Ko nas vodi u bolju budućnost

Članak Dragoslava Bokana sa njegove FB strane o tome ko nas i kako vodi, ko nam je kriv za stanje u kome smo, ko su najbolji, to jest najgori medju nama, društvo izmedju čekića i nakovnja

Pisaću, što sažetije mogu, o našoj proletersko-revolucionarnoj mržnji prema svemu drugačijem i izuzetnom, a pod maskom tobožnje „brige za skromnost“, protivljenja tobožnjoj „narcisoidnosti“ onih koji su svesni svojih vrednosti.

Čekić i nakovanj naše propasti je, u stvari, paklena kombinacija ekstremne sujete i, istovremeno, jednako fanatičnog „rata protiv sujete“, OD STRANE NAJGORIH MEĐU NAMA. Oni neumoljivo udaraju po nama (kao teški kovački čekić) i podmeću se ispod nas (kao gvozdeni nakovanj), da bi nas ti udarci više boleli i jače lomili.

Koalicija Zajedno nekada u opoziciji pa u vlasti, pa opet u opoziciji pa opet …

Dakle, jedna ekipa lenjih i netalentovanih nesposobnjakovića se gura tamo gde joj ni po čemu nije mesto, a druga banda istog kova – bukom i besom sprečava da tamo stignu oni koji to zaslužuju (a pod izgovorom njihove navodne „taštine“ i „narcisoidnosti“).

Deo najgorih upada na najodgovornija mesta i pozicije, a drugi deo ovih revolucionarnih ništarija se užasava pred samosvešću najboljih, pred njihovim iskrenim odnosom prema sopstvenoj, radom i talentom izvajanoj izuzetnosti.

Nije slučajno Jovan Dučić (i toliki drugi među istinski elitni Srbi) toliko pisao protiv snishodljive i licemerne „lažne skromnosti“, tog odvratnog i jadnog revolucionarnog „ideala“ uprosečavanja čovečanstva. Znao je on da će taj najlepšim motivima prikriveni greh (mržnje prema onima koji nose „Božije talante“ u sebi) skupo koštati njegovu Otadžbinu. Da će umesto možda-ne-baš-najboljih na vlast doći najgori i najbezobzirniji i od Srbije napraviti anti-državu i karikaturu od društva, nušićevsku i domanovićevsku „Zemlju Dembeliju“ svih hulja i nitkova, ničim zasluženo i ekstremno udobno utočište za najgore od najgorih i najbesramnije od najbestidnijih među nama, pakleni rezervat bezočne i neprekinute „negativne selekcije“ na vrhu svih najvažnijih i najodgovornijih srpskih institucija.

O tome hoću da progovorim i kažem neku reč. makar da posvedoči dijagnozu koju mnogi među nama ne vide, pa se i sami uključuju u ovu demonsku zamku (prezira znanja, dopuštanja primitivizma i uličarske mržnje, preuveličavanja dobro izdizajnirane „skromnosti“ kod javnih ličnosti, potcenjivanja tuđe vrednosti, izjednačavanja najboljih i najgorih, sklonosti ka suđenju boljima i zaslužnijima od sebe), koja, uz greh ismevanja sopstvene nacionalne i duhovne kulture, dovodi srpsku Otadžbinu i jedan autentično hrišćanski, viteški i svetosavski narod na ivicu istorijskog ambisa, ka kome kao hipnotisani svakodnevno koračamo.

To je i najvažniji razlog otkuda sada (ali i pre toga) na vlasti ovoliki najgori, najneljudskiji, najbezočniji, najprepredeniji, najnetalentovaniji i najnesposobniji od svih Srba.

Zato što smo oterali svojom zavidljivom mržnjom i nedostatkom ma kakve realne podrške one mnogo bolje od ovih koje danas proklinjemo i kritikujemo.

Zato što ne umemo, ne želimo ili nećemo (svejedno) da priznamo boljima od nas da su zaista bolji, vrednijima da su vredniji, hrabrijima da su hrabriji, talentovanijima da su talentovaniji, zaslužnijima da su zaslužniji, srpskijima da su srpskiji, normalnijima da su normalniji od svih ostalih među nama. Kao da ćemo odmah umreti, ako ih propustimo ispred sebe i damo im delima i karakterom zaluženo mesto.

Zato smo (uz sve druge opasnosti, iskušenja, neprijateljstva i protivnike) prevashodno SAMI KRIVI za ono što nam se događa.

Ni ne shvatamo koliko smo puta uradili nešto pritiv nacionalnih i otadžbinskih interesa, a da to nismo ni primetili.

A najgore od svega je ometanje onih za koje vapijemo da nam navodno trebaju više od svega da se uopšte približe mogućnosti realnog uticaja na stanje stvari u zemlji.

Dokle god to ne budemo razumeli, dok god ne budemo krenuli da volimo, poštujemo i pomažemo one za koje osetimo da mogu biti bolji od ovih nagorih što vladaju našom bespomoćnošću – nema nam spasa.

Ti i jeste oblik društvenog i nacionalnog „kolektivnog samoubistva“, ta đavolska mržnja prema sopstvenoj (potencijalnoj, a od nas samih – neprepoznatoj) eliti, prema onima koji bi mogli, još uvek, da bar nešto promene nabolje u sudbini Srbije i Srba.

Za to smo isključivo mi sami krivi (a ne ustaše, balije, šiptari, jugosloveni, komunisti, „Druga Srbija“, „Peščanik“, Petar Luković, Nataša Kandić, Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Hitler, Milošević, Peti oktobar, Grupa 300, Trilaterala, Rimski klub, NATO, birokratski monstrumi EU…, ni ma ko drugi).

„Kako radili, tako nam Bog pomogao!“

Dragoslav Bokan

Izvor: FB strana autora