Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Sapfo, boginja strasti

 

Za trenutak te pogledam i više ne mogu da progovorim ni reč napisala je ona koja je usudila da bude pesnikinja. Jer za pravog pesnika je zaista potrebno usuditi se. I onda će te podržati usud. Nju, Sapfo, podržavala je Afrodita, boginja putenosti, njoj se Sapfo i obraćala za zaštitu, jer ko može bolje da zaštiti krhku snagu muze, kako je Platon nazivao Sapfo, onu koja kaže da joj je jezik slomljen i da joj fina vatra gori pod kožom.

Muza pesnika i boginja strasti Sapfo

John William Godward – In the days of Sappho

Sapfo, ženska struna u svetu poezije, iskrena iskra, ona koja se ne štedi (a samo se takva umetnost pamti i može da opstane u večnosti), rođena je između 625. i 612. godine pre nove ere na ostrvu Lezbos. Bila je bogato udata i sa mužem imala ćerku Kleidu. Međutim, Sapfo je i studirala umetnost.

Bila je muza senzualnosti i poetičnog u muzici i ona koja je donela poeziju ljudima jer je pisala o sebi i sopstvenim osećanjima. Jer, poezija nije samo univerzalni greben od zvezda nad nama već je poezija naći u sebi kopču sa svemirom, da li je ona u datom trenutku tužna ili puna, treperava ili gruba, takva je kakva je, ali je naša. Sapfo je bila učiteljica mladim devojkama i njima je najčešće posvećivala svoje stihove. Bila je bisekusalna a pesme često izražavaju tugu zbog udaje štićenice, divljenje, ljubomoru i sve što se pojedinci prave da im je strano.

Da, Sapfo je volela žene i uživala u ljubavi prema njima, u telesnom, u zavodljivom, u krahu sujete, u molbi, u davanju. Ta žena muza je imala i sreću da bude cenjena za života, što sa pesnicima nije bio čest slučaj. Na ostrvu Lezbos su kovani novčići sa njenim likom.

Pesnikinja se obraća Afroditi i kaže da joj je srce mahnito i moli je da postigne onoliko koliko moje srce želi da postigne. A samo se hrabri odaju srcu i samo hrabri idu do kraja zbog svojih želja. Vlažnija sam od trave, piše i govori Sapfo u jednoj pesmi a u drugoj da je ljubavna vatra prožima celim telom. Ne vidim očima i ne čujem. A to nije ni potrebno jer snaga je u dodiru koji se pruža i u srcu koje traži da se ispuni žeženo hodočašće. Boginji Afroditi se obraća u više navrata, ispovedajući joj se slasno i strasno koju sledeću mladu devojku želi a Sapfo u pesmama daje i zamišljeni odgovor boginje koja joj obećava da će devojka morati na silu da je ljubi. Nema stajanja kad si na putu požude?

I da li se neka devojka otela žudnji pesnikinje jer je, uz podršku bogova (a oni pomažu samo hrabrima), bila još strasno moćnija, još zavodljivija? Jedno je sigurno – njen stih je opsesivno čežnjiv i orfejski moćan.

Da li je Sapfo počinila samoubistvo? Gde je granica, ako je ima? Da li je sebi postavljamo ili je pred nas stavljaju drugi? Neki kažu da je skočila sa litice zbog ljubavi prema skeledžiji Faonu. Možda je to samo igra njenih stihova? Istorija kaže da je verovatno umrla kao starica. Kako god da je umrla, znalo se zašto je živela – da senzualno, ludo, nerazumno (a koju moć ima razum kada je strast među prstima?) i previše voli.

Radije bih videla njen skladni hod i dragu iskru njenog lepog lica nego sve konje i oružje Lidije.

 

Ana Atanasković

www.anaatanaskovic.com

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: