ON U BOLNICI
Esej Bog u bolnici je napisao Dragoslav Bokan nakon svog izlaska iz bolnice i suočavanja sa krajnjim smislom egzistencije.
Način na koji duhovni razum gleda na telesne bolesti i na njihova čudesna iscelenja, potpuno je drugačiji od načina na koji ih posmatra telesno mudrovanje. Telesno mudrovanje bolest smatra za nesreću, a njihovo iscelenje, posebno čudesno, za najveću sreću, ne mareći mnogo za to da li je iscelenje praćeno korišću za dušu ili štetom po nju. Duhovni pak razum i u bolestima koje se šalju Promislom Božijim i u njihovim iscelenjima, koja daruje Božanska blagodat, vidi milost Božiju prema čoveku. Ozaren svetlošću Reči Božije duhovni razum uči Bogougodnom i spasonosnom ponašanju u oba slučaja. On uči da je dopušteno tražiti i moliti od Boga iscelenje bolesti, uz tvrdu nameru da se povraćeno zdravlje i snaga upotrebe za služenje Bogu, a nikako ne za služenje sujeti i grehu.
U suprotnom, čudesno iscelenje će bolesniku poslužiti samo na osudu i navući će na njega još veću kaznu u vremenu i u večnosti. Ovo svedoči Gospod, Koji je iscelio raslabljenog i rekao mu: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn. 5,14).
Sveti Ignjatije Brjančaninov
Pismo iz bolnice
Uz manastirske konake, zatvori i bolnice su jedina mesta gde „živite u svetu“, a, opet, ne živite baš sasvim u njemu.
Svi odbačeni od sveta i oni bačeni u bolesničku postelju na potpuno drugi način osećaju sve ono što je, „na slobodi“, odavno još postalo deo naše svakodnevice.
Mi jesmo svi, na neki način, „bolesnici u palom svetu“ (uz to i zatvoreni oklopom naših grehova i zabluda), ali smo tek u bolničkim sobama i po zatvorskim ćelijama dovoljno osetljivi da to saznanje spoznamo i primimo u svoj njegovoj zastrašujućoj realnosti.
Ustajao vazduh, večna užurbanost po hodnicima, u svakom smislu ograničena sloboda, apsolutna nemoć da budete ono što ste inače, ona zastrašujuće-hladna belina zidova, dnevna rutina medicinskih sestara, krikovi i uzdasi nevoljnika iz vaše neposredne blizine, pakovanje mrtvih u plastične folije, mučna neizvesnost, vreme koje kapa a ne teče (kao da se nikad ne završava bolnički dan, dok se doslovno ne onesvestite od umora i slabosti), svest o svemu što tek može da se iskomplikuje i već sutra vas dočeka oštricom novih stradanja, krv, sonde, kateteri, „braunile“, inekcije, igle, beskrajne mreže providnih cevčica za infuziju koje vas hrane i poje hemijom, užasni mirisi pod nepokretnim pacijentima, onemoćalost… i bol.
Bol je apsolutni gospodar i vaspitač svih nas u ovom sudbinskom zatočenju, glasnik buduće smrti i stalni podsetnik njene nevidljive sveprisutnosti.
I ona uvek zatvorena prozorska ikona slobodnog neba, nakačena negde u sobi ili hodniku, kroz koju gledate iz svog kreveta i iz svoje čežnje za slobodom – ka plavetnilu s one strane bolničkih (isto kao i zatvorskih) zidova.
U bolesti imamo „nevoljna stradanja“, kako ih naziva veliki hrišćanski pesnik i svetitelj Maksim Ispovednik, koja, po njemu – „donose blagodat“, omogućavajući preobražaj svakom u našem bolničkom bratstvu. I zato je „blagodat nevoljnog stradanja“ neka vrsta dara i poziva na preispitivanje svoje duše. Bolni poziv u zajednicu i roditeljska ćuška odozgo po našoj neosetljivosti za sve svoje promašaje i nesavršenosti.
Bog ne šalje bolesti, već ih dopušta, dodao bih – na našu korist. Naravno, ako prepoznamo pravi smisao onoga što tada prolazimo, primajući bez roptanja svoj mučenički venčić.
Dok ne bude kasno.
U bolesti se skida veo naše uobičajene lakomislenosti i one „nepodnošljive lakoće postojanja“ koja nas kobno i zavodljivo iskušava da zaboravimo na istinski razlog života i našeg postojanja.
Tek pred raspećem svoje bolesti i neizvesnosti kroz koju prolazimo u „kući bola“ (bolnici) možemo da zaista osetimo kako je čovek najuzvišenije biće, ali i običan prah. Najkrhkije stvorenje na planeti.
Mi u bolnici osećamo ono što bi svako trebao da uvek oseća dok je zdrav: želju ZA POVRATKOM KUĆI. Jer je Dom Oca jedini pravi i večni dom. naše utočište od samih sebe i zla.
I nigde drugde ne postoji tolika očiglednost Božijeg postojanja i ljudske potrebe za Njim.
Nepatvorena skrušenost i otvorenost bolesnika za čudo i ono tako željno-sanjano ozdravljenje su i put ka istini vere.
To sam sve i sam iskusio, između Nikoljdana i Badnjeg Dana.
U to ime i sa ovim saznanjem vam, svima, želim manje bolno, a podjednako delotvorno iskustvo nade u večno Spasenje.
Radujmo se prazniku Rođenja Gospodnjeg!
Svaki praznik je, ne zaboravimo, osmeh večnosti na licu vremena. A pogotovo ovaj noćašnji, najradosniji i najbliži nam od svih.
HRISTOS SE RODI!
Dragoslav Bokan
Izvor: Facebook profil autora
Бог у болници