Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Bora Kostić – šahista velemajstor i prvi svetski putnik iz Srbije

 

Prvi srpski svetski putnik

MISTERIJA BORA KOSTIĆ

Ime Bore Kostića, šahovskog velemajstora i svetskog putnika, nalazi se u svim svetskim enciklopedijama šahovske istorije

 

Bora Kostić šahovski velemajstor
Bora Kostić

Šahisti znaju da je Bora Kostić prvi srpski velemajstor, podseća ih i tradicionalni Memorijalni turnir Bore Kostića u Vršcu. Promiče tu još koji podatak s nejasnom predstavom o šahisti svetskom putniku. Uostalom, davno to beše, u ona stara, predratna vremena. Njegovi Vrščani su određeniji – Kostića uzdižu kao jednog od velikana koje je ovaj banatski grad podario svetu uz slikara Paju Jovanovića, poetu Vaska Popu i oca srpske drame Jovana Steriju Popovića. Svom čika-Bori podarili su spomenik u Gradskom parku, njegovim šahovskim rekvizitima diči se Gradski muzej. A jedna ulica u Beogradu, tamo, na Bežaniji, zove se po ovom velemajstoru iz davnina ulica Bore Kostića.

Borislav Kostić (1887-1963) bio je prvak Jugoslavije 1936. (sa Pircom) i 1938. godine (samostalno). U nacionalnom timu igrao je na četiri predratne olimpijade, a na prvoj zvaničnoj u istoriji šaha, u Londonu 1927. godine, bio je nosilac prve table reprezentacije Kraljevine Jugoslavije.

Svetski šahovski anali postojano čuvaju njegovo ime. U Havani 1919. godine, Kostić je igrao meč s Kubancem Hozeom Raulom Kapablankom. Izgubio je rezultatom 5:0, a legendarni Kapa je samo dve godine kasnije u toj istoj Havani ubedljivo savladao Laskera i postao treći prvak sveta u istoriji drevne igre. Ostalo je zabeleženo da je posle meča Borin sekundant i prvi šahovski partner iz detinjstva Sava Gerdec komentarisao:

– Izgleda, Boro, da ovaj Kubanac igra bogovski.

– Bogami, Savo, jesi u pravu – morao je da se složi Kostić.

Do susreta na Kubi nije došlo slučajno. U četiri prethodna turnirska duela srpski šahista nametnuo se kao ravnopravan protivnik, remiziravši sve partije s Kapablankom. Čak i posle meča, na čuvenom Hestingškom turniru u Engleskoj, njihova međusobna partija završena je miroljubivo a Kostić se plasirao tik iza pobednika, svog velikog rivala. Zapisano je da se Bora kasnije s humorom osvrtao na gorko iskustvo s Kube:

– Ja ne znam ko je drugi s Kapablankom igrao 5:5, pa makar i u varijanti od 5 remija i 5 poraza.

Bilo kuda – Bora Kostić svuda

Pažljiviji uvid u životopis slavnog majstora otkriva srpskog ambasadora „par eŠcellence”. Već brzo pretraživanje Interneta donosi brdo iznenađenja. Arhiva „Njujork tajmsa” iz 1918. i 1919. godine čuva tekstove o „velikom srpskom šahisti koji nepobedivo igra”. Američki časopis 1918. godine navodi svih dvadeset pet gradova koje je Bora pohodio na turneji od istočne do zapadne obale, a 1919. naslovima ga ispraća u Englesku. Letopis Tehničkog instituta u San Francisku 1918. godinu pamti po poseti „markantnog srpskog šahiste”, a Enciklopedija Novog Zelanda napominje da je „slavni Srbin Boris Kostić” 1924. godine prokrstario ovom udaljenom zemljom i umnogome doprineo zanimanju za šah. Istorijati pojedinih šahovskih društava, klubova iz nama znanih i neznanih gradova, pominju posete i simultanke koje je sa članstvom igrao ovaj ugledni Srbin. Bilten omalenog grada Jeovila s juga Engleske čak navodi troškovnik simultanke koju je Bora Kostić održao 1920. godine – 5,10 funti za železničku kartu, 13,6 za hotel i honorar koji nije tačno naznačen.

Misterija Bora Kostić? Tu nije kraj. Kad su naši velemajstori Gligorić, Ivkov i drugi pedesetih godina prošlog veka pohodili Južnu Ameriku, jedan od njih, dr Petar Trifunović, skoknuo je do glavnog grada Perua, Lime. Ponosno je izjavio:

– Čast mi je da sam prvi jugoslovenski šahista u vašoj zemlji. Prekinuli su ga pokazujući mu uramljenu požutelu sliku.

– Ne, niste. Ovde je pre trideset godina bio Boris Kostić.

Verovatno se slično osećao i predsednik Tito kad su ga u Indiji 1956. godine na Putu mira pitali da li je još živ šahista Kostić. Maharadža iz Pandžaba sećao se srpskog majstora koga je upoznao u detinjstvu, a pozdrave Bori Kostiću preneo je Titov pratilac, novinarski bard i sam šahovski majstor Miro Radojčić.

Za potrebe ovog članka, rumunski istoričar Olimpiju Urzak, koji živi i radi u Singapuru, dostavio nam je poglavlje iz svoje knjige pod nazivom „Preživeti Čingi: priča o E. E. Kolmanu”. Pretražujući singapurske arhive, nije bio malo iznenađen novinskim člancima o poseti Kostića ovoj engleskoj koloniji 1925. godine. List „Strejt tajms” tada je pisao: „Ogromna publika okupila se u hotelu ’Adelfi’ gde je slavni srpski šahista priredio izuzetnu egzibiciju igrajući 18 partija i pobeđujući u svim osim jednoj.” Drugi list, „Malajski tribjun”, izveštava o događaju koji je sledio, igri protiv šestorice protivnika naslepo: „Briljantni srpski majstor šaha porazio je sve svoje protivnike ne gledajući, leđima okrenut tablama.”

Bora Kostić je proveo pet dana u Singapuru gostujući u kući britanskog namesnika i, po tačnoj statistici, odigrao je 40 partija u kojima je jednom poražen a dva puta protivnicima je prepustio remi. Domaćini su bili zadivljeni njegovim veštinama, a poseban utisak ostavio je svojom „vedrom pojavom, komentarima partija, savetima i pohvalama upućenim saigračima”, kako su naveli savremenici. Sve to i mnogo više Olimpiju Urzak našao je u singapurskoj štampi. Njegovo delo prati sudbinu tadašnjeg Kostićevog domaćina E. E. Kolmana, velikog ljubitelja šaha, koji se kasnije, u Drugom svetskom ratu, kao engleski oficir našao u japanskom zarobljeništvu i zloglasnom logoru Čingi.

Učesnici šahovskog turnira u Teplice Šenau 1922 godine - Bora Kostić stoji prvi sleva
Učesnici šahovskog turnira u Teplice Šenau 1922 godine – Bora Kostić stoji prvi sleva

Peštanski đak

U najboljim danima Bora Kostić je pripadao krugu od deset do petnaest najjačih šahista Starog kontinenta. Poticao je iz dobrostojeće porodice, diplomirao na Trgovačkoj orijentalnoj akademiji u Budimpešti, a prvo zaposlenje našao u bečkom, tada brodskom a danas multinacionalnom špediterskom preduzeću „Šenker”. U studentskim danima na turniru održanom 1909. godine nadmašio je sve mađarske šahiste amatere da bi u Beču, već poznat u svojoj veštini, slobodno vreme provodio kockajući se u šahovskoj igri s grofovima i bogatim fabrikantima. Treba li naglasiti da je šah tada bio „nobl”, zanimacija svojstvena višim i uticajnim slojevima. Poznati bečki „Viner šah klub” baškario se u velelepnoj trospratnoj zgradi s restoranom, lakejima i osobljem, a članska karta uz sve beneficije donosila je i visok društveni ugled.

Opijen dahom metropole a nošen strašću za pustolovinama, naš junak brzo se zasitio trgovačke karijere. Uvek elegantan, obučen po poslednjoj modi, vladao je finim, gospodskim manirima. Naočit, markantnih crta lica, zaokupljao je naklonost dama koje su često dolazile na turnire da bi videle tog privlačnog šahistu bujne kose i s omiljenom „bubikopf” frizurom. Bora Kostić im nije ostajao dužan pažnje. Smatran je za najvećeg zavodnika u krugovima društva koje je, putujući s turnira na turnir, obilazilo mondenska banjska mesta poput Baden Badena, Karlsbada ili Marijenbada. Nije imao ni dlake na jeziku. Vispren, obrazovan, u duhu srpskog inata znao je kako da se ponaša prema neprijatnim sagovornicima. Na turniru u Karlsbadu 1911. godine (današnje Karlove Vari u Češkoj), obratio mu se gradonačelnik sledećim rečima:

– Vi ste, Kostiću, austrougarski podanik.

Ali, pre nego što je nastavio, Bora mu je odgovorio:

– To je samo u jednoj varijanti.

– Koja je druga varijanta? – zapitao je gradonačelnik pod čijim se patronatom održavao turnir.

– Druga varijanta je to što vi mislite, a u prvoj ja sam Srbin – skresao mu je Bora u brk. Godinama nadalje nije pozivan na turnire po srednjoj Evropi.

Nadahnuće Stefana Cvajga

U Kelnu je Bora Kostić priredio senzaciju savladavši u meču prvaka Amerike Frenka Maršala. Pobeda na turniru u Stokholmu i sjajni rezultati u Lajpcigu, Frankfurtu, Parizu, Varšavi i Kopenhagenu učinili su ga poznatim i priznatim asom. Uoči Prvog svetskog rata upoznaje argentinskog atašea za kulturu u Švedskoj koji mu nudi posao u vojsci svoje zemlje. Bora je predavao šah pitomcima Mornaričke akademije. Na putu brodom ka Južnoj Americi prekraćivao je vreme igrajući šah, kako je to bio običaj, u novac. Ovo putovanje značajno je po tome jer je među saputnicima bio austrijski pisac Stefan Cvajg koji će dvadesetak godina kasnije napisati znamenitu „Novelu o šahu”. Glavni junak njegovog dela je svetski šahovski prvak Maks Ćentović, Srbin iz Banata, a radnja se odvija upravo na brodu koji plovi Atlantikom. Iako je Cvajg crnim obojio svog junaka sa asocijacijama koje vode ka sasvim drugim temama, sve je to umetnička sloboda kojoj je baš Bora Kostić poslužio kao uvodno nadahnuće.

Tokom trogodišnjeg boravka u Buenos Ajresu, Bora Kostić obilazi Južnu Ameriku a koristi i zgodnu priliku za svoj prvi put oko sveta. Na školskom brodu Ratne mornarice Argentine proputovao je južnim morima i obišao jug Afrike, Indije i Australije.

Ručak s Teslom

U Evropi je rat a iz Argentine se povlači zlato evropskih zemalja. Blagostanje stečeno na kamatama topi se s promenom životne klime i Kostić menja mesto. Odlazi za Njujork i tokom narednih pet godina Amerikanci ga doživljavaju kao svog predstavnika šaha. U Njujorku postaje šahovski učitelj i prijatelj najslavnijeg tenora svih vremena Enrika Karuza. Susreće i sovjetskog disidenta Lava Trockog a ne propušta da upozna Nikolu Teslu. Srpski naučnik primio ga je na ručku upriličenom u apartmanu hotela „Makalpin”. Kostić je stalni gost čuvenog „Menhetn šah kluba” u kome vodi duele s Kapablankom i Maršalom. Iz ovog razdoblja potiče priča koja ilustruje njegovu ogromnu energiju za šahom. Bogati mecena voleo je da s majstorima igra slobodne partije. Iako je uglavnom gubio, iscrpljivao je svoje goste igrom bez prekida. Ko god je odustao, više nije pozivan. Bora je igrao punih 48 sati da bi njegov domaćin prvi put morao da kaže da je dosta, napunivši novčanik svom gostu.

Prilikom beskrajnih turneja po celoj Americi nastanio se u gradu čelika Geriju, u Indijani, u kome je radio njegov prijatelj iz detinjstva Sava Gerdec. U Geriju, koji je danas, osamdeset godina kasnije, gotovo napušten jer se proizvodnja čelika ugasila, Bora je stigao i da se oženi. I dalje je neumorno igrao šah i 1918. godine u Čikagu postao pobednik šampionata SAD, a štampa je puna hvalospeva za njegovu igru. Kad mu je tast predložio da se prihvati mesarske satare u porodičnom biznisu, Bora, navikao na život bonvivana, ostavlja uplakanu ženu i dragu mu Ameriku. To je vreme meča s Kapablankom u Havani i povratka u Evropu preko Engleske, sve do rodnog Vršca u kome ga je željno čekala porodica.

Slede godine sjajnih rezultata i života na visokoj nozi. Bora Kostić pobeđuje u Hestingsu 1921. sa izuzetnim rezultatom od 7 poena iz 7 partija koji se neće ponoviti u istoriji ovog turnira s tradicijom dugom 116 godina. Iste godine bio je treći u Budimpešti, a da nije u poslednjem kolu izgubio od autsajdera Vajda, delio bi prvo mesto s kasnijim svetskim prvakom Aleksandrom Aljehinom. Tokom odlučujuće partije osvetilo mu se što je bio srcelomac. Tri dame čavrljale su pored stola za igru i Bora je često ustajao da im posveti vreme i da ih šarmira. Posle poraza shvatio je da su s njim koketirale sestre njegovog protivnika.

– Sledeći put povedite sa sobom braću – poručio je razočarani Bora Kostić svom rivalu.

Put oko sveta

Svoj imetak Bora Kostić će uložiti u akcije engleskih rudnika i doživeti da posle Drugog svetskog rata ostane bez ičega. Do tada je prošlo još mnogo bezbrižnih godina. Godine 1924. tridesetsedmogodišnjak u punoj snazi polazi na svoj već dugo planirani put oko sveta. Poziv je stigao iz Australije a put ga je vodio brodom od engleskog grada Dovera do luke Frimentl. Putovao je trideset dva dana. Svoja sećanja u starosti je kazivao Dušanu Bućanu, poznatom šahovskom novinaru.

– Prozreo sam da je kod Anglosaksonaca vrlo važno polagati na svoju spoljašnost, da čovek uvek bude lepo odeven, da je društven, duhovit i da nije sitničar. Sve te osobine ja sam imao u dovoljnoj meri. Bio sam uveren da ću pokriti sve svoje izdatke oko velikog puta, te da ću moći da obiđem i vidim jedan sasvim nepoznati deo sveta koji je tako daleko od Evrope – govorio je Bora Kostić.

Opis putešestvija koje je potrajalo tri godine vredan je posebne knjige. Recimo da je Bora Kostić prokrstario sledećom maršrutom – preko Australije, Tasmanije i Novog Zelanda ka Južnoj Africi i uzduž Crnog kontinenta do Kenije i Viktorijinih vodopada. Nadalje, put ga je od bombajske luke vodio preko Indije sa izletima u Kašmir, Nepal i Burmu. Sledeća stanica bila su malajska ostrva, Java, Sumatra, Borneo, gradovi Singapur i Džakarta. Nije zaobišao ni Kinu, Hongkong i Filipine. U povratku ka Evropi, prošao je Mandžurijom i Sibirom igrajući mesecima šah u gradovima „s kraja sveta”, Novosibirsku i Irkutsku.

Srpski Marko Polo proneo je glas o svojoj zemlji i narodu u vremenima kad je svaka vest iz Evrope bila retka i zakasnela. To je vreme od 1924. do 1926. godine – komercijalni letovi ne postoje, radio-talasi ne dopiru preko kontinenata. On je dolazio da igra šah priređujući simultane utakmice i igru naslepo u kojoj je bio svetski rekorder. Međutim, svako njegovo gostovanje okupljalo je i široke mase gladne novosti. Nalazeći se u ulozi misionara koji savršeno vlada engleskim jezikom, širom ondašnjeg engleskog i holandskog kolonijalnog sveta ispoljavao je svoje enciklopedijsko znanje i zavidnu obaveštenost. Njegova gostovanja bogato su nagrađivana, ali je nesumnjivo najviše „zaradio” njegov nepresušni pustolovni duh. Bora je majci i sestri pisao pisma o vulkanima Novog Zelanda, lepotama Kašmira, visovima Himalaja, susretima s domorodačkim plemenima Maora i Bataka… Poslao je fotografiju kako igra šah na ekvatorijalnoj liniji u Africi, gde se vođa belih figura nalazi na severnoj a crnih na južnoj Zemljinoj polulopti. Najduže je ostao u Indiji, u rezidenciji moćnog maharadže od Plataile, vladara Sika u Pandžabu. Igrajući kao gost, pobedio je na Prvom šampionatu Indije u šahu, održanom 1925. godine.

Očekivao bi se poduži odmor po povratku u Vršac, ali Bora Kostić se nije dao zaustaviti. Odlazi u Kairo gde se susreo sa „ocem turske nacije” Kemalom Ataturkom, a potom ponovo ide za Ameriku.

Pukovnik u Meksiku

U neobičnoj šestomesečnoj epizodi u Meksiku 1930. godine predaje šah vojnim oficirima i čak dobija čin pukovnika meksičke vojske. Odlazi u Njujork i Kanadu, ali ne ostaje dugo. Posle kraha berze 1929. godine, era je „velike depresije” i prosjaci su na svakom koraku, ni traga od nekadašnjeg blistavila. Od 1931. godine i velikog turnira na Bledu, ogleda se na evropskim takmičenjima. Imao je silnu želju da se dokaže kao najbolji jugoslovenski igrač, ali je dr Milan Vidmar, ljubljanski profesor, izbegavao međusobni meč čuvajući ranije stečeni ugled.

Boem u duši, ostao je „nebrušeni šahovski dijamant”, kako je za Boru Kostića rekao Kapablanka. Drugi svetski prvak, Emanuel Lasker, primetio je da Kostić ima svoj stil, „a imati svoj stil igre mnogo znači”.

Tokom rata, za razliku od svetskog prvaka Aljehina i nekih drugih šahista poput Keresa, Bora Kostić ne igra na turnirima. Pozivaju ga da učestvuje na turneji „Slobodne Evrope” koju su skrojili nacisti, ali ovom putniku među putnicima nije bilo do putovanja i učestvovanja u okupatorskom cirkusu. Zbog odbijanja, hapsi ga Gestapo i posle Beograda šalje u zrenjaninski logor. Sticajem okolnosti, izbegao je najgore.
U posleratnom vremenu, po kazivanju velemajstora Svetozara Gligorića, Kostić je njegov najneugodniji protivnik od koga dva puta gubi. Svetska šahovska federacija (FIDE) 1950. godine uvodi titulu velemajstora i počasno je dodeljuje grupi od 27 predratnih velikih majstora. Kostić je među njima. Vreme čini svoje i stari majstor ustupa mesto novim generacijama. Svetskim pozornicama pretpostavlja kafanske duele u lokalnom okruženju. Stariji Vrščani još pamte njegove nadahnute priče o belosvetskim događajima koje su često zvučale tako neverovatno.

U Cirihu 1962. godine Bora Kostić pobeđuje na turniru veterana. Naredne godine u Beogradu gasi se život neponovljivog šahovskog asa. Legenda ostaje da živi a nastupajuća era donosi sve više otkrića koja potvrđuju da je ovaj mit još sadržajnije utemeljen u stvarnosti istorijskih podataka.

Josip Ašik

Izvor: Politikin zabavnik

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280