Društvo

Južni tok i tužna Srbija – energetski sukob Evrope i Rusije

 

JUŽNI TOK I TUŽNA SRBIJA

Energetski sukob Evrope i Rusije se lomi na Srbiji i Bugarskoj. Ko se i kako u celom slučaju ponaša i šta je pozadina celog slučaja.

 

Šta nas je sve „Južni tok“ naučio o Evropskoj uniji?

Izjave predsednika Rusije Vladimira Putina i šefa „Gasproma“ Alekseja Milera o konačnom otkazivanju projekta „Južni tok“ odjeknule su u Srbiji kao bomba. Iako je ovakav radikalan potez bio najavljen još pre nekoliko meseci, kada je Putin kriptično izjavio da „Južni tok“ „može i zaobići EU“, većina analitičara i cela srpska javnost (uključujući i autora ovog teksta) očekivali su da je u pitanju „samo blef“, i da će Moskva pitanje gasovoda „regulisati sa Briselom“ čim se „malo smire strasti oko Ukrajine“, odnosno „čim stegnu prvi zimski mrazevi“. Da se Rusija, međutim, ne igra olako sa investicijama od više desetina milijardi dolara Putin nam je dokazao tako što je potpisao ugovore sa ozbiljnijim i pouzdanijim partnerima u Kini i, kako se ispostavilo, Turskoj, i odlučio da ruski izvoz gasa poveća na račun ovih zemalja, koje su oberučke prihvatile ekonomsku priliku koju je EU odbacila.

Srbija i Južni tok - gasovod kroz Srbiju
Južni tok – zamišljen gasovod kroz Srbiju

Srbija se u svemu tome našla na položaju kolateralne štete u sukobu Brisela i Moskve, budući da bi naša zemlja verovatno najviše profitirala od „Južnog toka“. Za Austriju, Mađarsku ili Italiju u pitanju bi bio samo dodatni pravac isporuke nešto jeftinijeg gasa, dakle jedan profitabilan posao. Bugarska je zemlja koja najviše zavisi od uvoza ruskog gasa i koja bi izuzetno mnogo dobila od direktne gasne veze sa Rusijom (tranzit gasa da ne pominjemo), ali Bugarska kao članica EU ima na raspolaganju mehanizme da, kao što je Putin i pomenuo, traži kompenzaciju propuštene koristi od Brisela, koji ju je i naterao da projekat sabotira. Ali Srbija niti ima načina da nadoknadi preko potrebni povoljni gas iz Rusije (već zavisi od izuzetno skupog tranzita kroz nacionalnu mrežu Mađarske), već nema ni kome da se požali zbog štete koju će pretrpeti. Pri tome, naravno, ne treba smetnuti s uma da je srpska politika proteklih mesec dana bila bezmalo identična bugarskoj, koja je dovela do prekida projekta. Bugari, naime, poput srpskih vlasti, nisu nijednom izjavili da nameravaju da odustanu od projekta, već samo da „Moskva i Brisel prvo treba da se dogovore“. Na to je Beograd dodavao objektivnu okolnost da ne možemo početi da gradimo „Južni tok“, a da je on doveden u pitanje u Bugarskoj – ali ta objektivna okolnost nije sprečila Mađare i Austrijance da lobiraju za projekat kudikamo snažnije i direktnije od Srbije, koja je upravo od njega trebalo najviše da profitira (jer bi sa njime postala glavno energetsko čvorište na Balkanu, da ne pominjemo da je reč o investiciji četiri puta većoj od ukupnog obima stranih investicija ove godine).

Kako će se situacija oko „Južnog toga“ dalje rasplitati u zemljama regiona i centralne Evrope ostaje da se vidi, ali je ovaj iznenadni epilog najvećeg infrastrukturnog projekta na Balkanu već dovoljan da se „podvuče crta“ i da pogledamo šta smo sve naučili iz ove priče o ekonomiji, energetici i politici EU, zbog čijih je interesa i tržišta celi projekat i zamišljen, a koja ga je iz političkih razloga sabotirala.

1. „Slobodno tržište“ u EU ne postoji

Ideja „slobodnog tržišta“ i „zaštite konkurencije“ veoma lepo zvuči kada ste zemlja-kandidat za EU, i kada ste primorani da uništavate sopstvenu carinsku politiku i ukidate subvencije domaćoj privredi u ime „čeličnog zakona ponude i potražnje“. Međutim, priča oko „Južnog toka“ pokazala nam je da se ponuda i potražnja i slobodno tržište uzimaju u obzir, samo kada mala, nerazvijena i politički nestabilna država evropske periferije treba da „oslobodi“ svoje tržište za „zdravu konkurenciju“ moćnijih, bogatijih i tehnički naprednijih kompanija sa Zapada, ali nikako kada neki proizvod treba „slobodno plasirati“ na tržište Evrope. Zaista, nije nikakva tajna da EU sa slobodnim tržištem nema nikakve veze, i da je ovaj paradržavni sistem pravi mastodont nedotupavne birokratije, preskupe i preterane administracije i regulisanog tržišta u razmerama kojih se ne bi postidele ni mnoge države nekadašnjeg Istočnog bloka. Ali se ovo „tržišno licemerje“ nigde ne očituje tako jasno, kao u slučaju „Južnog toka“. Postoji potražnja za ruskim gasom u Evropi. Kupci su zainteresovani da ga kupuju što više i što jeftinije, kao i da isporuke budu pouzdane i predvidljive. Prodavcu je u interesu da proda što je više moguće svog resursa, i spreman je da uloži enormna sredstva u izgradnju transportne infrastrukture koja će omogućiti upravo ono što hoće tržište.

Ali Briselsku birokratiju ne zanima šta hoće tržište, niti šta im poručuju šefovi njihovih najvećih industrijskih i energetskih preduzeća. Umesto ekonomijom, EU se bavi ideologijom – „slobodno tržište“ u slučaju „Gasproma“ postaje „ruski monopol“, „redovno i pouzdano snabdevanje gasom“ postaje „energetska zavisnost“, a sam gas – „političko oružje Moskve“. Zamislite da neki srpski ili bugarski činovnik poruči Briselu da „ne koristi pretpristupne fondove kao oružje“? Ili Nemačkoj da „ne koristi svoje investicije kao oružje“? U pitanju su optužbe koje nemaju nikakve veze sa ekonomijom, već sa starom i dobro poznatom politikom „Evrope“ prema Rusiji. I u sprovođenju te politike ne biraju se sredstva. Famozni „Treći energetski paket EU“, koji propisuje da „prodavac gasa ne može istovremeno biti vlasnik transportne infrastrukture“ i da „50% kapaciteta mora biti na raspolaganju drugim proizvođačima“ specijalno je dizajniran da bi bio klip u točkovima „Južnog toka“ (i specijalno usvojen tek nakon završetka „Severnog toka“, kako ne bi blokirao taj projekat koji je u interesu Nemačke). Zamislite da izvozite maline iz Srbije za EU, i hoćete da kupite svoje hladnjače, jer Vam uslugu transporta preskupo naplaćuju, a da Vam EU kaže da „ne može vlasnik malina istovremeno biti i vlasnik kamiona“, i da insistiraju da se „srpske maline mogu isporučivati tim kamionom u EU, samo ako 50% odsto kamiona napunite malinama iz Poljske i Škotske“? I zaista, kako se očekuje od Rusije da u gasovod koji spaja Rusiju sa Evropom upumpava gas koji nije ruski? I kakve to veze ima sa slobodom tržišta, ili sa elementarnom ekonomskom logikom?

2. „Šta je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno biku“

Ova pitanja nebrojeno puta postavljali su ruski zvaničnici i čak lično ruski predsednik, koji se podsetio stare latinske poslovice „quod licet Iovi, non licet bovi“ („šta je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno biku“), insinuirajući na činjenicu da je potpuno analogan projekat „Severnog toka“, koji ruski gas, umesto u siromašne kolonije Balkana šalje u razvijenu i energetski gladnu Nemačku, realizovan rekordnom brzinom i bez ikakvih prepreka. Zaobiđena Poljska, koja je tada izlazila sa veoma sličnim argumentima poput današnjih ukrajinskih, u potpunosti je ignorisana, i nikome u Nemačkoj nije palo na pamet da upozorava Ruse da „ne koriste gas kao oružje“, ili da se vajka kako je time ugrožena „energetska nezavisnost Nemačke“. Ništa slično nije moglo da se čuje ni u Turskoj u vreme kada je ova zemlja „Plavim tokom“ spojena s Rusijom po dnu Crnog mora, obilazeći neugodnu Gruziju.

I zaista, nema nijednog razloga koji se može navesti protiv „Južnog toka“, a da isti ne važi za „Severni“, i obrnuto. Razlika je samo jedna – Nemačka nije isto što i Bugarska, a neki članovi „jedinstvene porodice ravnopravnih evropskih naroda“ su ipak ravnopravniji od drugih. Kada se učlanite u EU, vi zauzimate svoje mesto u njenoj ekonomskoj, političkoj, ideološkoj i nacionalnoj hijerarhiji, i ne daj Bože da neko pokuša da „napusti svoje predodređeno mesto“ tako što će, na primer, napraviti dogovor da izgradi modernu infrastrukturu koja će ga učiniti realnom konkurencijom nekoj razvijenoj zemlji u okviru nekog ekonomskog segmenta. Priča o slobodnoj konkurenciji, kao i priča o slobodi u EU uopšte ima samo jedan smer, i kreće od razvijenih zemalja „Stare Evrope“ sa Nemačkom na čelu ka nerazvijenim, osiromašenim i kolonizovanim zemljama „Nove Evrope“, čije je mesto u „evropskoj porodici“ da „ćute i rade šta im mama i tata kažu“. Zna se kome su dozvoljeni protekcionizam, subvencije sopstvene ekonomije i za koga se mogu činiti „izuzeci iz evropskih pravila“. Kao što se zna za koga je gas – gas, a za koga „rusko oružje“. Uostalom, nakon što je Nemačka namirila svoje potrebe za gasom preko „Severnog toka“, Brisel je smesta zabranio Rusiji da ovaj gasovod koristi u punom kapacitetu, i da ga produži do Holandije i Britanije.

3. EU nije u interesu razvoj Balkana

Kada se govori o „Južnom toku“ najčešće se insistira na činjenici da je reč o „zaobilaznoj trasi oko Ukrajine“ i potpuno zaboravlja da je istovremeno reč o gasovodu koji treba značajno da stabilizuje snabdevanje Balkana ovim energentom, koji predstavlja izuzetno važnu komponentu evropske ekonomije. Ekonomija je danas igra velikih cifri, i ako fabrike u Bugarskoj i Srbiji odjednom dobiju jeftiniji gas, njihovo poslovanje postaje konkurentnije i oslobađaju se izvesni resursi za razvoj i investicije, a tržište postaje primamljivije za strance koji u ovim zemljama žele da proizvode. Najzad, čak i kada je reč samo o izgradnji gasne mreže za snabdevanje i grejanje domaćinstava, ili o obezbeđivanju alternativnog goriva za toplane, u pitanju su projekti koji angažuju radnike i preduzeća, otvaraju radna mesta i donose dobit. Stvar je u tome, što EU uopšte nije u interesu da se Balkan razvija, još manje da se razvija samostalno, a pogotovo joj je neprihvatljivo da na tom razvoju zarađuje Rusija. Nerazvijen i siromašan Balkan pod okriljem carinske zone EU predstavlja zaštićeno tržište za proizvode zapadnoevropskih fabrika i izvor jeftine radne snage koja te iste proizvode može da učini konkurentnim na međunarodnom tržištu. Minorni i usporeni rast privrede i standarda građana u regionu služi isključivo kao podsticaj potražnji i potrošnji evropskih proizvoda. Istovremeno, investicije koja se donose u Srbiju ne obezbeđuju zemlji nikakvu komparativnu prednost, nove tehnologije i razvoj, jer se sve te fabrike i sva ta tehnologija (za razliku od džinovskih državnih preduzeća) lako spakuju na kamione i odvezu iz zemlje kada fabrika prestane da bude rentabilna.

Sa druge strane, „Južni tok“ je bio sposoban da u region zaista donese značajna finansijska sredstva, da obezbedi domaćim firmama i stručnjacima rad na savremenoj industrijskoj tehnologiji, i da dâ zamajac kompletnom razvoju privrede – ukoliko su lokalne vlasti spremne i sposobne da to prepoznaju i realizuju. Pri tome je Rusija bezmalo finansirala sve, a jedino što za svoja sredstva tražila zauzvrat bilo je relativizovanje apsolutne ekonomske i političke dominacije EU na teritoriji Balkana – što je upravo ono što EU neće dozvoliti, pa ma kakva da je ekonomska korist. Kada se srpski evrofanatici i evroapologete busaju u grudi kako je „EU najveći spoljnotrgovinski partner Srbije“, nikome ne pada na pamet da poviče da je „ugrožena spoljnotrgovinska nezavisnost Srbije“, ili da „EU koristi carinsku politiku kao oružje“. Ali kada Srbija pokuša da „diversifikuje“ svoju ekonomiju šireći se na rusko tržište, ona se suočava sa vrlo nedvosmislenim pretnjama iz Brisela, i svo pozivanje na ekonomiju i razvoj gubi svaki smisao. Srbija može da se razvija, ali u smeru i na način koji diktira Brisel, a na tom razvoju ima da zarađuju isključivo zapadne firme, baš kao što na svaki evro „pretpristupne pomoći“ bar dva napuste zemlju i završe u džepovima kompanija koje su jedine ovlašćene da učestvuju u „evropskim projektima“ za koje se novac odobrava. EU ne treba razvijen Balkan, jer razvijen Balkan bi sam proizvodio robu koju mu Zapadna Evropa (preskupo) prodaje, razvijen Balkan bi bio u stanju da sam bira i finansira svoje ekonomske projekte ne plaćajući harač evropskim finansijskim strukturama, i razvijen Balkan bio bi konkurencija zapadnim firmama na spoljnim tržištima, poput afričkog, bliskoistočnog ili ruskog. A nisu Nemačka i Francuska pravili EU da bi na njoj zarađivali Rumunija, Bugarska, Hrvatska ili Srbija.

4. Članstvo u EU ne čini stvari ništa boljim

Ovo nam ukazuje na još jednu činjenicu, i razvejava još jednu popularnu floskulu vezanu za tzv. „evropske integracije“ Balkana. Obično se tvrdi da taj proces jeste mukotrpan i ponižavajući, ali da se „sve to nadoknadi kada se postane punopravni član EU“. Štaviše, naši političari su se često vajkali kako je jedan od glavnih razloga što Srbija nema nikakvog uticaja na politiku Brisela prema sebi to, što ona „još uvek nije zemlja članica“, ali će se zato nakon „punopravnog članstva“ sve izmeniti, a glas Srbije postaće odjednom uvažen i uticajan u Berlinu, Parizu ili Londonu. Koliko to nije tačno, veoma lepo vidimo na primeru Bugarske. Ova zemlja, inače jedna od najizloženijih nestašicama gasa u Evropi, trebalo je doslovno da stavi svoj potpis i dâ svoje odobrenje,da najveće energetske kompanije Evrope na njenoj teritoriji sagrade direktnu gasnu vezu sa najvećim izvoznikom gasa u svetu, što bi im omogućilo da dobijaju znatno jeftiniji gas, naplaćuju značajan novac od tranzita, i znatno povećaju konkurentnost sopstvene privrede, a da sve to finansiraju delom novca koji će od projekta zaraditi. Za jednu malu, siromašnu i nerazvijenu zemlju koja se nalazi na strateški važnom položaju, u pitanju je sjajan posao, i bugarski političari nisu krili da ga takvim smatraju.

Međutim, da li Bugarska bila u stanju da utiče na donošenje političkih odluka u Briselu, kako bi se ovaj, po nju toliko važan posao realizovao? Da li su mogli da utiču na sadržaj Trećeg energetskog paketa, da li su mogli da lobiraju da „Južni tok“ dobije izuzeće iz njegovih uslova (budući da je toliko važan za regionalni razvoj), da li su mogli da stave veto na bilo koju odluku koja je toliko bitna za njihovu vlastitu ekonomiju? Naravno da nisu mogli. Ne samo da su njeni političari bili potpuno nemoćni da se izbore za odluku koja bi uvažila njihove legitimne ekonomske interese, nego oni čak nisu naišli na razumevanje među svojim sopstvenim predstavnicima u Briselu. Jer, kao što smo rekli, veza ima samo jedan smer, a telefoni koji povezuju Sofiju sa Briselom, kao u onom starom istočnonemačkom vicu, nemaju mikrofone, već samo slušalice. Umesto da Sofija utiče na Brisel da uvaži njene interese, Brisel je uticao na Sofiju da odustane od svojih interesa, i da na ponižavajući način moli i preklinje Rusiju i Evropsku komisiju da se dogovore i odmrznu projekat. Pokazalo da Bugarska ne učestvuje u donošenju odluka u EU, ali zato EU, ne da učestvuje u donošenju odluka u Bugarskoj, nego te odluke donosi umesto nje. Bugarski političari u Briselu nisu nikakvi „predstavnici Bugarske u Evropi“, već „evropski predstavnici u Bugarskoj“, koji su tu da tumače volju Imperije i neposlušne građane provincije uteruju u red.

Neko bi možda rekao da nije ni prirodno očekivati da mala i siromašna Bugarska može da nameće svoju političku volju Evropi. Ali, da stvar bude još gora, uspešno lobiranje u prilog „Južnog toka“ nije neuspeh samo bugarske, već čitavog bloka od pet članica EU, koje zajedno predstavljaju čitav jedan region sa legitimnim ekonomskim interesima. Pri tome za Italiju niko ne može reći da je „mala i beznačajna“, niti za Austriju da je „siromašna“, pa opet sve ove zemlje, zajedno sa lepezom najvećih i najuticajnijih evropskih energetskih kompanija nisu mogle da se izbore za jedan projekat koji je očigledno koristan za celu EU, a pogotovo za Balkan, kome je hronično potrebna nova i savremena transportna i energetska infrastruktura.

5. EU ne vodi samostalnu politiku, već predstavlja eksponenta politike Vašingtona

Naravno, ovde se prirodno postavlja pitanje: „zašto bi EU donosila odluke koje nisu u njenom interesu?“ U neku ruku, na ovo pitanje smo već odgovorili kada smo rekli da razvoj i napredak Balkana uopšte i nije nikakav interes EU, već je njen interes da Balkan ostane ekonomska i socijalna crna rupa, tampon zona prema Rusiji i Turskoj, izvor jeftine radne snage i tržište za nelojalnu konkurenciju iz razvijenih zemalja Zapadne Evrope. Ali ruku na srce, to je interes evropskih kolonijalnih centara (Berlina, Pariza, Londona), i oni ga veoma uspešno nameću kao politiku cele EU. Ako ćemo, međutim, posmatrati EU kao celinu, kao političku organizaciju koja bi trebalo da zastupa interese i malih i siromašnih zemalja, poput Bugarske, Mađarske ili Hrvatske, i kao političku organizaciju koja je za svoj cilj proklamovala „integraciju Balkana“, što podrazumeva (makar nominalno) razvoj ove regije do te mere, da ona postane ekonomski kompatibilna sa ostatkom kontinenta, onda se postavlja pitanje kako je moguće da celokupna politička elita u Briselu (bez obzira iz koje zemlje dolazi) ne vidi očiglednu korist o izgradnje jedne ogromne infrastrukturne mreže u najnerazvijenijem delu Evrope, pa ko god je sagradio? Kako je moguće da Brisel ovaj toliko potreban i koristan projekat – i to korisniji za Balkan kao regiju nego za EU i Rusiju zajedno – ne vidi kao prioritet, i licemerno označava kao „nepotreban“?

Neko će s pravom reći da je „sve to zbog Ukrajine“, i da je „Južni tok“ postao moneta za potkusurivanje Brisela i Moskve oko političkog autoriteta u Ukrajini. U neku ruku ovo jeste tačno, ali je opet veoma neobično da EU svesno žrtvuje interese i razvoj svojih nerazvijenih članica na korist Ukrajine, koja nikada zvanično nije postala deo evropskog integrativnog rasporeda (niti je integracija Ukrajine u EU ikome u Evropi uopšte zamisliva, osim možda evrofanaticima u Kijevu i Lavovu)? Stvar je u tome što EU uopšte nije bila u mogućnosti da bira kakvu će politiku voditi prema Ukrajini, i koje će mere u vezi sa ukrajinskom krizom primenjivati protiv Rusije. Te odluke je doneo politički i vojni pokrovitelj EU u Vašingtonu, i briselska birokratija je samo dobila zadatke koje treba da ispuni, pri tome dižući graju i prašinu kako bi očuvali iluziju da je reč o nekakvoj „samostalnoj evropskoj politici“. A samostalne evropske politike nema, i upravo to je najveća i nepremostiva mana EU kao političkog sistema. Šta su Bugarska, Rumunija, Hrvatska i Poljska za Berlin, Pariz, London i Brisel, to su Berlin, Pariz, London i Brisel za Vašington – u najboljem slučaju vazalne kraljevine koje mogu da se prse svojim krunama i titulama, ali koje moraju da skaču kada Gospodar vikne „hop!“.

Da je blokada „Južnog toka“ direktno vezana za Vašington postalo je jasno kada su Bugarska i Hrvatska bezmalo odustale od ovog projekta nakon nekoliko „prijateljskih poseta“ grupe američkih senatora. Kome to nije bilo dovoljno, može da pogleda iznenadne i nenajavljene sankcije SAD protiv Mađarske nakon što je ova zemlja nedvosmisleno podržala „Južni tok“. Ovakvo mešanje spoljašnje sile, makar i saveznice, u unutrašnju politiku jedne države bilo bi nezamislivo, ukoliko bi država bila suverena i nezavisna. Međutim, briselski aparatčiki nisu videli ništa neobično u tome što njihovi prekoatlantski gospodari nisu imali poverenja u njih, pa su odlučili da problem „Južnog toka“ regulišu lično i direktno na terenu. Celokupna evropska politika prema Rusiji pati od ove potčinjenosti SAD, i to čini celu EU besmislenom i štetnom po države članice. Jer ako je političarima evropskih provincija gotovo nemoguće ostvariti uticaj na Brisel, gde se makar nominalno nalaze njihovi „predstavnici“, kakav uticaj oni mogu imati na Vašington, koji predstavlja potpuno odvojen politički sistem, ali koji donosi sve ključne odluke od kojih zavisi budućnost celog kontinenta?

6. Odnos EU prema Rusiji je sitničav, licemeran i neprijateljski

Što zbog pritisaka SAD, što zbog već pomenute potrebe da sami sebi pravdaju svoj potčinjeni položaj i da se ubeđuju kako evropska politika nije takva kakva jeste zato što je diktiraju Amerikanci, nego zato što je to „u najboljem interesu Evrope“, tek briselski političari, birokrate iz kolonijalnih centara, a pogotovo evrofanatične elite bivših zemalja istočnog bloka (čast izuzecima i „glasovima razuma“ poput predsednika Češke Miloša Zemana, ili mađarskog premijera Viktora Orbana, čija je politička samostalnost takođe veoma ograničena) vode izrazito neprijateljsku politiku prema Rusiji, koja se praktično ni u čemu ne razlikuje od vremena Hladnog rata. Pri tome se njihova retorika i propaganda neretko sa hladnoratovskog vraćaju na „osnovni nivo“ fašističke i šovinističke antiruske propagande iz vremena dva svetska rata, tokom kojih je veći deo današnje „Slobodne Evrope“ združenim snagama sejao smrt po današnjim Belorusiji, Ukrajini i Rusiji. Prema Rusima se ovi političari odnose sa otvorenim podozrenjem, optužujući ih neprekidno za imperijalne ambicije, nasilničku politiku i teritorijalne pretenzije. Pri tome sama Evropa vrlo otvoreno i bespogovorno služi imperijalnim ambicijama Vašingtona, sprovodi najstrašnije političko i fizičko nasilje nad nepoćudnim državama oko Mediterana (od razvaljivanja Jugoslavije, preko podržavanja nasilnih „revolucija“ u Istočnoj Evropi i zemljama Magreba, do bombardovanja Srbije i faktičke invazije na Libiju), i otima teritoriju Srbije kao suverene države i članice UN.

Licemerje i neprijateljska politika EU prema Rusiji veoma se lepo očituje na primeru „Južnog toka“, i upravo ona je dovela do ovako oštre i iznenadne odluke predsednika Putina. Osnovni problem sa „Južnim tokom“ nije bio ni monopol, ni energetska bezbednost, ni zaštita konkurencije (jer sve je to EU nebrojeno puta stavljala ad acta kada je to odgovaralo njenim interesima), već činjenica da je u pitanju ruski projekat, koji će omogućiti dodatnu zaradu ruskim preduzećima i boljitak ruske države, uz ozbiljno jačanje ruskog ugleda i autoriteta na Balkanu. Pri tome to ne bi bio autoritet slepe birokratije, prikrivenih pretnji i „štapa i šargarepe“, već autoritet države koja poštuje svoje partnere i preuzete obaveze, i radi na obostranu korist. Odnos evropskih političara prema Rusiji stoga veoma često podseća na razmaženu decu koja se kapriciozno odnose prema sopstvenim roditeljima, računajući na to da će, ako preteraju, odrasle osobe na njihove kaprice reagovati zrelo i ozbiljno. Bugarski (i srpski) političari očekivali su da oni mogu da udaraju „Južni tok“ po cevanicama, jer „Rusija neće dozvoliti da projekat propadne“. EU je na tom planu bila još gora – bila je spremna da u potpunosti odbaci svoje ekonomske interese i interese svojih kompanija, računajući na ozbiljnost Rusije koja, kao ozbiljan partner, nikada neće dozvoliti da njihovo snabdevanje gasom bude ugroženo. A da je reč o neprijateljskoj politici očigledno je kad se uzme u obzira da su evropski političari nastavili da zahtevaju „poštovanje evropskog zakonodavstva“ i Trećeg energetskog paketa i nakon što su ponuđeni očigledni načini da se ovi problemi premoste – preko mogućnosti slanja rumunskog i azerbejdžanskog gasa kroz „Južni tok“, odnosno preko činjenice da Rusija ni u jednoj zemlji-članici EU ne bi bila većinski vlasnik gasovoda (već uvek 50:50).

7. Sa EU nije moguće voditi racionalan dijalog

Ova ideologizovana i agresivno antiruska politika EU u paru sa američkim povlačenjem konaca u Briselu u više navrata je dokazala da sa takvom „Evropom“ ne vredi pregovarati i ne vredi praviti bilo kakve ozbiljne dogovore. Sa jedne strane ona nije sposobna, kompetentna niti ovlašćena da donosi odluke na svoju sopstvenu korist, sa druge strane ona nije spremna na normalan i racionalan dijalog. Ovaj problem je Srbija više nego snažno osetila na svojim sopstvenim leđima. Baš kao što je primena vojne tehnike, granatiranje i bombardovanje civilnog stanovništva Donbasa od strane ukrajinske vojske u EU samorazumljivo okarakterisana kao „ruska invazija na Ukrajinu“, tako se i ruski poslovni projekti u EU tumače zlonamerno, tendenciozno i neprijateljski. Nikog u Briselu nije bilo da sasluša brojne predloge ruskih, bugarskih, mađarskih i austrijskih političara o tome kako bi se sve problem „Južnog toka“ mogao rešiti, oni su samo papagajski ponavljali mantre o „diversifikaciji izvora“ i „poštovanju evropskih pravila“, kao da nisu u pitanju pravila koja oni sami iskrivljuju od slučaja do slučaja.

A ako vi stavljate na čekanje projekat međunarodnog gasovoda kapaciteta od 63 mlrd. m3, a proglašavate za prioritet tzv. „interkonektore“ (magistralne gasovode koji povezuju nacionalne gasne mreže) kapaciteta od 2-4 mlrd. m3, koji vrše isključivo političku funkciju i koji nemaju snagu niti izvore gasa koji bi mogli biti upotrebljivi u slučaju krize, onda ste vi jednostavno neozbiljan i nepouzdan partner. I ko onda može kriviti Vladimira Putina i Alekseja Milera što su tom i takvom „partnerstvu“ okrenuli leđa, i počeli pregovore sa državama sa kojima se može razgovarati racionalno, i sa kojima se može poslovati pod normalnim okolnostima?

8. Nemačka nije nikakav „ruski saveznik“ u EU

Priča oko „Južnog toka“ razvejala je još jednu floskulu o EU, izuzetno popularnu među novijim ešalonom srpskih evroentuzijasta, najčešće političkim konvertitima koji su prešli u „briselski tabor“ iz onog patriotskog, i koji se i dalje rado pozivaju na saradnju Srbije sa Rusijom. U pitanju je teza o „osovini Moskva-Berlin“ i navodnom nastojanju Nemačke da Evropu (čiji je, u skladu sa ovim interpretacijama, „neprikosnoveni lider“) „otrgne od zagrljaja SAD“ i „približi Rusiji. Ovo se obično ilustruje primerima ekonomske saradnje, čestim susretima ruskih i nemačkih zvaničnika i kapitalnim zajedničkim projektima od kojih su među najznačajnijima upravo „Severni“ i „Južni tok“, u kojim su aktivno učestvovale nemačke kompanije. Međutim, već je rana faza ukrajinske krize pokazala da rusko-nemačka saradnja ne ide dalje od neposrednih nemačkih ekonomskih interesa, a da čak i njihov domet nije naročito veliki. Lobiranje nemačkih kompanija koje učestvuju u projektima „Južni tok“ i „OPAL“ u Briselu nije dalo nikakve naročite rezultate, bilo zato što je „zagrljaj SAD“ čvršći nego što se mislilo, bilo zbog već pomenute averzije prema ruskoj državi i kapitalu (osim kada ga u koferima prenose u evropske banke ruski oligarsi, naravno). Nemačka takođe nije napravila nijedan ozbiljan korak protiv ekonomskih sankcija Rusiji, osim utoliko, što su nastojali da te sankcije nanesu minimalnu štetu njihovim firmama, za račun „sitne boranije“ iz Istočne Evrope.

Međunarodna štampa na sva usta je citirala izjavu nemačkog vice-kancelara Zigmara Gabrijela da je „’Južni tok’ potreban Evropi“, ali je on tom prilikom takođe ponovio standardni briselski dodatak „dokle god njegova realizacija odgovara evropskim zakonima i pravilima“. Nijedan nemački činovnik nije pokazao elementarnu dobronamernost prema Rusiji (niti prema Bugarskoj, Srbiji i ostalim) tako što će reći banalnu činjenicu: „ako Nemačka ima pravo na ‘Severni’, zemlje Balkana imaju pravo na ‘Južni tok’“. Umesto toga, oni su pustili briselsku birokratiju da gura klipove u točkove projektu dok ga Rusi nisu ukinuli.

9. EU radi na sopstvenu štetu

Najzad, „Južni tok“ je na krupnom planu dokazao da briselska birokratija nema niti političke snage, niti pronicljivosti, niti znanja da donosi odluke koje bi trebalo da su vitalni interes Evrope. A to se ne odnosi samo na činjenicu da je uvek dobro biti u prijateljskim odnosima sa svojim najvećim susedom, već i na činjenicu da je „ujedinjenoj Evropi“ preko potrebna ravnopravnost njenih članova i ravnomeran ekonomski razvoj svih njenih regiona. Ako je EU zaista politička organizacija posvećena „opštem boljitku Evrope“ i „prosperitetu njenih građana“, onda su ti ciljevi nedosežni ako se blokiraju profitabilni projekti koji donose milijarde evra u najsiromašnije delove Evrope, i stvaraju uslove za njihov dalji razvoj i napredak. Naprotiv, Evropa koja svoje najsiromašnije i najugroženije regione koristi kao „topovsko meso“ u prepucavanju sa susedom koji predstavlja njenog glavnog snabdevača energentima, jedno od glavnih tržišta i jedan od glavnih faktora mira, prosperiteta i napretka na kontinentu, ta Evropa zaista nije sposobna da bodi samostalnu politiku, a sposobnost njenih političara da donose valjane političke, ekonomske i bezbednosne odluke ozbiljno je dovedena u pitanje.

Ovo naročito treba da imaju na umu zemlje bivše Jugoslavije i bivšeg Istočnog bloka, čije su klijentističke i otuđene političke elite od te i takve EU napravile uzor prosperiteta, organizovanosti, racionalne i promišljene politike, i koje svojim izgladnelim građanima obećavaju da će „i oni biti takvi kada se (u potpunosti) integrišu u Evropu“ (jer uvek je tu neki novi integrativni korak, neka nova prepreka da se preskoči – SSP, kandidatura, članstvo, šengenska lista, evrozona i tako u nedogled). Ne, kada uđu u Evropu, neće im biti bolje. Umesto njihovih korumpiranih, birokratizovanih i nedotupavnih političara kojima diriguje Brisel vlast će da preuzmu isti takvi briselski političari, kojima diriguje Vašington. I oni će biti sposobni da odbace projekte vredne milijarde da bi ruskom „komšiji crkla krava“ (mada je ruska krava sasvim u redu, ali se ozbiljno razmišlja da pređe na „zelenije pašnjake“). A kada budu donosili takve odluke, oni koji će od njih po pravilu najviše da stradaju biće upravo oni slabi, siromašni i nerazvijeni, oni kojima je saradnja Evrope sa Rusijom upravo najviše u interesu.

10. Srbiji u EU može da bude samo gore nego ostalima

Sve ovo, dakako, važi i za Srbiju, s tim što Srbija iz više razloga u EU može da očekuje samo još gori tretman nego što su već dobili Bugari, Rumuni, Hrvati i ostali. Pored prezira prema „lenjim i primitivnim istočnoevropljanima“ (koji u svojoj lenjosti uredno popunjavaju radna mesta u „razvijenoj Zapadnoj Evropi“, čijim su „vrednim“ građanima ti poslovi ispod časti i platnog razreda), Srbi se u EU suočavaju sa poprilično identičnim odnosom sa kojim se suočava i Rusija.

Oni nikada ne mogu da budu „dovoljno dobri“ i „dovoljno kooperativni“, oni se uvek sumnjiče kao „faktor nestabilnosti“ i oni se u svakoj situaciji i po svakom pitanju moraju „lomiti preko kolena“ – tim pre i utoliko više, što ista takva politika ne uspeva prema Rusiji. Uostalom, upravo tako će Srbija najgore i da prođe oko „Južnog toka“, EU ne oseća nikakve obaveze prema njoj, sada kada je ostala od svog najvažnijeg infrastrukturnog projekta, utoliko pre što se Srbija tu posmatra kao „ruski saveznik“ i „kukavičje jaje u EU“, ma koliko se srpski političari grčevito upinjali da dokažu da to nije tačno. To nije pitanje sankcija prema Rusiji, to je jednostavno dosledna politika koju EU (u stvari politička klika u Briselu, Berlinu, Londonu i Vaingtonu) vodi protiv Srbije od raspada SFRJ. Stoga je za Srbiju odbačeni ruski gasovod savršena alegorija za njen celi „evropski put“: „Južni tok“ će da izgubi, a zauzvrat neće dobiti ništa.

* * *

Šta je onda Srbiji najpametnije da učini u uslovima trenutnog energetskog klinča Evrope i Rusije? Čak i da uloge nisu već odavno podeljene, i da se u toj priči već odavno ne zna ko nam je protivnik, a ko saveznik – u energetici je uvek pametnije praviti posao sa onima koji imaju mnogo jeftine energije, nego sa onima koji imaju malo skupe energije. Utoliko evropski projekti na dugom štapu poput TAP, terminala TPG i interkonektora ne treba da budu srpski prioritet. Evropa ima manjak energije i prodaje je skupo, a ako se zavrne slavina, kod nas će gasa prvo da nestane. Sa druge strane saradnja sa Rusijom je tradicionalno partnerska, a Srbija, ako se i nije baš istakla u borbi za „Južni tok“, nije učinila ništa da se taj projekat osujeti, i Rusi su toga svakako svesni. To znači da će Srbija na osnovu postojećeg Energetskog sporazuma sa Rusijom lako moći da nađe načina da premosti odsustvo „Južnog toka“ i obezbedi svoje tržište gasa i razvoj infrastrukture.

Sa druge strane, Rusi su dali jasnu sliku kako nameravaju da snabdevaju ovaj deo Evrope. Morski deo „Južnog toka“ biće u celini usmeren na Tursku, koja će na granici sa Grčkom i Bugarskom napraviti veliko skladište ruskog gasa. Srbija ima priliku da u saradnji sa „Gaspromom“ poveže svoju gasnu mrežu sa ovim skladištem, i čak da napravi nova skladišta za gas u Srbiji, čime bi mogla postati značajan igrač za regionalnu energetsku bezbednost. Ovakav sistem nije toliko profitabilan kao „Južni tok“, koji bi gradili Rusi za svoj novac i koji bi Srbiji donosio ogromne prihode od tranzita gasa. Ali je Srbija i dalje u prilici da zaštiti svoje energetske interese i da na najbolji način u regionu kapitalizuje dobre odnose sa Rusijom. Nema sumnje da će joj ruske vlasti u tome rado izaći u susret. Jer sa Rusijom se, za razliku od EU, ipak može dogovarati.

 

Nikola Tanasić

Izvor: Nova Srpska Politička Misao

Ostavite komentar

Ostavite komentar