji. I toga mora svako u Srbiji da bude svestan. Povratak Karađorđevića u otadžbinu ne treba tretirati kao povratak na vlast. O tome neka narod odlučuje, kao i o svemu drugom u jednoj demokratskoj zemlji. Ali. ne može se kroz beskrajnu proceduru odlagati povratak jedine srpske i jugoslovenske dinastije u otadžbinu. I to od formalne stvari postaje suštinski problem.

Kažu da u svetu ima već nekoliko stotina hiljada novih srpskih emigranata, mladih begunaca od vojske i mobilizacije, od rata. Kakvu će ulogu oni, koji su sigurno ožučeni, odigrati na Zapadu? Pitajući vas ovo, očekujem da se izjasnite o ratu i o dezerterima.

— Osnovno je pitanje da li bi više Srba izginulo da smo se prepustili kao 1941, ili ovako… Što se tiče te naše dece koja su u svetu, to je bolna stvar. Nadam se da neće prestati, kao što i pripadnici prethodnih generacija političkih i ekonomskih izbeglica nisu prestali da budu Srbi i da budu rodoljubi. To na neki način jeste naš kapital iako je bolno da taj mladi, sposobni svet nemamo ovde, nego tamo. Njihova sudbina je teška i preteška, ali hajde da o tome mislimo onako kako se mora misliti o nekim drugim vrednostima, recimo o dragocenim starim srpskim rukopisima. Stolećima, sa ovih vetrometina, sa ovih strašnih ratnih poprišta, odlaze rukopisi u svet. I tamo, u svetu, bivaju sačuvani, a ovde bi možda bili uništeni. Pošti nisu uništeni, počinju da rade za nas u svetu. To su naši jedini diplomati, te naše stare knjige i naše ikone. I obrnuto, ako to što je otišlo odavde u svet ne vredi, od toga nema i neće biti koristi ni ovde ni tamo. Jer, naravno, ta stvar ima i drugu stranu. Sve države na svetu kažnjavaju dezerterstvo. Mohamedu Aliju je propalo pola bokserske karijere zato što je odbio da ode u rat. I nad tim se treba zamisliti. Kako objasniti majkama ubijenih vojnika da su neki njihovi drugovi pušteni da odu i da se ne bore, i da čak od toga naprave vrlinu?

Ovim pitanjem i ovim odgovorom već smo načeli jednu glavobolnu temu: odnos Srba i Srba. Mnogi nastupaju sada ostrašćeno, jedni kao Srbi po zanimanju, drugi kao „kosmopoliti“, stalno u bekstvu od srpskog imena i srpskih nacionalnih poslova. Ovi potonji imaju običaj da ljude zabrinute za srpsku stvar svrstavaju u nekakvu ,,guslarsku“ tradiciju. Bojite li se da će i vas negde svrstati?

— Vi sada govorite o ljudima koji su pod Brozom, u komunističkom režimu, naučili da se sve u životu postiže jednostavno – pljuvanjem po Srbiji. Čitave generacije Srba su obezbedile prosperitet svoj i svojih pljujući po Srbiji i po srpskim interesima, izdajući srpske interese. I ja mislim da to mnogi rade i dalje. Mnogi se nadaju: potopiće se Srbija, ponovo ćemo doći na staro, opet ćemo za svaku ružnu reč o Srbiji dobiti povišicu.

Sa kojim osećanjima vi pratite istupe takvih ljudi?

— Znam da je to što govore nastavak, refleks jedne stare politike. Ne umeju da misle na drugi način. Na to su ili naterani ili su to sami izabrali, iz profiterskih razloga.

Hoću i ovo da vas pitam: otkud toliko, u današnjih Srba, političke ostrašćenosti? Kako objašnjavate toliku vatruštinu u polemikama, u stranačkim čarkama?

— Ta velika zagriženost, po mom osećanju, dolazi otuda što nema dovoljno kohezionih elemenata u Srbiji. Gotovo svi elementi idu centrifugalno. Svi elementi razbijaju našu priču.

Ne vidim, u ovom trenutku, nijedan drugi zajednički, nadstranački imenitelj osim Crkve, a mogla bi to da bude i dinastija Karađorđevića. To što nismo u stanju da to iskoristimo, to što Karađorđevićima nije pružena ruka, to je naša velika nesreća.

Da li ste vi monarhista?

— Ja sam srpski pisac i smatram da je u ovom trenutku za moj srpski narod od velikog značaja Srpska crkva i srpska dinastija Karađorđevića. To je moje najdublje i najiskrenije uverenje. Uveren sam da oni mogu mnogo da pomognu svom narodu. A da li mu je ikad bila potrebnija ruka pomoći nego danas?

Šta bi trebalo da se desi da to vaše mišljenje bude ne samo opšte prihvaćeno nego i zvanično podržano?

— Ponudiću vam opet jedan svoj stari odgovor: ja sam pisac i obećao sam bolju književnost. Nisam političar i ne mogu nikome obećati bolji život.

Kako izgleda jedno vaše veče, među neistomišljenicima, kada branite ovakve stavove? Imate li neprijatnosti zbog tih stavova?

— Ne znam šta se dešava iza mojih leđa, ali u lice mi niko nikad nije ništa neprijatno rekao. S druge strane, ne smatram da moja uverenja mora bilo ko da usvoji. Pokušavam da ih saopštim najtačnije i najiskrenije. A sad, koliko su prihvatljiva za ovog ili onog sabesednika, to je druga stvar.

Kako u Akademiji gledaju na to o čemu govorite?

— Ono što mene u Akademiji najviše interesuje to je da ona pokuša punom energijom da prati oblasti u kojima srpski narod najviše daje svetu. Neke od tih oblasti ne postoje u šemi Akademije zato što, jednostavno, nisu postojale onda kad je Akademija konstituisana.

U čaršijskim pričama o Akademiji i akademicima često se kaže: ovaj je miloševićevac, onaj je opozicionar… Šta mislite o toj potrebi da se nacionalne institucije, pa i Akademija, prekriju prašinom trača i poluistina?

— Sve te institucije su intelektualne i važi, dakle, i sada važi stara staljinistička podela na poštenu i nepoštenu inteligenciju. Koga oni hoće da zaštite od odgovornosti bacajući odgovornost na intelektualce u Srbiji? Pa ako je iko spasao obraz Srbiji, onda su to uz Crkvu intelektualci Srbije. I skupo su to platili.

Vi znate, kao i ja, da je država Jugoslavija ulagala novac u svetsku promociju nekih pisaca. To, kažu, čine i neke druge države, Albanija je finansirala Kadareovu popularnost u Francuskoj. Zašto Srbija sada istrajnije ne nudi svetu proizvode svoje duhovnosti?

— Verovatno zato što Srbija još ne funkcioniše kao država, nema diplomatiju, a to ipak dobrim delom radi diplomatija. Zatim, navikli smo da prema svim tim stvarima, izuzimajući sport, imamo rezervu. I to se provlači u podsvesti ljudi i dalje. Mi tu podsvest ne možemo ukinuti. Kad odu te sumnjičave generacije, stvoriće se novo mišljenje.

Pri tom, mnogi daroviti ljudi će potrošiti život u jednom međuvremenu?

— Da. U istočnoevropskim zemljama, kod kojih je naoko sve u redu, jer su ideološki promenili sve, uklopili su se – kod njih su svi ti problemi ostali. Sovjetska izdavačka preduzeća imaju iste stare kadrove. I dalje objavljuju istu onu literaturu i samo ponekad ponešto drukčije. Nešto privatnog izdavaštva je krenulo, malo, simbolično. Brza preorijentacija – to važi i za privredu – nije moguća. Ako ti rušiš nešto pedeset godina, moraš potrošiti barem dvadeset pet, ako ne i celih pedeset da to ispravljaš i zidaš iznova.

Kod nas umiru velike izdavačke kuće, umire među njima i ona u kojoj ste vi radili, najveća izdavačka kuća u zemlji. Plate urednika u njima su ponižavajuće male i bedne. Privatni izdavači takođe tavore. Knjige su skupe i preskupe. Kupovna moć se istanjila veoma. Šta može kultura u tim nelepim okolnostima?

— Izdavački svet se strahovito menja. Danas je umro grof Bompijani, legenda italijanskog izdavaštva i moj dobri znanac. Došao je sa suprugom na promociju moje knjige u Milanu iako je izdavač te knjige bio Garzanti, a ne Bompijani. Proveli smo jedno prijatno veče zajedno i izmenili duvan za lulu. Posle mi je poslao svoj članak o Pirandelu kojeg je znao lično i o kojem smo razgovarali u Milanu.
A šta se dešava u Srbiji? Mene zadivljuje kako, uprkos iskušenjima, ipak ide knjiga, opstaje, čita se, kako se ide u pozorište, kako se sluša muzika, kako se duhovni život ne gasi. To je velika, velika vrlina i nju bismo morali održati svim silama. Jer, šta bi zaželeo neko ko nam ne misli dobro nego da sve to pogasimo i da se nađemo na nuli, u blatu i mrtvilu? Zaista, ja imam lepe, nezaboravne uspomene iz Srbije. U Čačku hiljadu ljudi na književnoj večeri, uzbudljiv razgovor, odlična pitanja. U Nišu, u vreme utakmice Zvezda – Anderleht, puno pozorište! Nisam se uzdržao nego sam na kraju književne večeri rekao: Mogu li sad ja vas nešto da pitam? Rekli su: kako da ne! Kažem: Koji je rezultat? Ali niko nije znao.

Šta su vas pitali ti ljudi kojima je književnost važnija o fudbala?

— Pitali su o sudbini srpskog naroda, o tome gde smo, šta nam valja činiti, kuda idemo.

Pa šta im odgovarate? Šta nam valja činiti i kuda idemo?

— Odgovaram da državu može svako da ti uzme. ali kulturu ne može. Tvrdim da u trenutku kada imamo strahovit pad u ekonomiji u međunacionalnim odnosima, u politici, imamo i izuzetne uspone na planu duhovnosti. I to je nešto važno i veliko. Mi ne možemo da kažemo da imamo nešto što nemamo, ali ne smemo zatvariti oči pred onim što imamo. Čašom koju imaš – njome napijaš.

Da li su političari od uticaja, uključujući i one koji pripadaju stranci na vlasti i partijama opozicije, spremni da napijaju tom čašom?

— To treba njih pitati. Ja samo pokušavam da govorim iskreno. U Amsterdamu su mi postavili pitanje – i Sloterdijk i ja smo o tome govorili – nacionalizam u Evropi. Rekao sam ovako: nama je u komunističkim režimima bio zabranjivan bilo kakav nacionalizam. I sad, taman smo se tog proleterskog internacionalizma otarasili, sad nam se propoveda jedan ekonomski internacionalizam, koji opet hoće da zapostavi nacionalne interese pojedinih naroda u Evropi. Odjednom se ti narodi nalaze pred novim ozbiljnim problemom – šta sada to znači? Sa druge strane, nikoga ne plaši nacionalizam velikih nacija u Evropi, nego malih nacija. Velika Nemačka nikoga ne plaši, a ujedinjena Srbija sve plaši, ona je bauk u Evropi. To su, mislim, priče za malu decu. Jasno je odakle to dolazi: Nemci hoće na Mediteran, Vatikan hoće na Istok, i taj krst se udara preko srpskog etničkog tkiva.

A problem je enormno uvećan našim sopstvenim podelama…

— Naravno, mi smo i stvarno izdeljeni, ovim granicama Brozovim unutrašnjim, izdeljeni i nasleđem komunističkim, izdeljeni tim zapretavanjem svega što je srpska duhovnost, svega što je srpska religioznost. Zbog odlaska u crkvu, u Srbiji se izbacivalo iz partije, zbog odlaska u crkvu u Sloveniji nikom nije palo na pamet da nekog izbaci iz partije. A to je ista Brozova država.
Dakle, to je ta priča. Nije lako ostati neizdeljen, kad te deli i Kominterna, i Vatikan, i germanski blok, svi te dele. Dobro smo se sačuvali i ovakvi kakvi smo. Osim toga, nemojte misliti da su drugi narodi jedinstveni. Uskoro će u Evropi da se umnoži „hrvatski sindrom“.

Već se pojavljuje na britanskim ostrvima.

— Da, Škotska je sada novi primer. Ne Irska, Irska je stara priča. Škotska traži nezavisnost. Zamislite sada tu situaciju prenetu na Francusku. Otcepljena Korzika, otcepljen sever! Pa zamislite izdeljenu Španiju! To je nešto što će se događati, a to je Evropa već podržala. Onog trenutka kad su evropske zemlje priznale Hrvatsku, lavina se otkačila. I „hrvatski sindrom“ je na delu kao kompjuterski virus. To je ono što sam rekao u pismu Kunderi.

Da li vam je Kundera odgovorio?

— Šta da odgovori na sopstveni tekst? Ja sam njegov tekst, njegovu odbranu Slovenije uzeo i samo promenio ime, Sloveniju zamenio Slovačkom. I rekao da je sve to lepo i da smo svi za to, naravno, ali da ispod tih naših lepih pesničkih reči mogu poteći reke krvi, da ja za razliku od njega definitivno nisam revolucionar. I to je bila jedina moja rečenica u tom pismu.

 

Milo Gligorijević
Izvor: NIN, 02/28/92

2 Responses to "Milorad Pavić o sebi i drugima – SOS za pravoslavlje"

  1. Vladimir Vasiljevic  2. новембра 2014.

    Milorad Pavić je odličan pisac, ja ga obožavam, mislim da je upravu za sve što je rekao.

  2. Gordana  27. октобра 2017.

    Predlažem da pročitamo još jednom ovaj intervju.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.