Kako se car Dušan oženio u narodnoj pesmi

Narodna epska pesma Ženidba Dušanova oslikava narodne strahove i iskustva oko spletki unutar carskog dvora ali i od inostranog faktora, Latina.

Ženidba Dušanova je u prvom redu himna nacionalnom ponosu (glavna misao je: da nadmudrimo i nadjunačimo Latine), pa je u drugom redu himna krvnom srodstvu (što naglašava i završni stih: „Teško svuda svome bez svojega!“), pa je tek u trećem redu, koliko zahtevaju nacionalni ponos i krvno srodstvo, istorija vlastelinskog antagonizma (ukoliko se tako može nazvati srdžba cara Dušana na njegove sestriće, izazvana inostranom spletkom i unesena u pesmu radi neophodnog zapleta: da se dovede u pitanje glavna misao — o trijumfu nad Latinima i da se pokažu iskušenja koja može da izdrži krvno srodstvo), pa tek sasvim naposletku može biti — i to samo s obzirom na Miloševu čobansku ulogu — (kako kaže Zogović na strani 326) „himna spasonosnoj, stvaralačkoj sili rada, borbi za mijenjanjem(!) prirode, koja (!) mijenja i razvija one koji mijenjaju“.

Ženidba cara Dušana – Paja Jovanović

ŽENIDBA DUŠANOVA

Kad se ženi srpski car Stjepane,
nadaleko zaprosi đevojku,
u Leđanu, gradu latinskome,
u latinskog kralja Mijaila,
po imenu Roksandu đevojku;
car je prosi, i kralj mu je daje.
Car isprosi po knjigam’ đevojku,
pak doziva Todora vezira:
„Slugo moja, Todore vezire,
da mi ideš bijelu Leđanu,
mome tastu, kralju Mijailu,
da mi s njime svadbu ugovoriš:
kada ćemo poći po đevojku,
koliko li povesti svatova;
da mi vidiš Roksandu đevojku:
može l’ biti za cara carica,
može l’ biti svoj zemlji gospođa:
da je vidiš i da prstenuješ“.
Veli njemu Todore vezire:
„Hoću, care, dragi gospodine“;
pak s’ opremi, ode u Latine.
Kada dođe bijelu Leđanu,
lijepo ga kralju dočekao:
vino piše neđeljicu dana.
Tada reče Todore vezire:
„Prijatelju, Mijailo kralju,
nije mene care opravio
da ja pijem po Leđanu vino,
već da s tobom svadbu ugovorim:
kad će care doći po đevojku,
u koje li doba od godine,
koliko l’ će povesti svatova;
i da vidim Roksandu đevojku,
da je vidim i da prstenujem“.
Tada reče Mijailo kralju:
„Prijatelju, Todore vezire,
što me care za svatove pita,
neka kupi koliko mu drago,
po đevojku kada njemu drago;
nego ćeš mi cara pozdraviti:
nek ne vodi svoja dva sestrića,
dva sestrića, dva Vojinovića,
Vukašina i s njim Petrašina;
u piću su teške pijanice,
a u kavzi ljute kavgadžije;
opiće se, zametnuće kavgu,
pa je teško dževap dati kavzi
u našemu bijelu Leđanu.
A đevojku sada ćeš viđeti
i prsten joj dati po zakonu“.
A kada je tavna noćca došla,
ne donose voštane svijeće,
već po mraku izvode đevojku.
Kad to viđe Todore vezire,
on izvadi od zlata prstenje
sa biserom i dragim kamenjem:
razasja se soba od kamenja, —
taka mu se učini đevojka
da je ljepša od bijele vile;
prstenova Roksandu đevojku
i dade joj hiljadu dukata,
i đevojku braća odvedoše.
Kad ujutru jutro osvanulo,
opremi se Todore vezire,
pak otide bijelu Prizrenu.
Kada dođe bijelu Prizrenu,
pita njega srpski car Stjepane:
„Slugo moja, Todore vezire,
viđe li mi Roksandu đevojku?
Viđe li je i prstenova li?
Što govori kralju Mijailo?“
Todor njemu sve po redu kaže:
„Viđeh, care, i prstenovah je.
Da kakva je Roksanda đevojka,
onakove u Srbina nema!
Dobro zbori kralju Mijailo:
po đevojku kada tebe drago,
svata kupi koliko ti drago;
samo te je kralju pozdravio:
da ne vodiš dva sestrića tvoja,
dva sestrića, dva Vojinovića;
u liću su teške pijanice,
a u kavzi ljute kavgadžije:
opiće se, zametnuće kavgu,
pak je teško dževap dati kavzi
u Leđanu, gradu latinskome“.
Kad to začu srpski car Stjepane,
udari se rukom po koljenu:
„Jao mene do boga miloga!
dotle li se zulum oglasio
od sestrića od Vojinovića!
A tako mi moje vjere tvrde,
dokle mene to veselje prođe,
obojicu hoću objesiti
o vratima grada Vučitrna,
po svijetu da me ne sramote!“
Stade care kupiti svatove;
skupi svata dvanaest hiljada,
pak podiže niz Kosovo ravno.
Kad su bili ispod Vučitrna,
gledala ih dva Vojinovića,
među sobom mladi govorili:
„Što l’ se ujak na nas rasrdio,
te nas ne šće zvati u svatove?
Netko nas je njemu opadnuo,
s njega živa meso otpadalo!
Car otide u zemlju latinsku,
a junaka sa sobom ne ima
nijednoga od roda svojega,
koji bi mu bio u nevolji,
ako bi mu bilo za nevolju;
Latini su stare varalice,
ujaka će našeg pogubiti,
a nezvani ići ne smijemo“.
Veli njima ostarjela majka:
„Đeco moja, dva Vojinovića,
vi imate brata u planini —
kod ovaca Miloš-čobanina;
najmlađi je, a najbolji junak,
a za njega care i ne znade.
Pošljite mu list knjige bijele
neka dođe gradu Vučitrnu;
ne piš’te mu što je i kako je,
već pišite: „Majka je na smrti,
pak te zove da te blagosovi,
da na tebe kletva ne ostane;
nego brže hodi b’jelu dvoru,
ne bi l’ živu zastanuo majku!““
To su braća majku Poslušala;
brže pišu knjigu na koljenu,
te je šalju u Šaru planinu,
svome bratu, Miloš-čobaninu:
„Oj Milošu, naš rođeni brate,
brže da si gradu Vučitrnu!
Stara nam je majka na umoru,
pak te zove da te blagosovi,
da na tebe kletva ne ostane“.
Kada Miloš sitnu knjigu primi,
knjigu gleda, a suze proljeva.
Pita njega trideset čobana:
„O Milošu, naša poglavice,
i dosad su knjige dolazile,
al’ se nisu sa suzam’ učile!
Otkud knjiga, ako boga znadeš!“
Skoči Miloš na noge lagane,
pa govori svojim čobanima:
„Oj čobani, moja braćo draga,
ova knjiga jest od dvora moga:
stara mi je na umoru majka,
pak me zove da me blagosovi,
da na mene kletva ne ostane;
vi čuvajte po planine ovce,
dok ja odem i natrag se
Ode Miloš gradu Vučitrnu.
Kad je bio blizu b’jela dvora,
dva su brata pred njeg išetala
a za njima ostarjela majka.
Veli njima Miloš čobanine:
„Zašto, braćo, ako boga znate!
Bez nevolje jer gradit nevolju?“
Vele njemu do dva mila brata:
„Hodi, brate, ima i nevolje“.
U b’jela se lica izljubiše,
Miloš majku u bijelu ruku.
Stadoše mu redom kazivati
kako care ode po đevojku
nadaleko, u zemlju latinsku,
a ne zove svojijeh sestrića:
„Već, Milošu, naš rođeni brate,
hoćeš, brate, nezvan za ujakom
u svatove pođi nazorice?
Ako njemu bude do nevolje,
da se njemu u nevolji nađeš;
ako li mu ne bude nevolje,
možeš doći da se ne kazuješ“.
To je Miloš jedva dočekao:
„Hoću, bogme, moja braćo draga;
kad ujaku neću, da kome ću?“
Tad ga braća opremat stadoše;
ode Petar opremat kulaša,
a Vukašin oprema Miloša:
na njeg meće tananu košulju,
do pojasa od čistoga zlata,
od pojasa od bijele svile;
po košulji tri tanke đečerme,
pak dolamu sa tridest putaca;
po dolami toke sakovane,
zlatne toke od četiri oke;
a na noge kovče i čakšire;
a svrh svega bugar–kabanicu,
i na glavu bugarsku šubaru:
načini se crni Bugarine,
ni braća ga poznati ne mogu;
dadoše mu koplje ubojito
i mač zelen staroga Vojina;
Petrašin mu izvede kulaša
međedinom svega opšivena,
da kulaša care ne poznade.
L’jepo su ga braća sjetovala:
„Kad, Milošu, dostigneš svatove,
pitaće te tko si i otkud si;
ti se kaži zemlje Karavlaške:
„Služio sam bega Radul-bega,
ne šće mene službu da isplati,
pak ja pođoh u svijet bijeli,
da đegođi bolje službe tražim;
pak sam čuo za svate careve,
i pristô sam nezvan za svatovi
rad’ komada ljeba bijeloga
i rad’ čaše crvenoga vina“.
Čuvaj dobro dizgen od kulaša,
jer se kulaš jeste naučio
putovati s konjma carevijem“.
Tada Miloš okrenu kulaša,
pak za carem ode u svatove.
Na Zagorju sustiže svatove.
Litaju ga kićeni svatovi:
„Otkud ideš, mlađano Bugarče?“
Miloš im se iz daleka kaže,
kô što su ga braća naučila.
Lijepo ga svati dočekaše:
„Dobro došô, mlađano Bugarče!
Nek je jedan više u družini!“
Kad su bili putem putujući, —
zlu nauku Miloš naučio
kod ovaca u Šari planini:
pospavati svagda oko podne —
on zadrema na konju kulašu.
Kako dizgen oslabi kulašu,
diže glavu, ode kroz svatove,
obaljuje konje i junake,
dokle dođe konjma carevijem;
kako dođe, s njima u red stade.
Lale šćahu biti Bugarina,
al’ ne dade srpski car Stjepane:
„Ne udrite mlađano Bugarče,
Bugarče se spavat naučilo
po planini ovce čuvajući;
ne udrite, već ga probudite“.
Bude njega lale i vojvode:
„Ustan’ more, mlađano Bugarče!
Bog ti staru ne ubio majku,
koja te je takoga rodila
i u svate caru opremile!“
Kad se prenu Miloš Vojinović,
te sagleda caru oči čarne,
kulaš ide s konjma carevijem;
on pokupi dizgene kulašu,
pa išćera njega iz svatova,
udara ga oštrom bakračlijom:
po tri koplja uprijeko skače,
po četiri nebu u visine,
unapredak ni broja se ne zna;
iz usta mu živi oganj sipa,
a iz nosa modar plamen suče.
Stade svata dvanaest hiljada
te gledaju konja u Bugara;
konja glede, a sami se čude:
„Bože mili, čuda velikoga!
Dobra konja, a loša junaka!
Još takoga ni viđeli nismo;
jedan bješe u zeta careva,
i sada je u Vojinovića“.
Gledale ga još tri šićardžije:
jedno jeste Đakovica Vuče,
a drugo je Nestopoljče Janko,
a treće je momče Prijepoljče;
gledali ga, pak su govorili:
„Dobra konja mladog Bugarina!
Baš ga ovđe u svatov’ma nema,
ta nema ga ni u cara našeg;
hajde malo da izostanemo,
ne bi li ga kako izmamili“.
Kad su bili do klisure blizu,
izostaše do tri šićardžije,
pa govore Miloš–čobaninu:
„Čuješ more, mlađano Bugarče!
Hoćeš dati konja na razmjenu?
daćemo ti konja još boljega,
i još prida stotinu dukata,
i suviše ralo i volove,
pak ti ori te se ljebom rani“.
Veli njima Miloš Vojinović:
„Prođ’te me se, do tri šićardžije!
Boljeg konja od ovog ne tražim,
ni ovoga umirit ne mogu.
Što će mene stotina dukata?
Na kantar ih mjeriti ne znadem,
a brojem ih brojiti ne um’jem.
Što će mene ralo i volovi?
Mene nije ni otac orao,
pak je mene ljebom odranio“.
Tad govore do tri šićardžije:
„Čuješ more, mlađano Bugarče!
Ako ne daš konja na razmjenu,
mi ćemo ga na silu oteti!“
Al’ govori Miloš Vojinović:
„Sila otme zemlju i gradove,
kamol’ mene konja otet neće!
Volim dati konja na razmjenu,
jer ne mogu pješke putovati“,
Pa ustavi svojega kulajša,
pruži ruku ispod međedine;
oni misle bakračliju skida,
al’ on skida zlatna šestoperca,
te udara Đakovicu Vuka:
koliko ga lako udario,
tri puta se Vuče premetnuo.
Veli njemu Miloš Vojinović:
„Toliki ti rodili grozdovi
u pitomoj tvojoj Đakovici!“
Pobježe mu Nestopoljče Janko;
stiže njega Miloš na kulašu,
udari ga među pleći žive,
četiri se puta premetnuo:
„Drž’ se dobro, Nestopoljče Janko!
Tolike ti jabuke rodile
u pitomu Nestopolju tvome!“
Bježi jadno momče Prijepoljče;
dostiže ga Miloš na kulašu,
te i njega kucnu šestopercem,
sedam se je luta premetnulo:
„Drž’ se dobro, momče Prijepoljče!
Pa kad dođeš Prijepolju tvome,
povali se među đevojkama
đe s’ oteo konja od Bugara!“
Pa okrenu konja za svatovi.
Kad dođoše bijelu Leđanu,
razapeše po polu šatore.
Zob iziđe konjma carevijem,
nema ništa konju Miloševu.
Kad to viđe Miloš Vojinović,
uze torbu na lijevu ruku,
od zobnice jedne te do druge,
dok je svoju punu napunio;
pa on ode tražit mehandžiju:
„Mehandžija, daj da pijem vina!“
Mehandžija njemu odgovara:
„Id’ odatle, crni Bugarine!
Da s’ donio bugarsku kopanju,
ako bih ti i usuo vina;
za te nisu čaše pozlaćene!“
Pogleda ga Miloš poprijeko,
udari ga rukom uz obraze:
koliko ga lako udario,
tri mu zuba u grlo sasuo.
Moli mu se mladi mehandžija:
„Ne udri me više, Bugarine!
Biće tebe vina izobila,
ako caru neće ni dostati“.
Miloš više ne šće ni iskati,
već sam uze pak se napi vina.
Dok se Miloš malo ponačini,
utom svanu i ogranu sunce;
al’ povika sa grada Latinče:
„Oj, čuješ li, srpski car-Stjepane!
Eto dolje pod gradom Leđanom
izišô je kraljev zatočniče,
zove tebe na majdan junački;
valja ići majdan dijeliti,
ili nećeš odavde izići,
ni izvesti svata nijednoga,
a kamoli Roksandu đevojku!“
Kad to začu srpski car Stjepane,
on telala pusti u svatove;
telal viče i tamo i amo:
„Nije l’ majka rodila junaka,
i u svate caru opremila,
da za cara na majdan iziđe?
Čestita bi njega učinio“.
Al’ se nitko naći ne mogaše.
Car s’ udari rukom po koljenu:
„Jao mene do boga miloga!
Sad da su mi dva sestrića moja,
dva sestrića, dva Vojinovića,
sad bi oni na majdan izišli“.
Istom care u besjedi bješe,
Miloš ide, a kulaša vodi
Ao pred šator srpskog car-Stjepana:
„Je l’ slobodno, care gospodine,
da ja idem na mejdan u polje?“
Veli njemu srpski car Stjepane:
„Jest slobodno, mlađano Bugarče;
jest slobodno, al’ nije prilike!
Ako zgubiš mlada zatočnika,
čestita ću tebe učiniti“.
Uzja Miloš pomamna kulaša,
pa okrenu od b’jela šatora,
zametnuvši koplje naopako.
Govori mu srpski car Stjepane:
„Ne nos’, sinko, koplje naopako,
već okreni koplje unapredak,
jer će ti se smijati Latini“.
Veli njemu Miloš Vojinović:
„Čuvaj, care, ti gospodstva tvoga!
Ako mene do nevolje bude,
ja ću lasno koplje okrenuti;
ako li mi ne bude nevolje,
doneti ga mogu i ovako“.
Pa otide niz polje leđansko.
Gledale ga Latinke đevojke,
gledale ga, pak su govorile:
„Bože mili, čuda velikoga!
Kakva je to careva zamjena?!
Ta na njemu ni haljina nema!
Veseli se, kraljev zatočniče!
Nemaš na što sablje izvaditi,
nit’ je imaš o što krvaviti“.
U to doba dođe do šatora,
đe zatočnik sjedi pod šatorom,
za koplje je svezao dorata.
Veli njemu Miloš Vojinović:
„Ustan’ more, bijelo Latinče,
da junački majdan dijelimo!“
Al’ govori bijelo Latinče:
„Id’ odatle, crni Bugarine!
Nemam o što sablje poganiti,
kad na tebe ni haljina nema“.
Ražljuti se Miloš Vojinović:
„Ustan’ more, bijelo Latinče!
Na tebe su pobolje haljine,
s tebe ću ih na sebe obući“.
Tad Latinče na note poskoči,
pak posjede pomamna dorata,
odmah ode poljem razigravat;
Miloš njemu stade na biljezi.
Baci koplje bijelo Latinče
na Miloša u prsi junačke;
Miloš drži zlatna šestoperca,
na njega je koplje dočekao,
prebio ga na tri polovine.
Veli njemu bijelo Latinče:
„Čekaj malo, crni Bugarine,
loše su mi koplje podmetnuli,
dok otidem da koplje prom’jenim“.
Pak pobježe preko polja ravna,
al’ povika Miloš Vojinović:
„Stani malo, bijelo Latinče!
Milo bi ti bilo pobjegnuti!“
Pak poćera po polju Latinče;
doćera ga do leđanskih vrata,
al’ leđanska vrata zatvorena.
Pusti koplje Miloš Vojinović,
te prikova bijelo Latinče,
prikova ga za leđanska vrata,
pak mu rusu odsiječe glavu,
kulašu je baci u zobnicu;
pa uvati njegova dorata,
odvede ga caru čestitome:
„Eto, care, zatočnika glave!“
Car mu dade blago nebrojeno:
„Idi, sinko, te se napij vina,
čestita ću tebe učiniti!“
Tek što Miloš sjede piti vino,
al’ povika sa grada Latinče:
„Eto, care, pod Leđanom gradom
na livadi tri konja viteza,
pod sedlima i pod ratovima,
i na njima tri plamena mača,
vrhovi im nebu okrenuti:
da preskočiš tri konja viteza!
Ako li ih preskočiti nećeš,
nećeš izić ni izvest đevojke“.
Opet viknu telal po svatov’ma:
„Nije l’ majka rodila junaka,
i u svate caru opremila,
da preskoči tri konja viteza
i na njima tri plamena mača?“
Taj se junak naći ne mogaše.
Al’ eto ti mlada Bugarina
pred šatora srpskog car–Stjepana:
„Je l’ slobodno, care gospodine,
da preskočim tri konja viteza?“
„Jest slobodno, moje drago d’jete!
Nego skini bugar–kabanicu,
bog ubio onoga terziju
koji ti je toliku srezao!“
Govori mu Miloš Vojinović:
„Sjedi, care, pak pij rujno vino,
ne brini se mojom kabanicom!
Ako bude srce u junaku,
kabanica neće ništa smesti:
kojoj ovci svoje runo smeta,
onđe nije ni ovce ni runa!“
Pa on ode u polje leđansko.
Kada dođe do dobrijeh konja,
on provodi svojega kulaša,
pa kulašu svome progovara:
„Čekaj mene u sedlo, kulašu!“
A on prođe s one druge strane,
zaigra se preko polja ravna,
i preskoči tri konja viteza
i na njima tri plamena mača,
ustavi se na svojem kulašu;
pa on uze tri konja viteza,
odvede ih srpskom car-Stjepanu.
Malo vreme zatim postajalo,
al’ povika sa grada Latinče:
„Hajde sada, care Srbljanine,
pod najvišu kulu u Leđanu;
na kuli je koplje udareno,
na koplju je od zlata jabuka:
Ti strijeljaj kroz prsten jabuku!“
Miloš više ne šće ni čekati,
već on pita cara čestitoga:
„Je l’ slobodno, care gospodine,
da strijeljam kroz prsten jabuku?“
„Jest slobodno, moj rođeni sinko!“
Ode Miloš pod bijelu kulu,
zape str’jelu za zlatnu tetivu,
ustrijeli kroz prsten jabuku,
pak je uze u bijele ruke,
odnese je caru čestitome;
lijepo ga care obdario.
Malo vreme zatim postajalo,
al’ povika sa grada Latinče:
„Eto, care, pod bijelom kulom
izišla su dva kraljeva sina,
izveli su tri l’jepe đevojke,
tri đevojke, sve tri jednolike,
i na njima ruho jednoliko:
ili poznaj koje je Roksanda;
ako li se koje druge mašiš,
nećeš izić ni iznijet glave,
a kamoli izvesti đevojke!
Kad je care r’ječi razumio,
on doziva Todora vezira:
„Idi, slugo, te poznaj đevojku!“
Todor mu se pravo kunijaše:
„Nijesam je, care, ni viđeo,
jer su mi je po mraku izveli
kada sam je ja prstenovao“.
Car s’ udari rukom po kolenu:
„Jaoj mene do boga miloga!
Nadmudrismo i nadjunačismo,
pak nam osta cura na sramotu!“
Kad to začu Miloš Vojinović,
on otide caru čestitome:
„Je l’ slobodno, care gospodine,
da ja poznam Roksandu đevojku?“
„Jest slobodno, moje drago d’jete,
al’ je jadno u te pouzdanje:
kako ćeš ti poznati đevojku,
kad je nigda ni viđeo nisi!“
Al’ govori Miloš Vojinović:
„Ne brini se, care gospodine!
Kad ja bijah u Šari planini
kod ovaca dvanaest hiljada,
za noć bude po trista janjaca,
ja sam svako po ovci poznavô:
Roksandu ću po braći poznati“.
Veli njemu srpski car Stjepane:
„Idi, idi, moje drago d’jete!
Ako bog da te poznaš Roksandu,
daću tebe zemlju Skenderiju
u državu za života tvoga“.
Ode Miloš niz polje široko.
Kada dođe đe stoje đevojke,
zbaci s glave bugarsku šubaru,
skide s leđa bugar–kabanicu, —
zasija se skerlet i kadifa,
zasjaše se toke na prsima
i zlaćene kovče na nogama:
sinu Miloš u polju zelenu
kao jarko iza gore sunce —
pak je prostre po zelenoj travi,
prosu po njoj burme i prstenje,
sitan biser i drago kamenje.
Tad izvadi mača zelenoga,
pa govori trima đevojkama:
„Koja je tu Roksanda đevojka,
nek savije skute i rukave,
neka kupi burme i prstenje,
sitan biser i drago kamenje;
ako li se koja druga maši,
vjera moja tako mi pomogla,
osjeć ću joj ruke do lakata!“
Kad to čuše tri l’jepe đevojke,
obje krajnje srednju pogledaše,
a Roksanda u zelenu travu;
savi skute i svil’ne rukave,
pak pokupi burme i prstenje,
sitan biser i drago kamenje;
a đevojke dvije pobjegoše.
Ali Miloš uteć im ne dade,
veće obje uvati za ruke,
sve tri vodi pred cara Stjepana;
caru dade Roksandu đevojku,
i dade mu jednu uz Roksandu,
a treću je sebe ustavio.
Car Miloša među oči ljubi,
al’ još ne zna tko je i otkud je.
Povikaše kićeni čauši:
„Spremajte se, kićeni svatovi,
vrijeme je dvoru putovati!“
Spremiše se kita i svatovi,
povedoše Roksandu đevojku.
Kad su bili malo iza grada,
al’ govori Miloš Vojinović:
„Gospodine, srpski car–Stjepane,
ovđe ima u Leđanu gradu,
ima jedan Balačko vojvoda.
Ja ga znadem i on me poznaje.
Kralj ga rani sedam godin’ dana
da rašćera kićene svatove
i da otme Roksandu đevojku:
sad će njega za nama poslati.
Na Balačku jesu do tri glave:
iz jedne mu modar plamen bije,
a iz druge ladan vjetar duva;
kad dva vjetra iz glava iziđu,
Balačka je lasno pogubiti.
Već vi id’te, vodite đevojku,
ja ću ovđe čekati Balačka,
ne bih li ga kako ustavio“.
Otidoše kićeni svatovi,
odvedoše lijepu đevojku;
osta Miloš u gori zelenoj
i sa njime tri stotine druga.
Kad odoše svati iz Leđani,
kralj doziva Balačka vojvodu:
„O Balačko, moja vjerna slugo,
možeš li se u se pouzdati
da rašćeraš careve svatove
i da otmeš Roksandu đevojku?“
Lita njega Balačko vojvoda:
„Gospodine, od Leđana kralju,
kakav bješe junak u svatov’ma
što najveće otvori junaštvo?“
Veli njemu leđanska kraljica:
„Slugo naša, Balačko vojvoda,
tu ne ima nijednog junaka,
osim jednog crna Bugarina,
i to mlado, još golobradasto“.
Al’ govori Balačko vojvoda:
„Nije ono crni Bugarine,
već je ono Miloš Vojinović;
ni car Stjepan njega ne poznaje,
al’ ja njega odavna poznajem“.
Veli njemu leđanska kraljica:
„Ili, Slugo, Balačko vojvoda,
te mi otmi curu od Srbalja,
a ja ću je tebe pokloniti“.
Tad Balačko spremi bedeviju,
pa otrča drumom za svatovi
sa šest stotin’ latinskih katana.
Kad su bili u gori zelenoj,
kulaš stoji na drumu široku,
a za njime Miloš Vojinović.
Viknu njega Balačko vojvoda:
„O Milošu, zar se mene nadaš?“
Pa on pusti jedan plamen modar,
opali mu crnu mećedinu;
a kad viđe da mu ne naudi,
onda pusti vjetra studenoga:
tri puta se kulaš premetnuo,
al’ Milošu ništa ne dosadi.
Viknu Miloš iz grla bijela:
„Eto tebe od šta se ne nadaš!“
Pa on pusti zlatna šestoperca:
koliko ga lako udario,
iz bojna ga sedla izbacio;
pak poteže koplje ubojito,
pribode ga u zelenu travu,
pak mu sve tri odsiječe glave,
kulašu ih baci u zobnicu.
Tad učini juriš u katane
sa svojijeh tri stotine druga:
odsjekoše tri stotine glava,
pa odoše drumom za svatovi.
Kad stigoše cara i svatove,
pred njeg baci Balačkove glave;
car mu dade hiljadu dukata,
pa odoše bijelu Prizrenu.
Kad su bili kroz polje Kosovo,
Miloš hoće gradu Vučitrnu,
pa govori srpskom car-Stjepanu:
„Zbogom ostaj, moj mili ujače,
moj ujače, srpski car–Stjepane!“
Tada se je care osjetio
da je ono Miloš Vojinović,
pa govori svojemu nećaku:
„Ta ti li si, dijete Milošu!
Ta ti li si, moj mili nećače!
Blago majci koja te rodila
i ujaku koji te imade!
Zašto mi se otprije ne kažeš,
nego sam te putem namučio:
i konakom, i gladi, i žeđu?“
Teško svuda svome bez svojega!