Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Osnovi socijalne koncepcije Ruske pravoslavne crkve

 

RUSKA PRAVOSLAVNA CRKVA I SAVREMENO DRUŠTVO

Osnovi učenja Ruske pravoslavne crkve o dostojanstvu, slobodi i ljudskim pravima. Izvod iz dokumenta Osnovi socijalne koncepcije Ruske pravoslavne crkve

 

PREAMBULA

Tokom celokupne ljudske istorije shvatanje onoga šta jeste čovek, suštinski je uticalo na uređenje privatnog i društvenog života ljudi. Bez obzira na duboke razlike među različitim civilizacijama i kulturama, u svakoj od njih postoje nekakve predstave o ljudskim pravima i dužnostima.

U savremenom svetu značajnu rasprostranjenost zadobio je stav da institucija ljudskih prava može sama po sebi na najbolji mogući način da doprinese razvoju ljudske ličnosti i organizaciji društva. Pritom se uz pozivanje na zaštitu ljudskih prava u praksi često realizuju takvi stavovi koji se korenito razlikuju sa hrišćanskim učenjem.

Sveto Jevandjelje i moralni život po Bibliji
Sveto Jevandjelje i moralni život po Bibliji

Hrišćani se nalaze u uslovima u kojima ih društvene i državne strukture mogu terati, a vrlo često ih i teraju, da misle i postupaju protivno Božijim zapovestima, što predstavlja smetnju dostizanju najvažnijeg cilja u životu čoveka – izbavljenju od greha i zadobijanju spasenja.

U ovoj situaciji Crkva je, temeljeći se na Svetom pismu i Svetom Predanju, prizvana da podseti na osnovne stavove hrišćanskog učenja o čoveku i da vrednuje teoriju o ljudskim pravima, kao i njenu primenu u životu.

I DOSTOJANSTVO ČOVEKA KAO RELIGIOZNO – MORALNA KATEGORIJA

1. Osnovni pojam na kome se zasniva teorija o ljudskim pravima je shvatanje ljudskog dostojanstva. Upravo zbog toga postoji potreba da se saopšti crkveni stav u vezi sa dostojanstvom čoveka.

U skladu sa biblijskim otkrivenjem, prirodu ne samo da je stvorio Bog nego ju je obdario svojstvima Njegovog lika i podobija (v. Post. 1,26). Samo na toj osnovi moguće je tvrditi da ljudska priroda poseduje neotuđivo dostojanstvo. Sveti Grigorije Bogoslov je, upoređujući ljudsko dostojanstvo s aktom Božanskog stvaranja, pisao: „Takvim bogatstvom je Bog obdario sve ljude, zbog toga, naravno, da bi podjednakim razdavanjem Svojih darova pokazao i podjednako dostojanstvo naše prirode i bogatstvo Svog dobra“ (Beseda 14, „O ljubavi prema siromašnima“).

Ovaploćenje Boga Logosa bilo je svedočanstvo da ljudska priroda ni nakon grehopada nije izgubila dostojanstvo, jer u njoj je ostao neuništivi lik Božiji, a znači i mogućnost uspostavljanja ljudskog života u punoći njegovog početnog savršenstva. To je sačuvano u bogoslužbenom tekstovima Pravoslavne Crkve: „Slika sam neizrecive tvoje slave, iako nosim i rane grehova… Nekad si me iz nebića sazdao i svojim božanskim likom počastvovao. No zbog prestupa zapovesti opet si me vratio u zemlju iz koje sam uzet. Uzdigni me do bogolikosti, staru lepotu opet uobliči. (tropari na neporočne iz čina opela). To što je Gospod Isus Hristos uzeo na sebe svu punoću ljudske prirode osim greha (v. Jevr. 4,15) pokazuje da se dostojanstvo ne odnosi na izopačenja nastala u toj prirodi koja su rezultat grehopada.

2. Ako se na lik Božiji, u pravoslavlju, odnosi neotuđivo, ontološko dostojanstvo svake ljudske ličnosti, njena najveća vrednost, onda se život adekvatan dostojanstvu upoređuje sa shvatanjem podobija Božijeg, koje se s Božijom blagodaću dostiže kroz preodolevanje greha, sticanje moralne čistote i vrlina. Upravo zbog toga, čovek koji nosi u sebi lik Božiji, ne treba da se preuznosi ovim visokim dostojanstvom, jer to nije njegova lična zasluga nego Božiji dar. Isto tako, on ne treba njime da opravdava svoje slabosti ili poroke, nego naprotiv, da počne da uviđa odgovornost za usmerenost i način svog života. Očigledno je da je u samom pojmu dostojanstva neotuđivo prisutna ideja odgovornosti.

Tako, u istočno – hrišćanskoj tradiciji pojam „dostojanstvo“ ima, pre svega, moralni smisao, a predstave o tome šta je dostojno, a šta nije dostojno, u čvrstoj su vezi sa moralnim ili nemoralnim postupcima čoveka i sa unutrašnjim stanjem njegove duše. Uzimajući u obzir stanje ljudske prirode pomračeno grehom, važno je jasno razlikovati dostojno i nedostojno u životu čoveka.

3. Dostojan je onaj život koji je u skladu sa prvobitnim prizvanjem položenim u prirodu čoveka koji je stvoren za učešće u blagodatnom životu Boga. Sveti Grigorije Niski kaže: „Ako je Bog punoća dobra, a čovek Njegov lik, onda lik u tome i odgovara prvoliku, da postane preispunjen svakim dobrom“ (O stvaranju čoveka, gl. 16). Zbog toga se život čoveka i sastoji u „upodobljenju Bogu u vrlinama, koliko je to moguće čoveku“ (Tačno izloženje pravoslavne vere), kako primećuje prepodobni Jovan Damaskin. U svetootačkoj tradiciji ovo razotkrivanje lika Božijeg naziva se oboženje.

Bogom dato dostojanstvo potvrđuje se time što svaki čovek poseduje moralni zakon koji se prepoznaje u glasu savesti. O tome piše sveti apostol Pavle u Poslanici Rimljanima: „Oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono što je po zakonu, pošto svjedoči savjest njihova, i pošto se misli njihove među sobom optužuju ili opravdavaju“ (Rm 2,15). Upravo zbog toga, moralne norme koje su svojstvene ljudskoj prirodi, kao i moralne norme koje se nalaze u Božanskom otkrivenju, razotkrivaju promisao Božiju o čoveku i njegovom prednaznačenju. One predstavljaju zvezde vodilje za život u dobru koji je dostojan ljudske prirode koju je Bog stvorio. Najuzvišeniji obrazac ovakvog života otkrio je svetu Gospod Isus Hristos.

4. Za čoveka je nedostojan život u grehu jer on razara samog čoveka, a takođe nanosi štetu i drugim ljudima, kao i prirodi koja nas okružuje. Greh preokreće jerarhiju odnosa u prirodi čoveka. Umesto da duh vlada telom, u grehu se on pokorava telu, na šta obraća pažnju Sveti Jovan Zlatousti: „Mi smo preokrenuli poredak i zlo je tako ojačalo da mi primoravamo dušu da sledi želje tela“ (Beseda 12 na Knjigu Postanja). Život po zakonu tela protivan je Božijim zapovestima i ne odgovara moralnom zakonu kojeg je Bog položio u prirodu čoveka. U odnosima s drugim ljudima, pod uticajem greha, čovek deluje kao egoista koji se stara da zadovolji svoje potrebe na račun bližnjih. Takav život je opasan za ličnost, društvo i prirodu koja nas okružuje jer narušava harmoniju bića, preokreće se u duševna i telesna stradanja, bolesti i ranjivost usled posledica razaranja životne sredine. Moralno nedostojan život ne razara ontološki Bogom dato dostojanstvo, ali ga tako jako pomračuje, da se ono skoro ni ne može prepoznati. Upravo zbog toga je potreban ogroman napor volje, da bismo uvideli, a još više, priznali prirodno dostojanstvo teškog prestupnika ili tiranina.

5. Da bi čovek uspostavio harmoniju u odnosu na sopstveno dostojanstvo poseban značaj ima pokajanje u osnovi koga leži spoznaja greha i želja da se izmeni sopstveni život. Kajući se, čovek priznaje disharmoniju svojih misli, reči ili postupaka u odnosu na Bogom dato dostojanstvo i svedoči pred Bogom i Crkvom o sopstvenoj nedostojnosti. Pokajanje ne ponižava čoveka nego mu daje jak stimulans za duhovni rad na sebi, za stvaralačku promenu sopstvenog života, za očuvanje čistote Bogom datog dostojanstva i uzrastanje u njemu.

Upravo zbog toga, svetootačka i asketska misao i liturgijska tradicija Crkve više govore o nedostojnosti čoveka koji je uslovljen grehom, nego o njegovom dostojanstvu. Tako se u molitvi Svetog Vasilija Velikog, koju hrišćani izgovaraju pred pričešće Svetim Hristovim Tajnama, kaže: „Темже и аз, аще и недостоин есмь небесе и земли, и сея привременныя жизни, всего себе повинув греху, и сластем поработив, и Твой осквернив образ; но творение и создание Твое быв, не отчаяваю своего спасения, окаянный, на Твое же безмерное благоутробие дерзая, прихожду“. („Stoga i ja, mada sam nedostojan neba i zemlje, pa i ovog privremenog života, celog sebe potčinivši grehu, i slastima zarobivši, i Tvoj oksvrnivši lik, ipak, pošto sam Tvoje stvorenje i sazdanje, ne očajavam kukavan za svoje spasenje, nego, uzdajući se u Tvoje bezmerno milosrđe, pristupam.“)..

U skladu s pravoslavnom tradicijom, očuvanje Bogom datog dostojanstva i uzrastanja u njemu uslovljeno je životom u skladu sa moralnim normama, jer ove norme izražavaju prvostvorenu, a znači i istinsku prirodu čoveka koja nije pomračena grehom. Zbog toga, između ljudskog dostojanstva i moralnosti postoji direktna veza. Još više od toga, priznanje dostojanstva ličnosti označava potvrdu njene moralne odgovornosti.

 

Ruska Pravoslavna Crkva – Osnovi socijalne koncepcije Ruske pravoslavne crkve

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280