Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

KINESKE PRIČE IZ STARINE …

… plene originalnošću i lepotom

Čim počnete da čitate ove stare kineske priče, nametnuće vam se snažan prvi utisak koji će se, kasnije, pojačavati: neobično, zanimljivo, nesvakidašnje, jako, samo kinesko i ničije tuđe… Sam život, sa svim svojim složenostima, sačinjen i od najvećih i od najsitnijih sadržaja – ne da vam da predahnete, „vuče“ vas da ste stalno u tom zanimljivom svetu u kom imate šta da naučite… a zadivljeni drevnom kineskom veštinom pričanja priča.

Stare Kineske priče

Kineske priče

Ove kineske priče su sjajne kao dijamanti i kratke kao aforizmi. Ne bih se začudio – da zbog ovakvih priča – neko, od vas, počne da uči kineski jezik da bi ih čitao u originalu…

Verujem da ćete se složiti sa mnom: kineske priče su, zaista, kratke, ali, zato, „odjekivaće“ u vama dugo-dugo… možda i zauvek… zbog kristalne čistote i životne mudrosti!

Čuva drvo, čeka zeca…

Neki seljak, jednom, radio na polju. Najednom, onud  protrči zec pa u trku udari glavom u deblo drveta koje bejaše uz ono polje. Od jakog udarca, zec ugine, a seljak ga veselo pokupi i odnese kući.

Od tog dana, seljak ostavi motiku pa seđaše pod velikim stablom čekajući ne će li se, opet, koji zec zaleteti u deblo.

Međutim, ni posle mnogo vremena, zec se nije pojavio, a njegovo polje ostalo je zapušteno.

Dongši oponaša mrštenje…

U doba zaraćenih država*), živjla je u državi Jue neka veoma lepa devojka. Stanovala je na zapadnoj obali reke koja je proticala njezinim gradićem, a ljudi su tu devojku zvali Šiši…

Na istočnoj obali iste reke, živela je, pak, neka ružna devojka koju su zvali Dungši. Videći koliko je Šiši lepa, poželela je, Dungši, da od nje nauči kako da i ona postane lepotica. Počela se odevati i ulepšavati kao Šiši, oponašati njezin hod. Ali, Šiši je bolovala na srcu pa bi, pri srčanom napadu, mrštila obrve i rukom pritiskala levu stranu grudi. Ljudima, videvši je s rukom na srcu, činila se još lepšom.  Ne bi li ljudi i o njoj govorili da je lepa, Dungši poče vežbati takvo držanje. Mrštila se i pritiskala rukom svoje srce  misleći da će tako biti jednako lepa kao Šiši.

Ali, niko je, nikad, nije hvalio, baš, naprotiv, govorili su da je to čini još ružnijom…

Čaplja i školjka se bore …

Neka školjka, upravo je izišla iz vode i otvorila svoj oklop pa se sušila na suncu.

Uto, priđe neka čaplja i ispruži dugačak kljun da bi pojela školjkino meso.

Ali školjka hitro zatvori oklop i čvrsto stisne čapljin kljun.

Čaplja je silovito pokušavala da izvuče kljun, ali, koliko god se naprezala, nije joj uspevalo.

S druge strane, pak, školjka se nikako nije mogla vratiti u vodu.

Čaplja reče:

– Ako me ne pustiš, pa ne bude kiše ni sutra, ovde ćeš uginuti.

Čuvši te čapljine reči, školjka srdito uzvrati:

– Ako te ne pustim, posle da-dva, ni ti nećeš bez hrane moći preživeti!…

Ni čaplja ni školjka nisu htele popustiti…

Posle nekog vremena, naiđe ribar. Ugleda školjku i čaplju kako nepomično stoje… i oboje ih, lako,
ulovi…

Tri ujutro, četiri uveče…

U državi Sung, življaše neki čovek koji je uzgajao mnogo majmuna. S vremenom je sve više uspevao da ih razume, šta im treba, kako su raspoloženi… a i oni su upoznavali njega. Što ih je više razumevao, više ih je i voleo. Čak je štedeo na hrani za sebe i svoje ukućane, samo da bi majmuni bili siti.

Kad je nastala oskudica i njegova porodica nije imala dosta za jelo, odlučio je da majmunima smanji obroke, ali se i bojao da ga oni neće razumeti. Najpre im reče:

– Odsad ću vam svako jutro davati tri kostanja, a naveče  četiri. Hoće li vam to biti dosta?

Kad su majmuni to čuli, počeše negodovati – vikati i skakati.

Tad ih ponovno upita:

– A ako vam svako jutro dadem četiri kostanja, a naveče  tri, hoćete li, onda, biti zadovoljni?

Na to se majmuni smire i opet razvesele misleći da je, to,  doista, više…

Sečuanski psi laju na sunce …

U pokrajini Sečuan, na jugozapadu Kine, vreme je kišovito i maglovito pa biva da i po nekoliko meseci neprestano padaju kiše i zadržava se gusta magla. U čitavoj  godini, kroz sva godišnja doba, jedva se može ugledati sunce.

Zato tamošnje pse pojava sunca iznenadi toliko da počnu žestoko lajati…

__________
*) 475. – 221. pre Hrista

Preveo i priredio: prof. dr Vladimir Ćepulić

Izvor: http://www.croatianhistory.net

Priredio: V. V. M.

oOOo

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: