Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Kajanje. Ko i kako se kaje – Akademik Dr Vladeta Jerotić

 

KO I KAKO SE KAJE

Nije ni svako kajanje, na žalost, hrišćansko kajanje… Jedni se „kaju“ i odmah, opet, greše, i tako u beskraj, kao u narkomanskom košmarnom krugu, ili u beskonačnom točku reinkarnacija

 

„Svaka nacija, bez izuzetka, ma koliko se osećala gonjena, oštećena, i potpuno u pravu – nesumnjivo da je bilo vremena kad je i ona dala udeo bezdušnosti, nepravednosti, nadmenosti.“ – Aleksandar Solženjicin

Saznanje, a onda doživljaj, ili, najpre, doživljaj, a, onda, saznanje da smo grešni, temeljan je doživljaj i saznanje hrišćanskog čoveka. Sledeći prirodan korak, posle ovakvog saznajno – doživljajnog (ili doživljajno – saznajnog) obasjanja, je – kajanje.

Zašto mi je stalo da kažem kako su i greh i kajanje jedinstven fenomen koji treba da bude u čoveku i doživljen i spoznat?

Kajanje i Sveto pričešće freska Bukurešt Rumunija
Sveto pričešće – freska Bukurešt, Rumunija

Zato što je čovek, u najčešćim vidovima svog manifestovanja, i kad je „normalan“, iz svoje pomerene osovine „shizofreno“ biće, rascepljeno i razdrobljeno, poput nekog razbijenog ogledala ili mozaika. Nevolja je golema, skoro i tragedija, i za čoveka i za Čovečanstvo, što se čovek u životu jedva nekoliko puta istinski prene, a onda, sa „svetom jezom“ uoči, da on, gotovo neprekidno: jedno misli, drugo oseća, treće govori, četvrto želi, a peto – dela…

Ova činjenica (ne, možda, samo, pretpostavka) odavno je poznata psihologiji i naročito psihopatologiji i ona ovu pojavu kod čoveka naziva „multipla ličnost“ definišući je kao „strukturu ličnosti u kojoj se pojedini njeni delovi izdvajaju u posebne funkcionalne celine, s relativnom nezavisnošću od drugih delova ili od celovite ličnosti. Da se ovi, relativno nezavisni delovi, ne bi potpuno osamostalili, u kom slučaju govorimo o patološkoj multiploj ličnosti, njih održava – u prividnom ili stvarnom jedinstvu – princip Ja – kao osovina postignutog ili dostignutog čovekovog identiteta.

Korene ovakvog „normalnog ludila“, predstavnici savremene psihologije nalaze u ljudskoj prirodi, manifestovanoj, tako reći, od samog rođenja, u više, i, to, suprotnih, pravaca, a, po nesreći, nekad, doživotnog trajanja. Mnogo je mastila, često i suvišnog, prosuto, u toku vekova, da čovek čoveku objasni šta je, to, ljudska priroda – primarna, sekundarna, tercijalna, otuđena i neotuđena, lažna i prava, autentična i veštačka. Sve veće razilaženje dovedeno do krajnjeg raskida u razumevanju suštine ljudske prirode, izmeću nauke (od kraja srednjeg veka sve više materijalistički orijentisane) i Crkve, odnosno hrišćanske teologije, jedva da je moglo biti malo ublaženo ovovekovnim pokušajima hrišćanskih naučnika i filozofa, kao i hrišćanskih teologa koji su bili i naučnici (fizičari, arheolozi, psihijatri) da se premosti neprirodan jaz koji postoji, već tako dugo, između nauke i vere.

Tako, i pored sveg dokazivanja prirodnih nauka da je čovek „od početka“ nehomogeno i nejedinstveno biće koje nosi u sebi nagone svih živih bića na Zemlji, da je duh u čoveku stigao da se pokaže, tek, kad je moždana supstanca dobila svoj današnji oblik, obim i funkcije (proces formiranja centralnog nervnog sistema u čoveku, treba da je trajao, bar, dva miliona godina), ostalo je, i samim naučnicima nerazumljivo, ne, samo, kako je do ovog razvoja nervnog sistema i mozga došlo već i otkud, u svakom čoveku, stalno prisutna praslika Celine, Jednog i Jedinstvenog, kom čovek stalno teži.

Ako se u materiji i može sve razložiti u delove, na pitanje filozofa da li je moguće na sličan način razložiti i duh, ili dekonstruisati transcendentan akt, savremen francuski filozof Žak Derida uzvraća pitanjem: da li, uopšte, postoje transcendentalne pretpostavke same dekonstrukcije, odnosno, da li bi ovakav put fenomenološke (huserlovske) redukcije – pošto se duh ne može rastaviti na delove – mogao da odvede u – ludilo?

Sad, kao da ponovo uspostavljamo prividno izgubljen kontinuitet našeg ogleda o grehu i kajanju. Na koje sve prepreke prosečan čovek nailazi na putu prepoznavanja sebe grešnog?

Svako dete se, najpre, oseća slabo i nemoćno; osećanje inferiornosti, prema značajnom psihologu u našem veku Alfredu Adleru, svojstveno je svakom detetu; da bi ga savladalo, dete se služi zdravom kompenzacijom. Pošto je osećanje slabosti, fizičke kao i psihičke, nepodnošljivo svakom čoveku, to on pokušava, nekad u toku čitavog života, da ovo osećanje, na razne načine, zdrave i bolesne, dozvoljene i nedozvoljene – prevlada. Potrebno je da prođe mnogo vremena, nekad, bukvalno, sav život, da bi čovek, najzad, shvatio (ili do ovog uvida nikad ne došao) da je, zbilja, prema Paskalovim rečima, samo „trska koja misli“. Još mnogo pre Paskala, u Psalmima stoji napisano:

„Dani su čovečji kao trava; kao cvijet u polju, tako cvjeta. Dune vjetar na nj, i nestane ga, niti će ga više poznati mjesto, njegovo“ (Psalam 103,15-16)

Potreban je visok stepen unutarnje zrelosti čoveka (potpuno nezavisno od njegove školske spreme), relativno uravnoteženo detinjstvo, u relativno harmoničnom braku roditelja, a, pre sveg, snaga hrišćanske vere, lično doživljena, a ne, samo, mlakom tradicijom preneta, da bi čovek u zrelim, ili u poznim godinama života (ne u mladosti koja je „prirodno“ obesna, gorda i sebeljubiva), mirno i skrušeno primio istinu da je slab i grešan, nemoćan i smrtan, a, ipak, potpuno paradoksalno (niko bolje od Serena Kjerkegora nije shvatio ovaj hrišćanski paradoks!), da je Božji i čovečji sin, da je Bog po blagodati, da je silan Božjom energijom, da verom može i „gore da premešta“, da je besmrtan i namenjen od Boga večnom životu, ne po nužnosti besmrtan, već jedino po blagodati Božjoj.

Čovek ne može da shvati da je grešan, sve dok ne počne da veruje u Boga. Bez Boga, svaki nov učinjen greh čovekov razbija, dalje, već razbijeno Božje ogledalo u njemu. U čem će se ogledati? Svaki nov učinjen greh stvara u čoveku nepodnošljivo osećanje krajnjeg izgona iz Raja, krajnje osude koju čovek izriče sam – sebi.

Samo i jedino prepoznavanje, priznavanje i prihvatanje sebe grešnog, vodi „izgubljenog sina“ u naručje Oca koji ga neprekidno i strpljivo čeka, godinama, nekad čitavog života, da Mu se vrati – pokajan!

Ali kajanje treba da bude doživljeno, da bi do preumljenja došlo. U svakoj evropskoj zemlji, katoličkoj ili protestantskoj, ima ljudi koji su u potpunosti svesni svoje lične grešnosti, a, često, i grešnosti naroda kom pripadaju. Njihov unutarnji odnos, međutim, prema grehu, odaje njihovu potpunu nemoć da nešto u sebi isprave, da prihvate hrišćansku Svetu tajnu ispovedanja i pričešćivanja, da od tačnog uvida u sebe grešnog – učine nešto aktivno, odlučno, prekretničko. Zar ova rezignacija i nemoć nisu znak slabe ili nikakve vere u, tzv., hrišćanina Evrope i Amerike?

Nemojmo precenjivati, međutim, naše pravoslavno i, šire, slovensko pravoslavno kajanje. Voleo bih da je Aleksandar Solženjicin u pravu kad piše, da kao što ima pojedinih ljudi koji se lakše otkrivaju kajanju, ima i nacija od kojih su neke manje, a neke više sklone pokajanju (ruska, ali samo dopetrovska Rusija); moja vera, na žalost, ne ide tako daleko da bih poverovao da je, ikad, bilo i da bi i danas moglo biti nacija sklonih (kolektivnom?) pokajanju.

Zašto mi je teško da u ovo poverujem?

Svakom hrišćaninu (pa i pametnom nehrišćaninu) jasno je da kajanje pretpostavlja mogućnost opraštanja od strane uvređenih. Ovu istinu, uostalom, saopštava i sam Solženjicin.

Pa, ako iz iskustva znamo koliko je užasno teško i nehrišćaninu, a, nažalost, i hrišćaninu, da oprosti svom bližnjem uvredu (oprostiti – zaboraviti – svetiti se?), kako poverovati da čitava jedna nacija hoće, može i treba (?) da oprosti drugoj naciji – i nešto mnogo više od uvrede?

Solženjicin nas je, međutim, kad je reč o kajanju, na nešto značajno, s pravom, upozorio. Upravo kad je reč o Slovenima koji su, za razliku od drugih evropskih naroda, pre u mogućnosti da, preko siline osećanja, i dožive (pojedinačno) kajanje, kakvo ono smisla ima, opominje Solženjicin, ako „poplačem, pa živim kao ranije“.

Mnogo je još ostalo nekazanog na moje pitanje iz naslova članka: Ko i kako se kaje? Sažimajući do sad „ovde promucano“, mogu, ipak, da kažem da se kaje – samo hrišćanin. Ako je neko i doživeo svoju grešnost, a nije se pokajao – nije još postao hrišćanin; ako je neko, ko sebe ne smatra hrišćaninom, zaista doživeo svoju grešnost i pokajao se – on je postao hrišćanin, ako ovog još i nije svestan.

Nije ni svako kajanje, na žalost, hrišćansko kajanje… Jedni se „kaju“ i odmah, opet, greše, i tako u beskraj, kao u narkomanskom košmarnom krugu, ili u beskonačnom točku reinkarnacija… Drugi se kaju na bolestan način, mazohistički, prouzrokujući sami sebi telesne i psihičke bolesti (psihosomatske bolesti i depresije), koje u osnovi predstavljaju bekstvo od kajanja, znači i odgovornosti za učinjena dela pred Bogom i ljudima… Treći se lažno kaju da ih svet vidi, tražeći od „druge strane“ da se i ona pokaje.

Uprkos ovakvim „pokajnicima“ (a ima ih i drugih sličnih vrsta), uvek je bilo, i u budućnosti će biti, pravih hrišćanskih pokajnika koji predstavljaju „malo stado“ – Hristovo i – „so zemlje“ – koja nikad neće obljutaviti. Volim reči velikog istoričara 20. veka, Arnolda Tojnbija:

„Hrišćanstvo će još hiljadama godinama biti živa duhovna snaga, i onda kad zapadna civilizacija bude davno iščezla.“

Moja hrišćanska vera nije usmerena prema nacijama koje se kaju već prema pojedincima u svim hrišćanskim zemljama sveta, a nek da Bog, najpre i najviše u pravoslavnim zemljama.

Zašto naročito u njima?

Ne, možda, zato što su one najgrešnije (iako nam Solženjicinov moto iz ovog članka skreće pažnju i na našu grešnost), već zato što pravoslavni narodi treba da su „mudre device“ koje će poslužiti kao primer „ludim devicama“, iz jevanđelske priče. Da bi, dakle, Pravoslavlje ispunilo svoju istorijsku misiju i postalo u budućnosti stvarno misionarsko, kakvu su viziju pravoslavlja negovali veliki ruski mislioci, s Dostojevskim na čelu (ali i po neki zapadni hrišćanski vizionari), u čitavom pravoslavnom svetu, potreban je mnogo veći broj pojedinačnih (individualnih i ličnih), naravno, iskrenih pokajnika, koji će podjednako i opraštati i zaboravljati svojim uvrediocima, kako bi, tek, onda, i svi pravoslavni narodi postali stvarno hrišćanski narodi, i tako spremili teren u savremenom čovečanstvu, prema divnoj viziji Solženjicina – za opšte samoograničenje ili za „samostješnjenje“.

Paradoks ljudske slabosti i ljudske snage i veličine, nerazumljiv je i nerazrešiv bez Boga. A s Bogom, hrišćanskim Bogom, kao ličnostima Svete Trojice, s pročišćavajućim doživljajem greha („Svi smo za sve krivi“, večno savremenog, jer i nadvremenog starca Zosime Dostojevskog) i oslobađajućim doživljajem kajanja, i to doživljenim i saznatim u slobodi i u ljubavi – u punom smo jedinstvu, s uvek jedinstvenim Apostolom Pavlom kad nam poručuje:

„Zato sam dobre volje u nemoćima, u porugama, u nevoljama, u gonjenjima, u tugama za Hrista; jer kad sam slab, onda sam silan“ (II Poslanica Korinćanima, 12,10).

Časopis „Sabornost“, 1/2 , 1996.

Izvor: http://www.vidovdan.org

Priredio: V. V. M.

oOOo

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280