Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Bog u bolnici – bolest je bol greha u telu i duši

 

ON U BOLNICI

Esej Bog u bolnici je napisao Dragoslav Bokan nakon svog izlaska iz bolnice i suočavanja sa krajnjim smislom egzistencije.

 

Način na koji duhovni razum gleda na telesne bolesti i na njihova čudesna iscelenja, potpuno je drugačiji od načina na koji ih posmatra telesno mudrovanje. Telesno mudrovanje bolest smatra za nesreću, a njihovo iscelenje, posebno čudesno, za najveću sreću, ne mareći mnogo za to da li je iscelenje praćeno korišću za dušu ili štetom po nju. Duhovni pak razum i u bolestima koje se šalju Promislom Božijim i u njihovim iscelenjima, koja daruje Božanska blagodat, vidi milost Božiju prema čoveku. Ozaren svetlošću Reči Božije duhovni razum uči Bogougodnom i spasonosnom ponašanju u oba slučaja. On uči da je dopušteno tražiti i moliti od Boga iscelenje bolesti, uz tvrdu nameru da se povraćeno zdravlje i snaga upotrebe za služenje Bogu, a nikako ne za služenje sujeti i grehu.

U suprotnom, čudesno iscelenje će bolesniku poslužiti samo na osudu i navući će na njega još veću kaznu u vremenu i u večnosti. Ovo svedoči Gospod, Koji je iscelio raslabljenog i rekao mu: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn. 5,14).

Sveti Ignjatije Brjančaninov

Bog u bolnici - bol i bolest tela i duše

Pismo iz bolnice

Uz manastirske konake, zatvori i bolnice su jedina mesta gde „živite u svetu“, a, opet, ne živite baš sasvim u njemu.

Svi odbačeni od sveta i oni bačeni u bolesničku postelju na potpuno drugi način osećaju sve ono što je, „na slobodi“, odavno još postalo deo naše svakodnevice.

Mi jesmo svi, na neki način, „bolesnici u palom svetu“ (uz to i zatvoreni oklopom naših grehova i zabluda), ali smo tek u bolničkim sobama i po zatvorskim ćelijama dovoljno osetljivi da to saznanje spoznamo i primimo u svoj njegovoj zastrašujućoj realnosti.

Ustajao vazduh, večna užurbanost po hodnicima, u svakom smislu ograničena sloboda, apsolutna nemoć da budete ono što ste inače, ona zastrašujuće-hladna belina zidova, dnevna rutina medicinskih sestara, krikovi i uzdasi nevoljnika iz vaše neposredne blizine, pakovanje mrtvih u plastične folije, mučna neizvesnost, vreme koje kapa a ne teče (kao da se nikad ne završava bolnički dan, dok se doslovno ne onesvestite od umora i slabosti), svest o svemu što tek može da se iskomplikuje i već sutra vas dočeka oštricom novih stradanja, krv, sonde, kateteri, „braunile“, inekcije, igle, beskrajne mreže providnih cevčica za infuziju koje vas hrane i poje hemijom, užasni mirisi pod nepokretnim pacijentima, onemoćalost… i bol.

Bol je apsolutni gospodar i vaspitač svih nas u ovom sudbinskom zatočenju, glasnik buduće smrti i stalni podsetnik njene nevidljive sveprisutnosti.

I ona uvek zatvorena prozorska ikona slobodnog neba, nakačena negde u sobi ili hodniku, kroz koju gledate iz svog kreveta i iz svoje čežnje za slobodom – ka plavetnilu s one strane bolničkih (isto kao i zatvorskih) zidova.

U bolesti imamo „nevoljna stradanja“, kako ih naziva veliki hrišćanski pesnik i svetitelj Maksim Ispovednik, koja, po njemu – „donose blagodat“, omogućavajući preobražaj svakom u našem bolničkom bratstvu. I zato je „blagodat nevoljnog stradanja“ neka vrsta dara i poziva na preispitivanje svoje duše. Bolni poziv u zajednicu i roditeljska ćuška odozgo po našoj neosetljivosti za sve svoje promašaje i nesavršenosti.

Bog ne šalje bolesti, već ih dopušta, dodao bih – na našu korist. Naravno, ako prepoznamo pravi smisao onoga što tada prolazimo, primajući bez roptanja svoj mučenički venčić.

Dok ne bude kasno.

U bolesti se skida veo naše uobičajene lakomislenosti i one „nepodnošljive lakoće postojanja“ koja nas kobno i zavodljivo iskušava da zaboravimo na istinski razlog života i našeg postojanja.

Tek pred raspećem svoje bolesti i neizvesnosti kroz koju prolazimo u „kući bola“ (bolnici) možemo da zaista osetimo kako je čovek najuzvišenije biće, ali i običan prah. Najkrhkije stvorenje na planeti.

Mi u bolnici osećamo ono što bi svako trebao da uvek oseća dok je zdrav: želju ZA POVRATKOM KUĆI. Jer je Dom Oca jedini pravi i večni dom. naše utočište od samih sebe i zla.

I nigde drugde ne postoji tolika očiglednost Božijeg postojanja i ljudske potrebe za Njim.
Nepatvorena skrušenost i otvorenost bolesnika za čudo i ono tako željno-sanjano ozdravljenje su i put ka istini vere.

To sam sve i sam iskusio, između Nikoljdana i Badnjeg Dana.

U to ime i sa ovim saznanjem vam, svima, želim manje bolno, a podjednako delotvorno iskustvo nade u večno Spasenje.

Radujmo se prazniku Rođenja Gospodnjeg!

Svaki praznik je, ne zaboravimo, osmeh večnosti na licu vremena. A pogotovo ovaj noćašnji, najradosniji i najbliži nam od svih.

HRISTOS SE RODI!

 

Dragoslav Bokan

Izvor: Facebook profil autora

1 komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280