Oprezan esej o krađi i prekrađi, ili… ili… ne znam kako da „naslovim“ NADNASLOV… pardon!… NASLOV…
VELIBOR MIHIĆ: PLAGIJAT FALSIFIKATA
Davno je, to, bilo, „kad bejah zelen i mlad“… začudio me je nečiji tekst – ne sećam se ni naslova ni autora – koji je… PREDRŽITE SE!… crno-na-belo – UPOREĐUJUĆI DVE PESME… jednu levo – drugu desno… da biste mogli upoređivati STIHOVE, tj., REDOVE pesama… jednu Vaska Pope – i drugu… nekog, čini mi se, francuskog pesnika… dakle, dve pesme… jedna je bila, koliko se sećam, STOLICA… a druga, koliko se sećam, FOTELJA…
I, šta?!
Pa, to: neko je od nekog prepisao!…
Toliko pamtim…
Šta je „u pitanju“: falsifikovanje, pozajmica, kompilacija, prepričavanje, prepevavanje, „naslanjanje“, podražavanje, imitiranje, „preslikavanje“, zamajavanje, kopiranje, prodavanje-roga-za-sveću, prodavanje-muda-za-bubrege, krađa, prekrađa… ili ništa od tog, ili sve… ili pola, ili četvrt… ko bi, to, tj., TO!… (a šta, to?!)… izmerio, ocenio…
Ne zamerite, godinama sam priželjkivao da tu STVAR isteram na čistinu, nisam mogao da verujem… ali nisam znao kako, kad… ovih dana, gle!… GLE!…
Pre nekog vremena, nije, bogami, davno, tačnije, 20. oktobra ove, 2014, naiđem na internetu tekst – UPRAVO O TOJ POJAVI…
„Oborio“ me je s nogu… Znači, ipak nisam „pamtio maglu“…
Evo tog teksta… Objaveljen je 20. oktobra 2014, na portalu http://facebookreporter.org
Čitajte…
Nadnaslov: AKTUELNO
Naslov: NOVA ANTOLOGIJA: „RESAVSKI VENAC“ – Plagijati jugoslovenske poezije – autor Miloje Dončić
Posle ove knjige više ništa neće biti isto – kaže nagrađivan pesnik Miloje Dončić, autor antologije plagijata jugoslovenske poezije „Resavski venac“.
Stihove preuzimali: Vasko Popa, Cesarić, Dizdar, Antić…
Evo i fotografije autora te knjige:
Miloje Dončić – i „Resavska škola“, pa da, u značenju PREPISIVAČKA!…
Knjiga sadrži 31 pesmu autora s prostora bivše Jugoslavije koji su prepisali stihove najčešće stranih autora i objavili ih kao svoje!
Šok… šok… ŠOKANTNO!… A, ovamo: U ČITANKAMA! Bre!…
Šokantna antologija otkriva da su među onima koji su „pozajmljivali“ stihove ili, čak, cele pesme -,neka od najznačajnijih pesničkih imena s ovih prostora -,čija dela krase školske lektire: Oskar Davičo, Vasko Popa, Dobriša Cesarić, Mak Dizdar, Drago Ivanišević, Gane Todorovski, Aca Šopov…
Ogroman trud – dao rezultat…
– Pre desetak godina došao sam na ideju da napravim knjigu plagijata pesama jer sam primetio da se stihovi iz stranih prepeva autora iz Rusije, Nemačke, Italije i Francuske mogu naći u pesmama značajnih pesnika s prostora bivše Jugoslavije. Na ovaj, nimalo lak, posao, utrošio sam nešto više od šest godina!
Uz tehničku pomoć nekoliko profesora i njihovih asistenata, obrađeno je 248 prevoda zbirki pesama, 982 broja književnih časopisa, 118 antologija, 151 zbornik radova, 1.263 broja nedeljnika dnevnih novina, skripti i biltena, što ukupno iznosi 9.588 pesama.
– Korišćena je građa 74 prevodioca s 27 svetskih jezika. Ovo je prvi istraživački rad ovakve sadržine u ovom delu Evrope – kaže Dončić koji je 1999. književni rad krunisao Zvezdom Frederika Garsija Lorke. On ističe da je njegov rad izazvao nevericu u pesničkim i književnim krugovima još pre nego što je knjiga izašla.
– Sad se svi čude „kako je to moguće“, a niko se ne čudi kad opljačkaju banku. To je normalno! Pa i ovo je krađa! Velika duhovna „berba“! Brao je ko je hteo! Kao da su šljive, a ne pesme! Nadam se da će ova knjiga promeniti nešto i da neće biti tako masovnog prepisivanja koje je posebno uznapredovalo uz korišćenje interneta i kompjutera – navodi Dončić čija je zbirka pesama „Zobnica“ svojevremeno štampana u 300.000 primeraka.
Podvala…
On ističe da je međunarodna razmena prevodilačkih fondova najveća podvala u istoriji književne saradnje sa svetom.
– Službenici ministarstava, SIZ-ova za kulturu, kulturni atašei, najčešće su bili pisci po službenioj dužnosti, a bez osnovnog književnog dara i znanja. Mnogi od njih su u ovoj knjizi! Sudski tumači su prevodili velike pesnike u ime diplomatije, a na štetu poezije! – zaključuje Dončić.
Gatalica: Dozvoljene pozajmice…
Video sam nekoliko primera „originala“ i „falsifikata“ – i moram da kažem da tako upoređeni, stihovi odista liče: i motivski, i tematski, i versifikaciono.
Ipak, treba biti oprezan jer klasična krađa u umetnosti ne postoji.
Književnost, recimo, poznaje čitav niz, s estetske strane, dozvoljenih pozajmica. One se klasifikuju kao: citat, omaž, reminiscencija, potpis.
– Da se setimo, Kišovoj „Grobnici za B. D.“ nije naštetilo to što smo saznali od kog je i šta, tačno, pozajmljivao. Mislim da se ništa neće promeniti u značaju pesme „Srbija“ posle uporedbe s Pavezeovom pesmom – kaže Aleksandar Gatalica.
Evo komentara… s interneta… a povodom Dončićeve knjige…
Prvi komentar:
GATALICA NIKAD NIJE U PRAVU
Krađa književnih radova je postala normalna pojava i traje decenijama. „Velikani“ su – zahvaljujući plagijatima – postali poznati „pesnici“.
Oskar Davičo je, sem prepisivanja, imao još jednu „vrlinu“. Kao urednik knjiž. časopisa i član raznih redakcija, skupljao je talentovane anonimne pisce. Uzimao njihove pesme i od njih pravio svoje a da o tom mladi i nepoznati pisci nikad ništa nisu mogli doznati!
Sirovina i suvovina…
Jedan pesnički (politički) tat – često je govorio „sirovo“, „slabo“ pa od te moje „sirovine“ pravio „svoju“ suvovinu.
Kad se plagiraju doktorati, ukradene dve tri pesničke strofe su – mala šala.
Aforizmi su najtraženija roba, krade ih ko stigne, ne pita čiji su! Potpisuje, prerađuje, kompilira, obrće, okreće i – autorizuje!
Ideja može biti svima zajednička i slučajna na raznim meridijanima a i u najbližem komšiluku tu spora nema. Plagijat je prepisivanje koje se, po Gatalici, pretvara u prepričavanje jer “s toj gi može“ kažu u Leskovcu.
Nekad je moglo, čini se, da više neće moći, sem ako ponovo ne proradi AGITPROP – a svi su izgledi da će da proradi jer su narasle potrebe za veličanjem diktatorovog lika i dela – a ko bi, to, bolje od dežurnih režimskih pisaca, pesnika i novinara. Gospodin Gatalica je zaboravio kako je na poznat slogan „Sloboda ili smrt“ režimski „pesnik“ dodao Slobodi ono „n“ od kog se „diljem zemlje“ Srbije ledila krv u žilama. Koliko od (Sloboda -n) od slova „N“ – još više od samog razglasivača. Da potpuno ne zabazam u šipražje digresije – rekao bih, na kraju, da se „resavcima“ teško može stati na rep, ima ih kao kusih pasa.
Miodrag Tomić Stublinski, književnik ovdašnji
20. oktobra 2014.
Drugi komentar
Pozdravljam objavljivanje „Resavskog venca“ (izvrstan naslov!) sa zahvalnošću autoru Miloju DONČIĆU na trudu da objavi istinu o autorstvu u književnosti.
Stvaralaštvo i autorstvo su u temelju odvajanja ljudskog roda od životinjskog. U temelju civilizacije. Autorstvo u industriji se posebno štiti. Nažalost, u intelektualnom stvaralaštvu se dešavaju intelektualne, bilo umetničke, naučne, verske… krađe!…
Predlažem autoru – pošto je u naslovu „Venac“ – da taj venac ojača istinom o, verovatno, najobimnijem plagijatoru u svetskoj istoriji o plagijatorstvu – pokojnog akademika profesora Univerziteta dr Miomira V. VUKOBRATOVIĆA.
Plagijatorstvo dr Miomira VUKOBRATOVIĆA nije samo simbol propasti morala u našem društvu. Ono je temelj intelektualnog nemorala u našim najvišim nastavno-naučnim-akademskim institucijama: univerzitetima i SANU…
Pisac Marko VEŠOVIĆ je u izdanju sarajevske „Svetlosti“ objavio i knjigu o tom pod naslovom „Četvrti genije“. Knjiga obiluje neoborivim dokazima tog plagijatorstva na kom je VUKOBRATOVIĆ stekao svetsku slavu i upropastio život mladom ruskom naučniku, kasnije profesoru na Univerzitetu „Viktorija“, u Kanadi, dr Juriju STEPANENKU…
Profesori dr Lazar RUSOV i dr Vukmana ČOVIĆ, s Mašinskog fakulteta u Beogradu su podneli dokaze o Vukobratovićevom plagijatorstvu nastavno-naučnim većima tog Fakulteta (čiji sam bio redovan profesor), Elektrorethničkog fakulteta u Beogradu i SANU. Tražili su da ove naše najviše intelektualno-obrazovne-naučno-istraživačke-akademske institucije – zauzmu, javno, stav o tom. Pošto nisu to učinile, 39 univerzitetskih profesora i naših poznatih naučnika su dve godine kasnije, 1989., ponovili njihov zahtev SANU…
Iz SANU – MUK. Do danas…
Umesto da odgovori, SANU je, posle, svog dopisnog člana dr Miomira VUKOBRATOVIĆA, dobitnika Nagrade Beograda, Sedmojulske nagrade, Nagrade AVNOJ-a i dugogodišnjeg sekretara SKJ-instituta „Mihailo Pupin“ – nagradila izborom za svog akademika!…
Problem nije samo „srbski“ i jugoslovenski već i ruski. Dr. Miomir V. VUKOBRATOVIĆ je i akademik Ruske akademije nauka – uprkos što je ona pismeno obaveštena o tom…
Neka je dr. Miomiru VUKOBRATOVIĆU laka zemlja…
Nama ostaje bezdan nemorala. Ni jedna škola, ni jedan fakultet, ni jedan nastavnik nema ni prava ni osnove da zabranjuje učenicima, studentima, istraživačima da prepisuju tuđe radove i da ih prikazuju kao svoje dokle god ti Fakulteti, Univerzitet u Beogradu i SANU – ne zauzmu jasne stavove o plagijatorstvu, kako u skladu s opštim ljudskim i stvaralačkim moralom, u skladu sa značajem i poštovanjem stvaralaštva i autorstva, tako i u skladu s njihovim Statutima, Zakonom i Ustavom, i na osnovu njih…
Druge oblasti…
„Resavski venac“ ostaje nedovršeno delo ako se ne proširi i na plagijatorstvo u drugim oblastima, svakako na plagijatorstvo naučnih dela.
Ovo pišem kao očevidac Vukobratovićevog neverovatno obimnog plagijatorstva koje su mi pokazivali profesori dr Lazar RUSOV i pokojni dr Vukman ČOVIĆ. Ne znam da li je profesor dr Lazar R. RUSOV još živ. Znam da oni zaslužuju zahvalnost svih poštenih ljudi i priznanje za svoju, do sad neuspešnu, borbu da se otkrije i poštuje istina o stvarnim autorima među kojima je, ponavljam i naglašavam, životno oštećen dr Juri STEPANENKO.
Na ovaj dan, kad je pre 70 godina, Beograd oslobođen od Hitlerovog nacizma, želim da se Beograd i Srbija oslobode plagijatorstva i svakog drugog nemorala u svim oblastima i na svim nivoima. U ovom nam ne može pomoći niko – ako sami ne prionemo u tom.
Hvala Vam na pažnji,
dr Ljubomir T. Grujić
Ima li sličnosti, šta mislite?
Treći komentar
ČESTITAM NA HRABROSTI U OTKRIVANJU LOPOVLUKA!…
Ali posle ovakve knjige, gospodine, nećete postati Akademik u ovom vaktu!…
Onaj ko pokaže ko je lopurda (pa čak i u krađi stihotvorenija), taj nikom mio nije!…
Bićete pozivani u beli svet, ali u Srbiji nema za vas leba…
Ovde se lopovi drže u kolu, a za ISTINU nema mesta…
Takli ste u „osinje“ gnezdo!…
„Poete“ su vrlo uobražene i to vam (makar bili pokojni), njihovi prijatelji i porodice neće oprostiti.
VELIKO VAM HVALA NA OVOJ OTREŽNJUJUĆOM ISTINI!…
Nikakva razlika između secikesa i lopova duhovnih vrednosti. Čak je ovo drugo gore…
E, sledeće vam je da obelodanite kritičare koji su ovo kradeno blago onako zdušno kritičarski hvalili!…
(P. S. priređivača: Dok sam studirao, saznao sam iz priručne literature… sledeće:
Kad se u štampi prvi put pojavila prva pripovetka Ive Andrića, a naslov je „Put Alije Đerzeleza“ (1920) – književni kritičar Velibor Gligorić je negativno ocenio ovu pripovetku… Kasnije, kako se Andrić sve više uzdizao, pokazivao svoj nesumnjiv a ogroman talent, isti taj kritičar je ponovo napisao kritiku – i, to, veoma pozitivnu!…)
Peti komentar
E, Bogu hvala da ste se odlučili na tako mukotrpan rad. I vreme je da se stane nekima na rep! Preteraše, pa, čak, postadoše poznate poete i pisci! Štancuju knjige kao da ih beru s drveta!… Čast izuzecima, ali, brate, ima toliko šljama da se sama stidim – a njih – baš, briga!…
I pitam, da li neko zna kako se štiti autorski tekst? Izgleda da tu zakona nema!
Lepo, sad ne mogu da nađem novo izdanje poezije a da nije nešto „izbrčkano“. Više ne znam ni kog izdavača da pratim. Ranije se znalo za „Prosvetu“ i to je bio zakon: čisto, tačno i vredno.
Gledam šta 18-odišnjakinje čitaju: Kako da osvojim momka, Kako… hm… Zašto mi se roditelji razveli… Moja mama ima dečka…
I svašta, i svakakvo đubre…
Od te omladine očekujemo buduće sudije, advokate, inženjere, psihologe… S ovakvom podlogom, nikako i ništa ne mogu postići. Zaboravili da pišu, zaboravili srpski jezik, samo neke unjkavice i kratice njima znane…
Moja malenkost ceni, da ste odlično krenuli… a sad u Ministarstvo prosvete, da se srede udžbenici i lektire. Tamo je opšti javašluk. Verujte, mora se krenuti iz đačke klupe…!
Oprostite, što sam emotivno reagovala… Verujte mi da sam se baš obradovala ovom vašom vešću…
Gospodinu Miloju Dončiću želim uspešan rad i svako dobro od Boga. /Radmila/
P. S.: g. Gatalica nije u pravu…!
Predivna slika, ali: PLAGIJAT…
Moj zaključak …
Možda bi, po lepom srpskom običaju, trebalo OFORMITI… vidi, reči, post-joj-ljubim!… KOMESIJU… pardon!… KOMISIJU… da STVAR… ma, mrzi me da završim misao… prepuštam vam da sami zaključite… ili zaključate… eto, počeo sam da mucam jer… kiptim.. ne znam ni sam od čeg…
**********
Veb-alat i računarska aplikacija Plagijati (Plagiarisma)
Veb-alat Plagijati (Plagiarisma) je vrlo jednostavan za upotrebu, a pruža nam širok spektar povratnih informacija. Ako se ne registrujemo i ne prijavimo, broj povratnih informacija je ograničen, a prijavljivanjem se znatno proširuje. Možemo porediti duplirane sadržaje, uporediti slične radove, te i proveriti plagijate u radovima. Tako on može da reši i problem prepisivanja od druga, jednako kao i kopiranje i „nalepljivanje“ delova teksta i čitavih tekstova preuzetih s interneta. Kod ovog veb-alata postoji i softver koji možemo instalirati u svoj računar, pa ga tako koristiti…
**********
Da se ne radi, samo, o književnosti, svedoči i Tanja Šikić u svom tekstu, na adresi:
Evo tog teksta:
Tanja Šikić: Plagijati, skuplji od svakog stila…
Recesija je ohrabrila falsifikatore ali pravi modni kupci znaju da je besparica slab alibi za kupovinu „lažnjaka“. Jesenju trendovsku sezonu kriza nije zaustavila ali i te kako potiskuje pomodarstvo. A to je dobra vest…
Muke s cipelama…
Muče me jedne nekupljene cipele. Sto puta sam u glavi „izvrtela“ sve slike apsolutne harmonije s postojećom garderobom. Ali – ne da mi se da ih pazarim… Delikatno je: cipele su drska replika modela renomiranog svetskog brenda iz prošle sezone…
Sve je teže povući liniju razdvajanja izmeću originala i falsifikata. To nije slučaj samo s modom. Posledice su naravno daleko ozbiljnije kada se radi o falsifikatima: lekova, hrane ili medicinskih uređaja…
Kad kupim bojice, tri tube žute i jednu zelenu i jednu plavu, naslikaću Van-Gogove suncokrete… isti nam je broj slova u imenu, molm lepo: Vincent – Velibor… (Van-Gog – Mihić… niko neće primetiti)…
Najnovija pojava zove se „AAA quality fakes“ a radi se o sve kvalitetnijim replikama koje su po spoljnim odlikama, ambalaži i deklaracijama sve vernije originalima.
Postoji anegdota meću Novopazarcima kako, pre nekoliko godina, Amerikanac-dizajner kompanije „Levis“, meću pet pari njihovih farmerica i jedan original – nije prepoznao autentičan par… „Bravo“ za njih, jao kupcima i Levisu!…
I, stvarno, modne kopije stižu sve savršenije pred nas.
Jedan iskusan dizajner mi je poverio da je u Aziji bio u „Fabrici ženskih tašni“ (tašni-lažnjaka) gde u posebnom pogonu, radnici specijalnim sprejovima parfimišu gotove torbe od veštačkih materijala – da i mirišu na pravu kožu!…
Ma koliko savršene ili manje uspešne bile kopije, suština je ista: radi se o prevari, kriminalnom procesu u kom su oštećeni i kupac, i autori/vlasnici originala…
Svi u problemu…
Zakonodavci ovo formulišu kao kriminalnu radnju „krivotvorenje“ i „dovođenje u zabludu“. Predviđene su i sprovode se mnoge kaznene mere i, gotovo, svaka zemlja na planeti ima ovaj problem.
Falsifikatori su paraziti…
Pod izgovorom da omogućuju veću dostupnost originalnih a dopadljivih dizajnerskih rešenja, oni poništavaju autentičnost obezvređujući inovativnost, godine istraživačkog rada, znanje, obrazovanje, kreativnost – ali urušavaju i samu kulturu odevanja!…
Globalan „biznis“ krivotvorenja modnih artikala, profitira 600 milijardi dolara godišnje. Podaci kampanje „Falsifikati nikad nisu u modi“, koju vodi ugledan magazin „Harpers bazar“, ukazuju da se ovoliki novac zgrće iako je trenutan udeo lažnjaka na svetskom modnom tržištu tek 10 – 20 odsto (ovo su podaci o prodavnicama, a ulične tezge i robu na njima niko još nije uspeo da pretvori u tačne procente).
Ne mislim da je ovde prioritetna naša neinformisanost, uverena sam da je češći slučaj prećutnog i svesnog – pristajanja na kopiju. Čini li nas ovo legalnim saučesnicima ili smo „samo krivi“ zbog neuračunljivog i neodgovornog ponašanja ? (Ili smo, jednostavno – sve siromašniji?)
Najviše se kopiraju najčuveniji brendovi i otud ne čudi što Gucci, zvanično najcenjenija svetska modna kompanija, svake godine pola svog ukupnog profita izdvaja za borbu protiv trgovine modnim artiklima s njihovim logom. Prema podacima našeg Ministarstva trgovine, lani je zaplenjeno najviše krivotvorene robe (obuće, opreme, patika i odeće) s oznakama „Najki“ i „Puma“.
Što više stranih kompanija bude osnivalo zvanična predstavništva ovde, falsifikata će biti manje jer svaka od tih velikih firmi ima i posebne timove za iskorenjivanje plagijata.
Falsifikatori ne kopiraju samo najčuvenije brendove nego i kreacije manjih, regionalno afirmisanih modnih marki. U ovdašnjem kineskom tržnom centru i zimus su se pojavili dečji modeli od somota i pamučne trikotaže, samo izdaleka identični kreacijama domaćeg brenda „Beba kids“.
Ima i ovde dvostrukih aršina. Najpoznatije po masovnoj produkciji instant mode, atraktivne i po pristupačnim cenama, firme Zara i H&M (kao i Promode, Terranova, Mango, Newyorker, Top shop, Oviesse) nikad nisu bile ozbiljno utužene po ovom osnovu. A sve njihove „kolekcije“ zapravo su uvek hibridi svih mogućih trendova i kreativnih rešenja, koje su lansirali „juče“ dizajneri renomiranih modnih marki.
Moda se ciklično ponavlja pa autori revolucionarnih modnih izuma odlaze u zaborav. Njihove inovacije postaju javno dobro, novi dizajneri ih stilski interpretiraju po svom kreativnom senzibilitetu. I tu možda nema mnogo prostora za analizu „original-falsifikat“ već „prototip-interpretacija“. (Levis izmislio farmerice s nitnama, Hermes stavio rajsferšlus na tašne, visoke štikle u obliku klina, patentirao je Feragamo 1937. Sada ih prave svi.)
Alegorična je anegdota u vezi s visokom službenicom u Ministarstvu trgovine zemlje suseda: Posle formalnog dela posete Beogradu, otišla je na tezge u Novome Beogradu i nakupovala se tašni gucci i razne robe. Zadovoljna i ushićena, rekla je beogradskim koleginicama :“Blago vama, u mojoj zemlji to više nigde ne može da se kupi!“
Svesnom kupovinom kopija, punimo džepove onima koji profitiraju na tuđem intelektu, trudu, kreativnosti i radu. Zauzvrat, dobijamo sumnjivu robu, još sumnjivijeg kvaliteta i bez garancije. I spoznaju da, čak i ako niko nikad glasno ne primeti, vi znate – da nemate original.
„Drži vodu“ – dok kiša ne padne!…
Čak i ako se ne radi o replici firmiranog komada koji ste mnogo platili, osećaj da ste prevareni je jednako deprimirajući. Tog se dobro sećaju oni muškarci koji su minule jeseni u jednoj beogradskoj radnji kupovali jevtine muške „crne cipele od platna“: s prvim kišama, ova (u stvari ,kartonska) obuća se momentano raspadala pri hodu! Bile su to specijalne cipele, namenjene isključivo za preminule, da ih u njima sahranjuju!…
I šanerska reputacija je uzdrmana, firmirana roba je u radnjama sve bolje elektronski obezbećena, tj., teža „za otuđiti“… Otud i podatak da su kod šanera originalne samo – bunde. (Najlakše se „pakuju“ pri krađi. Ostalu ponudu čine sve češće „AAA quality fakes“) . Zato visoka cena više ne sme biti jedina potvrda autentičnosti modnog komada.
One cipele što mi se dopadaju, spolja izgledaju identično originalnom modelu koji pamtim. Na kutiji nema oznake zemlje porekla, proizvođača, ni deklaracije o sirovinskom sastavu, načinu održavanja. A cena je tako niska da će neko sigurno kupiti i dva para… Nadam se da ću original, možda, ipak, ugledati u nekom inostranom autletu ili second hand radnji (model je vanvremenski, mnogo su mi se dopale).
Za solidan a naročito za impresivan modni stil, uvek je trebalo imati novac i nisu iskreni oni koji tvrde drukčije.
U sezoni prvog rođendana nove svetske recesije, treba odabrati one modne artikle koji imaju odlike stilskih investicija (originali afirmisanih modnih imena, rafinirane izrade, kvalitetne konstrukcije i od prirodnih materijala). Samo takvi komadi ispuniće očekivanja a mogu uspešno odoleti udarima mnogih budućih „modnih tornada“.
Ovakvo shvatanje odevanja i mode je prava stvar, ne samo u eri „promaje“ u našim novčanicima. I ne zato jer nas je na to podsetila Ana Vintur. A kamoli što ima veze i s zdravim razumom…
Od pomodarstva je mnogo važnija i starija kultura odevanja. A svaka kultura vredi onoliko koliko je autentična.
Imate li vi komentar?
Puna adresa gde sam pronašao ovaj tekst je:
a početna adresa ovog portala je:
Vidi cenu – pa šta? – pa ništa… GLEDAJ…
A što se tiče ZDRAVLJA, vidi, sad, ovaj tekst…
Na tržištu Srbije oko 10 odsto lijekova je falsifikovano, a u njima se često nalaze materije opasne po život – upozoreno je u Beogradu tokom skupa o kvalitetu lijekova i borbi protiv falsifikata medicinskih proizvoda.
Na skupu, koji je održan u Privrednoj komori Srbije /PKS/, rečeno je da se u falsifikovanim lijekovima nalaze opasne materije, kao što su otrov za pacove, talk, kreda, dok se za njihovu boju i finu glazura koristi boja za puteve, asfalt…
Mediji u Srbiji prenose da se u falsifikovanim lijekovima često ne nalazi dovoljno aktivne supstance, zbog čeg bolesnici ostaju bez terapije, a lažni lijekovi se najviše nude na internetu, čak 50 odsto, kao i putem oglasa.
Najviše se falsifikuju lijekovi za potenciju, hronične bolesti, pritisak i dijabetes, ali i lijekovi protiv raka i drugih teških oboljenja.
Lažni lekovi…
Porparol Agencije za lijekove i medicinska sredstva Srbije Pavle Zelić je rekao da lijekove treba kupovati samo u apotekama i istakao da godišnje oko 100.000 ljudi u svijetu umre zbog nekvalitetnih, falsifikovanih lijekova protiv malarije.
„Falsifikovan lek je napravljen tako da podseća na original i običnom čoveku je teško da ga razlikuje“ – dodao je Zelić.
Savjetnik u Privrednoj komori Srbije Dragan Stevanović, rekao je novinarima da se sporadično pojavljuju i falsifikati na srpskom tržištu.
Zbog falsifikovanih lijekova, procjena je da su gubici na godišnjem nivou u svijetu 75 milijardi evra, dok su u Srbiji nekoliko miliona evra godišnje.
Objavljeno na: http://www.nezavisne.com/
Čudo, PO-MENI… pominjem…
Pre neki dan, jeo sam krušku, a ličila mi je na jabuku!… Pazite, i vama može da se desi: jedete kupus, a zakleli biste se da je U PITANJU kelj!…
Što bi rekli Srbi – mož’ da bidne, al’ ne mora da znači!.. Ili, ja sam se prvi dosetio: Mož’ da znači, al’ ne mora da bidne!
Je l’ te da sam… ovaj… kako da kažem… hoću reći, pre sveg… što se tiče… odnosno… u svakom slučaju… to jest… ‘AJDE DA KAŽEMO! (ovako govore najveći stilisti našeg jezika!)… oni što nikad ne propuste da u svoj tekst… bilo pismo tetki, roman, reportažu… MORAJU da „ubace“: NA NEBU NIJE BILO NI JEDNOG OBLAČKA…
Aferim! Aferim nam ćufte! Ta, šta je, ORIGINALNO, recite mi, MOLIM VAS!…
A da kupite knjigu g. Miloja Dončića, a, šta velite… ima li smisla?
Priredio: V. V. M.
oOOо
Članak iz NIN-a o ovom slučaju, da imamo mišljenje obe strane.
Детективска посла у поезији
Нишки песник Милоје Дончић објавио је антологију плагијата тврдећи да су неке од најпознатијих песама српског језика, „покрадене“, НИН-ови извори тврде да се ради о дилетантској превари. Читав случај добија на бизарности кад се прочита списак финансијера
Вирус мегатрендизма се незадрживо шири Србијом. Након раскринкавања Миће Јовановића, Небојше Стефановића и осталих политичких фигура, на ред су дошли песници. Широј али и упућенијој књижевној јавности мало познат, нишки песник Милоје Дончић недавно је објавио антологију плагијата Ресавски венац (Лестве, Косовска Митровица, 2014), у којој је наводно показао да су водећи српски и југословенски песници попут Попе, Давича, Мике Антића и Цесарића практично од речи до речи плагирали редом Целана, Павезеа, Драгишу Васића и Рембоа. Вести и чланци о поменутој књизи и интервјуи са њеним аутором су последњих дана протутњали локалним телевизијама, Твитером, Фејсбуком и осталим каналима јавне комуникације и изазвали стотине коментара. Један од најрепрезентативнијих био је коментар извесне професорке књижевности у пензији у коме каже да јој је жао што није умрла дан раније и тако избегла прилику да сазна да су песници којима је посветила цео свој радни век заправо – лопови!
Међутим, већ сам наслов књиге буди извесну сумњу, како је др Александра Манчић приметила за НИН, пошто је у најмању руку неприлично коришћење појма „ресавски“ у пејоративном контексту, јер упркос општем мишљењу, ресавска преводилачка радионица је од непроцењивог значаја за средњовековну српску културу и изузетно цењена у словенском свету, што би Дончић као књижевни стручњак морао да зна. Такође, Дончић као плагиране наводи неке од најпознатијих песама српског језика, које се деценијама налазе у читанкама, као што су и они који су „покрадени“ најпознатији светски песници. Дакле, са обе стране наводних плагијата налазе се аутори о којима постоје стотине библиографских јединица и чији је сваки стих анализиран уздуж и попреко, па је чудно да нико до сада није уочио макар неки од тридесет Дончићевих примера, који су, узгред, само најрепрезентативнији избор од око 500 плагијата, како аутор каже у предговору. Дончић каже још и да су му у овом детективском послу помагали разни професори универзитета широм бивше Југославије, међутим, нигде не наводи њихова имена, али зато говори о стотинама и хиљадама прочитаних књига и часописа.
Након увида у садржај књиге, „из авиона“ се види да је реч о потпуно дилетантској превари, будући да су наводни оригинали, чије скениране насловне странице Дончић даје као прилоге, готово сви штампани истим фонтом, иако је реч о „књигама“ које су објављиване у последњих век и кусур у земљама од Аустралије до бивше Југославије. А свако ко је држао у рукама нпр. Нолитове или Просветине књиге из тог времена, зна да ови издавачи нису никада користили такав фонт.
Као пример за овакве и сличне брљотине може се навести било који Дончићев оригинал. Тако, рецимо, чувени Антонио Маћадо греши у писању сопственог имена и то на насловној страници своје књиге Soledades, јер уместо Machado на Дончићевом „оригиналу“ стоји Mashado, као што и покрајина у којој књига излази није Castilla, већ Kastilla, што је јединствен пример у историји светске књижевности. Разуме се, свако може једноставном претрагом помоћу Гугла да види оригиналну насловну страницу ове Маћадове књиге и увери се о каквом је аматеризму реч. Такође, могао би се навести и пример великог хрватског песника Антуна Шољана, који је за прилику Дончићевих „оригинала“ себе прекрстио у Антона.
Ипак, због узнемирења које је књига изазвала у јавности, НИН је консултовао неколицину наших водећих преводилаца и тумача књижевности како би проверио истинитост Дончићевих навода и после истраживања од свега дан-два лако утврдио да ни песме ни књиге које су наводно плагиране – не постоје! Дејан Илић, угледни песник и један од наших најбољих познавалаца и преводилаца савремене поезије са италијанског језика, између осталих и Павезеа, замољен да за НИН потврди постојање Павезеове песме Моја Сицилија, коју је Давичо „преписао“ и пренасловио Србија каже: „Песма Моја Сицилија не може се наћи у Еинаудијевом издању сабране Павезеове поезије из 1962. (Cesare Pavese, Poesie edite e inedite), које је до данас десетак пута поновљено и окупља 125 објављених и 35 за живота необјављених песама.“
Када је реч о самом издању које Дончић наводи као свој извор, Бруно Крагић, директор Лексикографског завода „Мирослав Крлежа“ из Загреба, каже да књига под насловом Неореализам сјеверне Италије, коју је наводно објавио 1948. Накладни завод Хрватске, не постоји ни у једној библиографији, нити библиотеци у Загребу, као што не постоји податак да је Мате Балота, што је иначе књижевни псеудоним економисте Мија Мирковића, икада преводио Павезеа. До истог закључка дошао је и проф. др Гојко Тешић, један од наших највећих стручњака за међуратну књижевност и приређивач низа најузорнијих критичких издања писаца овог периода као што су Драинац, Винавер, Краков, Коча Поповић и други. Подстакнут написима у медијима, Тешић је истражио неке од навода из Дончићеве антологије и није пронашао ништа. Тешић је 1990. приредио до данас једино издање дела Драгише Васића, чију је песму наводно плагирао Мика Антић. Антологија коју Дончић наводи као свој извор не постоји ни у једној библиографији, нити библиотеци у Београду, Новом Саду и Загребу, нити је игде могуће пронаћи макар и назнаку да је Драгиша Васић икада писао поезију“, каже Тешић за НИН.
Исти случај је са наводном Целановом песмом Сјај зеница твојих коју је, по Дончићу, плагирао Васко Попа. Др Саша Радојчић, преводилац Целана и Гадамерове студије о Целану, каже да наведену песму није успео да пронађе ни у једном од издања Целанове поезије. У ауторитативном издању чувене куће Suhrkamp из 2005, у којем је педантно наведена свака верзија апсолутно сваког стиха које је Целан написао, не постоји песма са овим или сличним насловом, као што не постоји ни књига Седам немачких песника објављена код Нолита 1953. коју је Дончић навео као свој извор. Такође, тешко је поверовати да би наводна преводитељка ове Целанове песме Аница Савић Ребац, велики познавалац немачке културе и бечка студенткиња, направила такву грешку да на насловној страни име познатог песника Јоханеса Бобровског, наведе као Јохансен, што је скандинавско презиме, а још је невероватније да би књигу посветила госпођици Десанки Максимовић, која је 1953. већ 20 година у браку. Најневероватнија је, међутим, могућност да је уопште могла чути, а камоли преводити Бобровског, када је овај песник своју прву књигу објавио осам година касније!
Иако Дончић јесте у свој „пројекат“ уложио некакав труд, заправо свако ко је иоле писмен уопште није ни морао да тражи све наведене оригинале, односно у неколицини случајева плагијате, јер је јасно да су сви настали у његовом компјутеру. Читав случај додатно добија на бизарности када се прочита поговор мр Душана Стојковића, који сам каже како ни у једној библиотеци није успео да пронађе књиге које Дончић наводи, упркос чему остаје у уверењу да их Дончић поседује. Не мање бизаран детаљ је рецензија ове књиге од стране познатог песника, професора Учитељског факултета у Јагодини и пре две године председника конкурсне комисије Министарства културе за књижевне манифестације, награде и периодику – Тиодора Росића, који саучествује у овој опскурној обмани пошто недвосмислено тврди да је реч о чистим плагијаторима, или једноставним језиком речено – лоповима.
Дончић би за целу ствар могао и кривично да одговара јер је очито да је он сам плагирао оне које је навео да су плагијатори, било по тужбама живих песника, било носилаца ауторских права. Такође, треба испитати одговорност Росића, али још више и институција које су финансијски помогле издавање ове књиге, међу којима су Ј. П. Електрокосмет, Градска општина Пантелеј у Нишу и Студентски центар Приштинског универзитета, сада у Косовској Митровици, јер нема ниједног разлога да грађани својим новцем плаћају овакве подвале. А медији шокирани Дончићевим открићима „после којих ништа неће бити исто“, као и сви други који су насели на превару, могу ипак да одахну и да се врате свом очигледно омиљеном хобију – читању поезије.
Марјан Чакаревић