Kako zadobiti Carstvo nebesko i spasenje – Sveti Vasilije Veliki

NEBESKO CARSTVO

Pouke Svetog Vasilija Velikog kako treba živeti danas i oslobadjati se greha da bi zadobili spasenje i Carstvo nebesko jer posle smrti od kajanja nema pomoći

Po blagodati Božijoj, u ime Gospoda našeg Isusa Hrista, mi smo se sastali zajedno, stavljajući pred sebe isti cilj blagočastivog života: vi iz očigledne težnje da naučite nešto od onoga što je neophodno za spasenje, a ja stoga što imam dužnost da objavljujem pravedne sudove Božije, budući da se noću i danju sećam apostolskih reči: Tri godine dan i noć ne prestajah poučavati sa suzama svakoga od vas (Dap.20,31). Osim toga, ovo vreme je vrlo pogodno, dok mesto pruža punu tišinu i zaklonjenost od svakog spoljašnjeg šuma.

Sveti Vasilije Veliki na liturgiji, freska, Ohrid, Makedonija

Pomolimo se, dakle, skupa jedni za druge, tj. da ja na vreme dajem obrok (Lk.12,42) svojim saslužiteljima, a vi da primite pouku kao dobra zemlja, te da donesete savršen i mnogostruk rod u pravdi, kao što je napisano (Mt.13,23).

Stoga vas, dakle, molim ljubavlju Gospoda našeg Isusa Hrista, koji dade sebe za nas (Tit.2,14), da se najzad pobrinemo za duše svoje: ožalostimo se zbog ispraznosti prethodnog života, počnimo da se podvizavamo za budući [život] u slavu Boga i Njegovog Hrista i Svetoga Duha, kome se klanjamo. Napustimo lenjost i raslabljenost, kako ne bismo, zbog nerada izgubivši sadašnje i početak dela odlažući za sutra i za naredne dane, i kad nas Onaj koji traži duše naše nađe prazne od dobrih dela, bili lišeni radosti bračne ložnice i uzalud i beskorisno plakali, jadikujući zbog zlo provedenog vremena života, premda već više ništa neće pomoći onima koji se raskajavaju. Sad je najpogodnije vreme, govori apostol, sad je dan spasenja (2.Kor.6,2). Ovaj vek je vek pokajanja, a onaj – nagrade; ovaj delanja, a onaj – uzdarja; ovaj trpljenja, a onaj – utehe. Sada je Bog pomagač onima koji se obraćaju od zlog puta, a onda će biti strašan i neumoljiv istraživač ljudskih dela, reči i pomisli. Sada se koristimo Njegovim dugotrpljenjem, a onda ćemo poznati pravosuđe: jedni će ustati na večne muke, a drugi za večni život, i svako će primiti po delima svojim. Dokle ćemo odlagati poslušnost Hristu, koji nas poziva u svoje nebesko Carstvo? Zar se nećemo otrezniti? Zar se nećemo okrenuti od običnog života ka jevanđelskoj strogosti? Zar nećemo držati pred očima onaj Strašni i slavni dan Gospodnji, u koji će oni koji se po delima svojim približavaju desnoj strani Gospoda primiti Carstvo nebesko, dok će one koji su zbog nedostatka dobrih dela odbačeni na levu stranu sakriti ognjena geena i večna tama. Jer, rečeno je: Onde će biti plač i škrgut zuba (Mt.25,30).

Mi, doduše, velimo, da želimo nebesko Carstvo, ali se ne brinemo o onome čime bismo ga mogli zadobiti. Ne trudeći se oko zapovesti Gospodnjih, mi po sujeti svoga uma držimo da ćemo dobiti iste počasti kao i oni koji su se grehu protivili do smrti. Ko je ikad, sedeći ili spavajući kod kuće u vreme sejanja, kad nastane žetva naručje napunio snopovima? Ko li je nabrao grožđa sa čokota koji nije sam uznegovao. Rod imaju oni koji se trude, a počasti i venci pripadaju pobednicima. Ko bi ikad dao venac onom ko se nije ni pokazao pred protivnikom, kada, po apostolu (2.Tim.2,5), ne treba samo pobediti, nego i boriti se po pravilu, tj. ne propustiti ni najmanje od onog što je propisano. Jer, rečeno je: Blago sluzi onome koje ga gospodar njegov, došavši, nađe, da čini tako (Lk.12,43), i: Ako si prineo pravo, a nisi pravo podelio, zgrešio si (Post.4,7).

Čim pomislimo da smo izvršili neku od zapovesti (ne mogu da kažem da smo je zaista izvršili, budući da su po zdravom shvatanju Pisma sve vezane jedna za drugu, tako da se pri narušavanju jedne svakako narušavaju i sve ostale), mi više ne očekujemo gnev za one koje smo zanemarili, nego samo počasti za onu koju smo navodno ispunili. Onaj kome je povereno deset talanata i koji utaji jedan ili dva, a ostale vrati, neće se smatrati poštenim što je vratio veći deo, već će se nazvati uvredljivcem i gramžljivim zbog manjeg dela koji je proneverio. I šta govorim: „Proneverio“. Ta, i onaj kome je poveren jedan talanat, i koji je potom vratio sve što je primio, beše osuđen stoga što nije ništa dodao onome što je primio. Onaj ko je deset godina poštovao oca, pa mu je onda zadao samo jedan udarac, ne smatra se dobrotvorom, nego se osuđuje kao oceubica. Idite, veli Gospod, i naučite sve narode… učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio, a ne da jedno drže, a drugo zanemaruju (Mt.28,19-28). I apostol piše slično tome: Nikako ni u čemu ne dajući spoticanje, da se služba ne kudi, nego se u svemu pokažite kao sluge Božije (2.Kor.6,3-4). Jer, kad nam ne bi sve bilo potrebno radi spasenja, sve zapovesti ne bi ni bile zapisane, niti bi bilo zapoveđeno da se sve moraju držati. Kakva mi korist od drugih uspeha ako ću biti kriv paklu ognjenom kada brata nazovem budalom (Mt.5,22)? Kakva je korist [čoveku] što je slobodan od mnogih, ako ga jedan drži u ropstvu? Jer, rečeno je: Koji čini greh rob je grehu (Jn.8,34).

Kakva je korist [čoveku] koji se izbavio od mnogih stradanja, ako mu je telo povređeno jednom mučnom bolešću? „Prema tome, reći će neko, mnogim Hrišćanima, koji ne drže sve zapovesti, ne vredi ništa što drže samo neke od njih“. Ovde je dobro setiti se blaženoga Petra kome je, posle tolikih uspeha i tolikih ublažavanja, samo zbog jedne reči bilo rečeno: Ako te ne operem, nemaš udela sa mnom (Jn.13,8). Da i ne govorimo da ta jedna reč nije projavljivala lenjost i nemarnost, već poštovanje i pobožnost.

Uostalom, reći će drugi: „Napisano je: Svako koji prizove ime Gospodnje spašće se (Joilj 2,32), tj. za spasenje je dovoljno da [čovek] samo prizove ime Gospodnje“. Međutim, neka i on čuje šta veli apostol: Kako će prizvati Onoga u koga ne poverovaše (Rim.10,14). A ako ne veruješ, počuj Gospoda koji veli: Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca moga koji je na nebesima (Mt.7,21). Uzaludan je trud čak i onome koji vrši volju Gospodnju, premda ne onako kako Bog hoće, niti iz osećanja ljubavi prema Njemu. Sam Gospod naš Isus Hristos o njima govori: Oni sve čine da ih vide ljudi. Zaista vam kažem: Primili su platu svoju (Mt.6,5).

Otuda je apostol Pavle naučen da kaže: I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi (1.Kor.13,3).

Ukratko, ja primećujem tri različita raspoloženja u kojima je neizbežna poslušnost: mi se od zla uklanjamo stoga što se bojimo kazne (stanje roba); mi idemo za obećanjima nagrade i ispunjavamo ono što je naloženo radi sopstvene koristi (stanje najamnika); mi [činimo dobro] radi samog dobra i iz ljubavi prema Onome koji nam je dao zakon, radujući se što smo se udostojili da služimo tako slavnom i blagom Bogu (stanje sina).

Onaj ko iz straha bude ispunjavao zapovesti, neprestano se bojeći kazne za lenjost, neće jedno od naloženoga činiti, a drugo prenebregavati, nego će smatrati da je kazna za neposlušnost podjednako strašna. I premda se ublažava onaj ko se boji svega radi pobožnosti (Prič.28,14), ipak tvrdo stoji u istini i onaj ko može reći: Svagda vidim pred sobom Gospoda, jer mi je s desne strane da ne posrnem (Ps.15,8). Jer, on neće da izgubi iz vida ništa od onog što je neophodno. Osim toga, [rečeno je]: Blago čoveku koji se boji Gospoda. Zašto? Zato što silno ljubi Njegove zapovesti (Ps.111,1). Onima koji se boje, pak, nije svojstveno da propuštaju nešto od onoga što je zapoveđeno, ili da ga ispunjavaju nemarno.

Ni najamnik, pak, neće ushteti da prestupi nešto od onog što je naloženo. Jer, kako će primiti platu za rad u vinogradu ukoliko nije izvršio sve što je naređeno? Ukoliko propusti samo nešto od onoga što je potrebno, on će učiniti da vinograd za gospodara postane beskoristan. I ko bi dao platu onome ko je kriv za štetu?

Treći slučaj predstavlja službu iz ljubavi. Koji će sin, imajući cilj da ugodi ocu i radujući ga u većim stvarima, ushteti da ga u manjim ožalosti, naročito ako se seća apostola koji veli: I ne žalostite Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni (Ef.4,30).

Gde, pak, oni koji prestupaju većinu zapovesti hoće da budu uvršćeni? Oni ne služe Bogu kao Ocu, ne povinuju mu se kao Onome koji je dao velika obećanja, niti mu se pokoravaju kao Gospodu. Jer, On govori: Ako sam Otac, gde je slava moja? Ako sam Gospod, gde je strah moj (Mal.1,6). Kao što čovek koji se boji Gospoda silno ljubi Njegove zapovesti (Ps.111,1), tako se i prestupanjem zakona vređa Bog (Rim.2,23).

Pretpostavljajući slastoljubivi život životu po zapovestima, kako možemo očekivati blaženstvo, življenje sa svetima i radost sa anđelima pred licem Hristovim? Slična maštanja svojstvena su samo dečijem umu. Kako ću biti s Jovom, kada ni najobičnije nezgode nisam primao sa blagodarnošću? Kako ću biti sa Davidom, kada sa neprijateljem nisam bio velikodušan? Kako ću biti sa Danilom, kada Boga nisam iskao sa neprekidnim uzdržanjem i neuspavljivom molitvom? Kako ću biti sa svetiteljima, kada nisam išao njihovim tragom? Koji će podvigopoložnik biti toliko nerasudljiv da udostoji istih venaca i pobednika i onoga koji nije stupio u podvig? Koji je vojvoda razdavao jednake delove plena pobednicima i onima koji se nisu ni pojavili u boju?

Bog je blag, ali i pravedan. Pravednome je, pak, svojstveno da daje po zasluzi, kao što je napisano: Ublaži, Gospode, dobre i prave srcem. A one koji se uklanjaju na krive puteve, oteraće Gospod sa onima koji čine bezakonje (Ps. 124,4-5). On je milostiv, ali i Sudija. Jer, rečeno je: Gospod voli milostinju i sud (Ps.32,5). Stoga i kaže: Milost i sud ću ti pevati, Gospode (Ps. 100,1). A mi smo naučili na kojima je milost, budući da je rečeno: Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani (Mt.5,7). Vidiš li kako On sa rasuđivanjem upotrebljava milost. On ne miluje bez rasuđivanja, niti sudi bez milosti. Jer, Gospod je milostiv i pravedan (Ps. 114,5). Stoga nemojmo poznavati samo (jednu) polovinu Boga, okrećući Njegovo čovekoljublje u povod za lenjost. Grmljavina i munje postoje stoga da dobrota ne bi bila prezrena. Onaj ko zapoveda suncu da obasjava, kažnjava i slepoćom. Onaj ko daje kišu, sipa i oganj. Jedno pokazuje blagost, a drugo strogost. Radi jednoga volimo, a radi drugoga se bojmo, da i nama ne bude rečeno: Ili prezireš bogatstvo dobrote Njegove i krotosti i dugotrpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi? Nego svojom upornošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva (Rim.2,4-5).

Prema tome, pošto spasenje nije moguće bez dela koja odgovaraju zapovestima Božijim, i pošto nije bezopasno zanemarivati nešto od naloženoga (naime, strašno je prevaznošenje – postaviti sebe sudijom Zakonodavca, te jedne Njegove zakone birati, a druge odbacivati), mi, podvižnici blagočašća, koji smo pretpostavili bezmolvan i bezmetežan život (koji potpomaže čuvanje jevanđelskih odredaba) uložimo zajedničku brigu i rasuđivanje kako nam ne bi promaklo ništa od onoga što nam je naloženo. Jer, ako Božiji čovek treba da bude savršen, kao što je napisano (2.Tim.Z,17) i kao što je pokazalo slovo koje je izloženo ranije, preko je potrebno da, posredstvom svih zapovesti, dostigne do mere rasta punote Hristove (Ef.4,13). Jer, i po Božanstvenom zakonu, životinja sa manom se ne prima za žrtvu Bogu, čak i ako je čista. Ono u čemu je svako neiskusan, neka predloži na zajedničko razmatranje. Jer, pri trudoljubivom razmatranju mnogih lakše će se naći ono što je sakriveno, budući da Bog, po obećanju Gospoda našeg Isusa Hrista, daje da nađemo ono što tražimo po učenju i podsećanju Svetoga Duha (Jn,14,26).

Meni obaveza nalaže [da propovedam], i teško meni ako ne propovedam Jevanđelje (1.Kor.9,16). Tako je i za vas opasno ukoliko se olenjite da ispitujete, ili ukoliko bez napora i neodlučno pristupite izvršavanju i ispunjavanju na delu onoga što vam je predano. Stoga Gospod govori: Reč koju ja govorih, ona će mu suditi u poslednji Dan (Jn. 12,48), i: Sluga koji je znao volju gospodara svoga i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće mnogo bijen, a koji nije znao, pa je zaslužio batine, biće malo bijen (Lk.12, 47).

Pomolimo se, dakle, da i meni upravljanje rečju bude besprekorno, i da vama učenje bude plodonosno. Znajući da će reči bogonadahnutog Pisma stajati pred nama na Sudu Hristovom (budući da je rečeno: Izobličiću te i metnuću pred oči tvoje grehe tvoje – Ps.49,21), pazimo trezvoumno na ono što se iznosi i sa usrdnošću požurimo da u delo privedemo Božanstvene pouke, s obzirom da ne znamo u koji će dan i čas Gospod naš doći.

Izvor: Sveti Vasilije Veliki – predgovor za Tragom Jevandjelskog podviga