Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

  Александра Ђуричић

ПУТОВАЊЕ У АТИНУ

 

У праскозорје, гласни су били

зрикавци сакривени у високој трави.

Сунце је још спавало, а

море било тамно и хладно

док смо кретали на пут према Атини.

Давно је било, мајка је желела да види

Акропољ, да се наслуша грчког који је

звонио у њој,

Антигонин и Едипов глас,

иако су јој говорили да се од тога не живи.

 

Било је топло јулско јутро

када смо оставили

зејтињаво море за собом

и ушли у Тесалију, црвену земљу пастира и облака,

растајала сам се тог лета од детињства

и чекала да се заљубим

иако су ми говорили да је рано

и да треба добро размислити.

 

Лариса је дрхтала у ужареном ваздуху

Тесалије која не зна за море,

чије жито закласа већ у јуну,

али тада то нисам знала,

хтела сам много тога да прочитам,

говорили су ми да се од тога не живи.

 

У Ламији на градском тргу

седели су старци испод стабала поморанџе,

први пут сам видела плод на дрвету

и дрвене столице грчке таверне,

није било неонских реклама, евра и долара,

сви су говорили само грчки

уверени да је њихов језик најстарији и најлепши.

За шаку згужваних драхми преноћили смо

у ружном хотелу

са каменим подом и креветима од алуминијума,

само је хотел имао неонску рекламу,

Грчка је била сиромашна и невина,

Грчка је била опора, поносна и сама,

Грчка је била своја и чувала част.

Атински акропољ

Мама је плакала угледавши Акропољ,

викала од среће кад смо се спустили у град,

на Синтагму и Омонију,

гледали смену страже пред Парламентом,

отац је возио од границе и био уморан,

ево где сам вас довео,

будите срећни и памтите.

 

Није знао да ме оставља на овом путу заувек,

да ћу читавог живота путовати до Атине,

иако ми је говорио да се од тога не живи,

узалуд, ја сам већ живела од тога.

Прошла сам кроз капију Нике без крила,

загрлила оком намучене стубове Партенона,

са Акропоља се пружа диван поглед на град

равних кровова и цистерни за воду,

Грчка је још била чиста и поносна,

мирисала само на морску со, зачине и бензин.

 

У Атини сам се напила историје и лепоте

која је текла свуда око нас,

мама је живо, лепо причала

клањајући се антици коју је толико волела

иако су јој рекли да се од тога не живи.

 

Растала сам се од детињства те вечери

у скромном атинском хотелу,

писала брижљиво дневник

који сам касније спалила, стидећи се,

рекли су ми да се од писања не живи

и били су у праву.

Записала сам све о том чаробном дану

који ми је променио живот

када су ме дотакла крила Нике Победе

/ и мокри хитон Нике Самотрачке

у који сам зурила у Лувру

десет година касније, у њен савршени пупак /,

удахнух тада и нешто невидљиво

кад прођосмо усијане стене Парнаса

и стадосмо у врелини Делфа,

није требало да ме воде у Аполонов храм,

нису смели да ми све то покажу,

а онда – знаш већ шта ћу ти рећи –

онда кад ми је Пророчиште задало судбину

и да ће ми бити искована од речи,

тада ми рекоше да се од тога не живи.

 

Ноћас зрикавци вриште у високој трави,

гласни као нигде осим овде,

под Олимпом на обалама Егеја.

Док сам ти ово причала сунце је већ зашло

за планину Зевса

остављајући само праменове ружичасте светлости Посејдону,

тек да се зна ко је већи бог.

 

Тридесет седам година после

оне вечери у хотелу у Атини

у соби коју је гњавила светлост неонске рекламе

и врућина јулске ноћи на Атици,

путовала сам поново истим друмом,

истим колима,

време не пролази, оно се понавља,

било је довољно само да видим

саобраћајни знак који ме обавештава

да сам 450 километара близу Атине

и већ пишем текст који нећу спалити,

јер сада знам да се од писања живи,

да је овај запис живот сам

јер нигде осим у њему не могу

још једном путовати до Атине

колима која вози мој отац

док пева неке старе песме којих се сећа дете у њему,

или виче од усхићења и беса, псујући гласно,

а Грчка је била сиромашна, невина и чиста

и знала je да се он, у ствари, радује.

 

Акропољ у Атини

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%90%D0%BA%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D1%99

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: