Gluvo doba – Mudrost i celomudrenost

 

DOBA MUDRIH I GLUVIH

Fenomen današnjeg doba je da nešto slušam ali ne čujem o čemu se priča a čak i kada čujem, ne razumem o čemu se tu radi. Mudorst i celomudrenost

 

Celomudrenost. Znate li šta to znači?

To je pojam koji postoji samo u pravoslavlju i nigde više na svetu. Celomudrenost ili celo-mudrost je zaokružena mudrost, celovita mudrost neba i zemlje koju neko može da zadobije. Označava svetu osobu koja je postala celomudrena, koja je u sebi objedinila zemaljsku i nebesku mudrost, čiji je um oslobodjen od predrasuda i podmetanja lukavoga. Takvo stanje uma i mudrosti krasi one svete starce i starice ili nevine i bezazlene ljude koji su molitvom postali savršeni u svom mišljenju i delu. Nad njima ne vlada gluvo doba koje bukom i šumovima ispunjava knez ovoga sveta. Oni lukavoga ne slušaju, pa zato imaju celomudrenost u sebi, oni su trezveni i razumni i za ovaj i za onaj svet.

Takvi ljudi celomudrenosti vide iza pojavnosti, vide jasno i čisto odnose na nebu i na zemlji, vide uzroke i posledice, greh i kaznu, prošlost, sadašnjost i budućnost. I celomudrenost nema nikakve veze sa stepenom nečije inteligencije, da li neko ima visok ili nizak IQ, da li neko ima nisko ili visoko obrazovanje, da li je neko iskusan i istreniran u bilo kojoj nauci ili stvari. Ne celomudrenost ni sa čim od toga nema veze. To je stanje čiste duše i jasnog trezvenog uma, stanje smirenoumlja kada osoba sve jasno vidi, bez da joj je bilo šta potrebno od onih stvari koje mi nazivamo zemaljska mudrost ili pamet.

Najvažnije u svim dobrim nastojanjima i vrh svih uspeha jeste istrajnost u molitvi. Njom, preko svakodnevnih iskanja od Boga, možemo steći i ostale vrline. Oni koji su se toga udostojili stiču udeo u Božijoj svetosti, u duhovnoj dejstvenosti, i raspoloženje njihovog uma se sjedinjuje sa Gospodom u neizrecivoj ljubavi. Onaj ko svakodnevno sebe podstiče na istrajnu molitvu, gori duhovnom ljubavlju prema Bogu, božanstveni.

Sveti Makarije Veliki

Mali ljudi vole zemaljski mudre osobe, cene ih i poštuju, veličaju, pišu o njima i dižu im spomenike, jer im je potrebna ta praktična strana zemaljske mudrosti, da nešto osvoje, prisvoje ili odbrane. Poštuje se mudar naučnik, političar, poslovni čovek, vojnik, jer su oni pobednici na ovom vidljivom svetu. A svi žele da budu na strani pobednika, niko ne razmišlja šta nas čeka posle života, kakvu pobedu sada treba da izborimo za onaj život nakon upokojenja. Niko i ne primećuje kako mudri ovoga sveta umiru u rezignaciji i depresiji, jer nisu uspeli da promene svet, da ga učine utopijom, nisu ispunili sve svoje misije i završili sve podvige zbog kojih im se svi dive. Mudrost ovoga sveta je prašina.

S druge strane, celomudre ljude obični mali ljudi ne vole i ne slušaju jer im oni nameću odgovornost za postupke i njihova nedela. Jer, celomudri ljudi vide i znaju šta će biti sa malim čovekom i njegovom nesrećom koju sebi gomilanjem greha navlači na vrat, i upozoravaju ga celomudri, ali mali čovek više voli da greši, jer je mali čovek račundžija – bolje zemaljski vrabac u ruci nego nebeski golub na grani. Otuda mali čovek ogluvi, ne čuje šta mu se govori, ne razume celomudrenost. Postao je gluv na celomudrost, jer je postao pohlepan na zemaljsko.

Otuda mali ljudi više ne mogu ni da čuju a ni da vide očigledno, jer su zaslepljeni koprenom svog greha i svoje strasti da do rezultata dodju po svaku cenu. Jure i ne slušaju celomudrenost, čak i kada im se ona direktno obrati. Nema se vremena, mora mnogo toga da se uradi i zagrabi, razmišlja mali čovek. Ali pre nego što odemo Gospodu na sud, gde i onako ništa od zemaljskih stvari ne nosimo, osim naših greha, trebali bi da razmislimo šta tamo nosimo. Ali mali čovek neće o tome da razmišlja, to ga opterećuje, on hoće da uživa sada u ovom trenu. Vidite li tu glupost zemaljske mudrosti malog ili velikog čoveka, ceo život zgrće materijalno i skuplja grešno, da bi u trenutku smrti sve krenulo naopačke, sve materijalno se gubi a ostaje samo ono grešno što si napravio i skupio, težak i optužujući teret. O tome celomudreni stalno govore, mani se zemaljskih stvari i briga, reši se greha i očisti svoju dušu da ona čista izadje pred Gospoda nakon upokojenja, da učestvuje u Njegovoj slavi a ne da potone u bezdane lukavoga koji te ceo život zamajava i vara zemaljskim stvarima, kao nečim vrednim i večito bitnim.

Započnimo, dakle, delo molitve, te ćemo, napredujući postepeno, naći da od nje vernima dolazi ne samo nada u Boga, nego i tvrda vera i nelicemerna ljubav, i nezlopamtljivost, i ljubav prema bratiji, i uzdržanje, i trpljenje, i unutarnje poznanje, i izbavljenje od iskušenja, i blagodatni darovi, i srdačno ispovedanje i usrdne suze. I opet, [molitva ne pruža] samo nabrojano, već i trpljenje nevolja koje nas susreću, i čistu ljubav prema bližnjemu, kao i poznanje duhovnog zakona, i obretenje pravde Božije, i nishođenje Duha Svetog, i darivanje duhovne riznice, i sve što je Bog obećao vernima, i ovde i u budućem veku. Jednom rečju, obraz Božiji čovek u sebi ne može obnoviti bez blagodati Božije i vere, bez prebivanja umom u nerasejanoj molitvi i bez velikog smirenoumlja.

Sveti Marko Podvižnik

Gluvo je doba, gluvi su umovi ljudi, srca su im zavedene prolaznim stvarima i zemaljskom mudrošću kako će neko nešto da dobije ili sačuva. A celomudrenost ti govori i prekoreva te da čuvaš svoju dušu, da čistiš savest, da spasenje svoje gradiš za života. To ne deluje zabavno zar ne? To je tako dosadno, biti stalno odgovoran, savestan, moralan, suzdržan, držati se Božijih zapovesti, stalno se moliti i ići u Crkvu, kada smo mi slobodna bića, kada možemo sve da radimo što hoćemo i kad hoćemo. Možemo, možemo, ali samo dok smo živi, kratak trenutak vremena. A šta ćemo posle?

O tome nije zabavno razmišljati – kaže mali čovek.

Da, o tome nije zabavno razmišljati za malog čoveka. Zato mali čovek i ne čuje celomudrenost koja mu kroz vekove govori da je život u Hristu i po Hristu mnogo lepši, lagodniji i ispunjeniji nego život u buci svakodnevnog života. Jer, sveti starci pravoslavlja koji su do celomudrenosti došli, bolje su od svih nas poznavali i običan život, jer su u njemu videli i Božju volju i djavolovu spletku, videli su jasan put kojim treba ići da bi nam život bio blagosloven i poravnat. Samo malo njih je htelo to da čuje, bili su svi gluvi za pouke ili nisu razumeli celomudrenost, milija im je bila zemaljska mudrost i zabava, kako će neko nešto da osvoji i dobije u ovom svetu. Šta je njih briga za onaj svet kad su oni uronjeni u ovaj vidljivi za koji traže rešenje, odmah i sada.

A rešenje ovog sveta je u onom svetu, poručuje mu celomudrenost, samo to mali ćovek ne može da čuje. Gluvo je doba.

Gluvoća je grubost slovesne duše, zbog koje ona odguruje duhovnu pouku.

Ava Evagrije

 

Š.V.

 

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

 

1 I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

² I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

³ I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

⁴ I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

⁵ A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

⁶ I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

⁷ A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

⁸ A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

⁹ Ko ima uši da čuje neka čuje.