Ko to beše Olja Bećković
Jedan tekst iz Politike i nastup na TV Vojvodina su možda zadnji utisak nedelje Olje Bećković. Olja Bećković otvoreno o svemu pa i o svojoj zabludi sa Evropom
Da su sada devedesete, Olja bi postala heroina napaćene Srbije. Da Olja nije – Olja, postala bi vođa opozicije. I nečija marioneta? Nebitno. Samo jedno je ovde bitno – cenzura „Utiska nedelje” ne bi tek tako pala u zaborav. Ovakav povod za rušenje režima, a opozicija – ćuti.
Šta se to sada dešava? Nema više opozicije? Tja, ima je, ali nema para.
Utisak nedelje Olje Bećković je zabranjen jer …
Devedesetih je opozicione medije plaćao Zapad. I postigao danas nezamislivu slobodu medija. Sirotinjski raj za novinare: jedna novina te neće odeš u drugu. Jedna televizija te neće pređeš na drugu. Ponekad za manje pare, ali sačuvaš dušu. Ima li drugog leka za autocenzuru, a na planeti Zemlji?
Bio je to čarobni spoj: novinari su imali čvrsta uverenja (da treba srušiti Miloševića), a Zapad je imao pare. I ista uverenja. Opozicija je to nazivala „snažnom međunarodnom podrškom”, a režim je govorio o stranim plaćenicima. Sa ove distance kad gledam, vidim da su i jedni i drugi bili u pravu, barem što se tih etiketa tiče.
A sada se sve promenilo. Želje Zapada sada ispunjava vlada. Kosovo? Izvolite. Unitarna Bosna? Radimo na tome… Pa zašto bi Zapad onda finansirao bilo kakve opozicione medije?
Ne bi to danas ni bilo potrebno, da institucije nisu ostale iste kao u Miloševićevo doba. Ovde i dan-danas čelnici dobijaju uputstva od Gazde i bespogovorno ih sprovode. Gazda je, doduše, u međuvremenu nekoliko puta promenio ime, ali ćud nije. Demokratija? Ha-ha-ha. Dobacili su do poštenog prebrojavanja glasova. Privatna svojina? Može i to, ali samo za odabrane i poslušne…
I onda stvarno nikoga i ne čudi to što privatni vlasnik televizije B 92 ukida svoju najgledaniju emisiju. Cenzura? Naravno. Ne ujeda se ruka koja ti ustupa frekvenciju (to jest, dve frekvencije), valjda je to svakom u Srbiji jasno.
I tako nestade Olja iz medija. Za razliku od devedesetih, nema više ozbiljnog medija koji bi nju zaposlio. Možeš, Olja, da odeš u časopis „Kupusni list”, poručuje vlast, i ne samo vlast, nažalost. Isto poručuje i Goran Milić iz Al Džazire, kaže: „Samo ti, Olja, snimaj, sve će to internet preneti … i pozlatiti.”
Da ne bude zabune nije ovde stvar u Olji. Stvar je u tome da Srbija danas nigde ne može da sazna kolike je neznalice vode. Recimo da, kao nekad, čuje kako Tomislav Nikolić ne zna kako mu se zove smer na kome je magistrirao. Da sada, recimo, od učenog sveta čuje priču o tome kako je nemačka izdavačka kuća De Gruiter u septembru ove godine potvrdila da je članak gradonačelnika Siniše Malog plagijat i povukla ga iz svog časopisa, dok u Srbiji niko nema petlju da to isto uradi s njegovim doktoratom. Niti sa plagiranim doktoratom Aleksandra Nambije Šapića. Niti s plagijatom ministra policije. Nezgodno je to – podsećati javnost da policiju vodi lice kome je dokazana intelektualna krađa. Nakon što je dva puta odbio otvoreni poziv da pred kamerama demantuje plagijat oni ugasiše kamere. Pametno, priznajem.
U tom mraku, svi će zaboraviti trenutak kada je Jorgovanka Tabaković na RTS-u pohvalila „jednog našeg vrlog ekonomskog novinara” koji je, kako je setno naglasila, rekao: „Stabilnost nije sve, ali bez stabilnosti, sve je – ništa.” O tempora, o mores, što bi rekao Žika Obretković! Svako ko je makar prelistao bilo koju ozbiljnu knjigu o ekonomskoj politici zna za Karla Šilera, zapadnonemačkog ministra privrede (1966–1972), koji je ovim rečima objavio da Nemačka nikada više neće voditi inflatornu ekonomsku politiku. Sme li guvernerka to da ne zna? Sme, naravno. Uz dva mala uslova: da sama tu temu ne otvara, i drugo, ako joj već izleti i bruka se otkrije, da tu brljotinu nijedan novinar više ne sme da objavi u udarnom terminu.
Ne znam kako mi sad baš pade na pamet film „W”, koji sigurno nije najbolji film na svetu, ali jeste bitan za one koji razmišljaju o demokratiji, slobodi, ili o Maksu Veberu, idejnom uzoru našeg premijera. Ovde je bitno to da film govori sve najgore o Džordžu (W) Bušu, a prikazan je u vreme dok je ovaj bio predsednik Amerike! I nisu film emitovali u „Kupusnom listu”, niti na „Jutjubu”, nego lepo, kako bog zapoveda širom Amerike i širom sveta. I nije ga režirao bilo ko, nego Oliver Stoun, levičar i ljuti Bušov politički protivnik. Sam Buš o filmu nikada ni reči nije rekao, nikome otkaz nije dao, niti je kome zbog tog filma dlaka s glave falila.
Veberovski potez lečenog alkoholičara Buša mlađeg, koji nije imao potrebu da zove telefonom one s kojima se ne slaže, niti da ukida filmove i emisije koje mu nisu po volji. Da li se Buš uzdržao zato što je bolje od Vučića razumeo Vebera, ili mu institucije nisu dozvolile da reaguje – svejedno. Glasam za institucije.
Danica Popović
Profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Izvor: Politika
Priznajem da mi Olja Bećković nije omiljena, možda zato što me mnogo podseća na oca. Nisam često ni gledao „Utisak nedelje“ jer mi se nije svidjao njen stil, ali mi ni gosti često nisu bili po meri, jer sam se naslušao gluposti koje mi vredjaju inteligenciju. Uvek je svako zastupao svoju liniju, svoj stav, puna su im usta bila brige za gradjane Srbije i uvek su nam želeli dobro, čak više nego što i sami sebi želimo.
Nije se uvek Bećkovića snalazila u tome, pokušavala je da bude direktna poziciono-opoziciona, ali ovde više nije pitanje „utiska nedelje“ ili Olje Bećković. Do te mere je na sceni beskrupulozna cenzura elektronskih i pisanih medija, da nije više u pitanju da li će neka informacija biti preneta ili ne, već se proizvodi takva virtuelna realnost da je postalo nepodnošljivo. U tom hologramu bez i malo stida se izgovaraju ozbiljne laži o smanjenju nezaposlenosti, otvaranju fabrika, stranim ulaganjima, većoj naplati poreza i doprinosa. Čak je i ministar policije saopštio da je smanjen kriminal, ne shvatajući verovatno na svom intelektualno-doktorskom nivou da je takav pokazatelj smanjenja kriminala odraz lošeg rada, jer nije lopov onaj ko krade već onaj koga uhvate. Krade se isto, možda i više, ali je procenat koji je saopštio uporedan sa otkrivenim slučajevima u prethodnom periodu. Medjutim, to lepo zvuči u javnosti.
Pokušajte bilo šta da demantujete ili kvalifikovano osporite, ili ukažete na dvosmislenost izgovorenog. Nema medija koji će to preneti. Čak i da se nešto objavi izostaće bilo kakva reakcija, a posle dva dana i pasti u zaborav.
Zato se i ne zna koliko su povećana??? rebalansom budžeta izdvajanja za partijske potrebe, što direktno što preko Narodne skupštine. Ostadoše jedino mere smanjenje plata zdravstvenim radnicima koji se i ne finansiraju iz budžeta i primanja penzionera. Uslediće verovatno uvodjenje akciza i povećanje poreza, dok u osinja gnezda (javna preduzeća i agencije i sl.) niko neće dirnuti. Toliko o cenzuri i merama za oporavak Srbije.