Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

СМАРАГД

 

Хиљадугодишњи мир,
кроз маглу
сунце провирује
на тиркизне ливаде,
скривене кладенце
и сиво стење Анда,

Смарагд

орао,
ношен ветром,
кружи,
и стреловито се спушта
на хрид у борју,

пуца поглед на
пусту пампу,
суморна трава
таласа унедоглед,
(тако би, можда,
видео Х.Л. Борхес,
мада му поглед
беше окренут
ка унутра),

у руци држим
прозрачни
горски кристал,

ломим га
да бих видео
његову
фину структуру,

брује
безбројна
прозрачна влакна,
блистају дугине боје,

озарен открићем,
намах сам
слеђен ужасом,

више га не могу
саставити,

будим се
из ноћне море,

тај смарагд
беше моја душа.

 

Љубомир Вулићевић

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: