Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

ZIMSKI SUNOVRATI

 

Prvi put kada sam se potukao sa ocem, bilo je oko sankanja.

Nekih prošlih zima, sneg u Smederevu bi padao kao da Bog pravi zimsku rasprodaju vremena: u tihim, šuškavim ‘krpama’ – gusta zavesa od guščjeg perja istresena iz masivnog nebeskog jastuka. Za pola sata, borovi, kuće i ulice na mom Brdu bili bi debelo tapacirani belim šlagom, rad pijane strine koja je preterala sa filom na štanglicama..

Čaj od šljiva - Zimski sunovrati

Zimski sunovrati

Strma ulica od Raskrsnice ka beogradskom putu, koja se pored starog groblja sunovraćala ka ledom okovanom Dunavu, postala je teflonski tobogan: nemoguća za saobraćaj. Zato bi je mesna zajednica, u retkom napadu zdravog razuma, pretvorila u gradsko sankalište, sve dok se sneg ne istanji toliko da raonik može da ispuzi na vrh ulice i oslobodi asfalt ispod bljuzge.

Te snežne noći bile su naše dečije slave, brzina naš svetac. Svi su bili tamo, od večere pa do ponoći, sva deca i mnogi odrasli sa Brda i iz grada. Retke prilike zajedničkog uživanja u kojima su tradicionalni medjulokalni animoziteti stavljani na stranu; nikome ko nije sa Brda nije trebala dozvola, kako je to obično bilo, da se pridruži.

Mada već momak koji je počeo da se brija, ja sam i dalje pitao za dozvolu da izadjem. Jedne čudne večeri, otac je bio u posebno lošem raspoloženju, hraneći usijani ‘smederevac’ grudvama ‘kreke’ oštrim, ljutim pokretima. Vratanca od šporeta bi zalupio gnevno, kao da želi da ih zavari za okvir, i besno ubo žarač u kantu sa ugljem, iz koje bi zašištao ljuti dim…

Znao sam, po vazduhu, da će se te večeri desiti nešto prelomno. Rekao sam da se pridružujem prijateljima na sankanju. Nije mi dao. Ja sam insistirao. On nije popuštao. Ja sam zahtevao razlog. On ga nije imao, ali ga to nije sprečavalo da mi i dalje brani. Iznerviran, ja sam krenuo. On me je zgrabio. I onda se desilo to što će promeniti sve.

Pali smo na krevet u kuhinji, on iznad mene, stežući moj okovratnik; psovke su se lepile na kletve, začinjene pretnjama. Moje noge u njegovom stomaku, njegova ledja u suprotnom zidu, uz prasak; ja na nogama, u karate stavu, svež iz podunavske lige i regulisanih tuča sa pojasevima starijim od mene, sa debljim nogama…

I to je to: trudne sekunde odmeravanja, njegovo prezrivo povlačenje i moj izlazak i kuće kao čovek, ne više kao mladić.

Napolju me je dočekala zajapurena horda, usijanih obraza i jezika, žmireći kroz pukotine očiju vlažne od mraza i brzine. Staza se sijala od gvozdenih sanki, velikih i malih, vratolomno jureći pored onih koji su se peli nazad, dok bi gvozdene šine cepale sneg i led i kresale varnice na uličnim bankinama ili komadima šljunka zarobljenim u pistu.

Pri kraju ulice, ispred Samačke, pete smo zabijali u stazu svom snagom, svi putnici na sankama, da ih usporimo pre nego što uletimo u sigurnosnu mrežu razapetu na kraju ulice kao poslednju zaštitu bandoglavih. U danima kada je mreža bila pocepana od previše upecanih teških sanki, oni ludji su igrali svojevrsni ruski rulet preletajući ulicu sa aktivnim saobraćajem i terajući sanke sve do Dunava.

Sve ovo se, u Londonu, nikada ne bi desilo.

Nema strmih ulica koje padaju ka reci; blokade saobraćaja za zadovoljstvo su moguće samo ako postoji sponzor, jer svako ometanje biznisa košta; nema gvozdenih sanki, jer ovde preferiraju plastiku i – ako se ima para – drvo; nema roditelja koji bi decu pustili u takvu avanturu jer im zdravstveno osiguranje ne bi pokrilo rizik; nema mesne zajednice koja bi dozvolila deci da sankama ulaze na glavnu saobraćajnicu; nema šporeta na ugalj, jer je u gradu zabranjeno loženje žive vatre, osim ako nije roštilj…

Najtužnije od svega: nema snega.

 

Lazar Džamić

Novi magazin logo Čaj od šljiva   Ideologija pijacaČlanak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.

Prenosimo ga uz dozvolu i ljubaznost redakcije Novog Magazina.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: