Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Poštapalice i uzrečice u srpskom jeziku

 

POŠTAPALICE I UZREČICE

Reči u srpskom jeziku koje često mladi upotrebljavaju u govoru

 

Ded mi je, često, kad je bilo nešto važno, blago i uz osmeh, govorio: POŽURI, POLAKO!… To mu je bila kao neka(kva) poštapalica, uzrečica… i, čudno, te njegove reči su pomagale: nisam imao tremu, ne bih zakasnio, opušten bih nešto završio ili stigao na vreme… hvala ti, dragi dedo!… (Sramota me je da priznam, posle sam sam-sebe hrabrio, podsticao… kao što je mene moj ded!)…

Ali, to beše nekad… a sad…

Poštapalice i uzrečice u srpskom jeziku i mladi hipsteri
Poštapalice i uzrečice postaju standard u jeziku mladih

Poštapalica je reč koja se koristi kao pomoćna reč u živom govoru. Koriste je osobe skromnog rečnika. Nekad se koristi kao način da se pokaže pripadnost određenom krugu ljudi (npr., „Dizelaši“, Zemunci, Turbofolk zvezde…).

Poštapalice se koriste i kad je osoba koja govori pod stresom, uplašena, u neprilici ili je prinuđena da govori tečno…

Poštapalice se ne koriste prilikom pisanja jer tad postoji vreme da se tekst izmeni, dotera.

Poštapalice znaju da budu i u modi. Aktuelne su „Znači“ i „Brate“. Dakle, sve u svoje vreme…

Pored njih, česte poštapalice su „Pa“, „Ovaj“, „Mislim“, „Bre“…

Neke psovke se, takođe, koriste kao poštapalice… znate na koje mislim. Ali, to nisu, samo, „srpska posla“, tako je i kod drugih naroda…

„Dakle“, 178 puta!…

Dok sam pohađao Gimnaziju, u Aleksincu (u toj zgradi je sad Osnovna škola), imali smo profesora geografije, znao je celu knjigu, tj., udžbenik, NAPAMET!… Ali, knjiga obimna, morao je da se, povremeno, podseti, da „baci oko“ na lekciju u udžbeniku – ja sam bio „zadužen“ za to, sedeo sam u prvoj klupi… I, šta?… Imao je poštapalicu DAKLE… (Mi smo ga tako i zvali!)… Na jednom času, izgovorio je reč „dakle“ 178 puta!… brojao je jedan naš drug, Pafonja!…

Poštapalice: „čovječe“, „значи“, „јаране“,“‘naaaaš“, „kako se zove“, „ovaj“, „onaj“, „razumiješ“, „ма“, „па“, „брате“, „буразеру“, „сине“, „da ti kažem iskreno“, „znači“, „hoću da kažem“, „drugim rečima“, „hajde da kažem(o)“, „ma nemoj“, „ko kaže“, „stvarno! (?)“, „aha“, „da, da, da“, „pа, dа вам кажем“, „pomozi mi reći“, „što će reći“, „rekli bismo“, „znate šta“, „kako da kažem“, „što se kaže“, „kako bih rekao“, „ako tako mogu da kažem“, „je l’ te?“…

***************

O poštapalicama…

Odgovor na pitanje zašto se poštapalice upotrebljavaju,  stvar je psihološko-lingvističke analize koju mi, ovom prilikom, ne činimo. Ukazujemo, samo, na ovu pojavu više s estetsko-pragmatičnog polazišta, u želji da govornicima — naročito onima koji se oglašavaju nastupima na javnim medijima, takvima kao što su radio i televizija — skrenemo pažnju na ovu pojavu koje, možda, nisu ni sami svesni dok govore, s napomenom da govor začinjen nesuvislim, nepotrebnim i nesmislenim rečima ne može biti odlika dobrog govorenja, pa bi svako ko drži do svog govornog nivoa morao svesno nastojati da svoje izlaganje oslobodi takvih reči koje se, s manje ili više prava, odista, mogu svrstati u jezički šund!

**************

Evo još…

nekako, prosto, negde, Јој, животе-животићу, у бунарче скочићу!, a(p)solutno, super, ekstra, čak šta više, šta ja znam…

***************

Još o poštapalicama…

Poštapalice, ako su prečeste, mogu potpuno skrenuti pažnju slušalaca sa sadržaja govora…

„…Pa, mis’iiiiiiiiim, realno, to ti je definitivno tako pa tako, razumeš, nemamo mi, brate, šta tu da se bunimo…Sine, trista posto poskupeo telefon, znači, ono, kao, ludilo! Znači, to će baš, baš, kako bih ti rekao, da nam istera dobru kintu iz novčanika, šjeeeeee…Baj d vej, jesi provalio, ovaaaaaaj… jesi provalio da je benzin na neku foru pojeftinio? P-daaaaaa, bre! He-lou, gde ti živiš?!…“

Koliko puta ste čuli slične razgovore s mnogo poštapalica, koje, kažu statističari, u srpskom čine deset procenata u odnosu na ukupan broj izgovorenih reči?(!) Koliko ste puta svesno pratili sopstvene izgovorene misli i „pecali” najtipičnije reči koje koristite „tek onako” i koje, gotovo,  ništa ne znače? Da li ste nekad „ubijali dosadu” brojeći na koliko se mesta u nečijem kratkom iskazu javilo iritantno „znači”?

– Poštapalice su oni glasovi, reči i izrazi koje govornik ponavlja nesvesno ili svesno kad popunjava pauzu u govoru koja nastaje kao posledica oklevanja, traženja reči, ali i da bi mu govor bio tečan, da bi predupredio nepoželjno ćutanje i da bi zadržao pravo na reč, koje bi,  neko od slušalaca, možda, želeo da se „dočepa”. Izuzimajući neke neurološke poremećaje, o nesvesnoj upotrebi govorimo ako se radi o navici, i tu ne mora biti reč o popunjavanju pauze. Poštapalice su ispražnjene od bilo kakvog značenja i sintaksički i logički su nepovezane s rečenicom – njihovo izostavljanje ne bi promenilo ništa u iskazu, iako on zbog njih može postati nešto ekspresivniji – definisala je ovu, po mišljenju mnogih, štetnu jezičku pojavu dr Vesna Lompar, docent na Katedri za srpski jezik Filološkog fakulteta, Univerziteta u Beogradu, na predavanju o poštapalicama koje je nedavno održala na Kolarčevom narodnom univerzitetu.

Ovi dosadni jezički „gosti”, najčešći u obliku dva glasa: u pitanju su otegnuti samoglasnik između „a” i „e” koji se čuje kao engleski neodređen član, čija bi grafička oznaka bila /əəə/, i dugo „m” [mmm]. Najtipičnije reči i grupe reči koje se u srpskom koriste u ovoj funkciji su „pa”, „ovaj”, „onaj”, „znači”, „znaš/znate (kako/šta)”, „šta ti ja znam”, „vi(di)te”, „vi(di)š”, „razumeš (ti mene)”, „čuj(te)”, „mis(l)im”, „kaže”, „molim vas (lepo)”, „oprostite”, „brate”, „sine”, „dragi moj”, „bre”, „bolan”, „more”, „vala”, „dakle(m)”, „u principu”, „strava”, „kako/hoću/ako tako mogu da (vam) kažem”, „kako bih rekao”, „rekli bismo”, „je l(i)”, „je l’ tako”, „jelte”, „kako se zove”, „je l’ znate”, „šta (ti) ja znam”, „na neki / izvestan način”, „zapravo”… Ova poslednja, kažu stručnjaci, daje privid dubine i višeslojnosti misli (!)…

Poštapalice su, pretpostavlja se, oduvek bile u našem jeziku, mada je za to teško naći istorijsku potvrdu. Zahvaljujući piscu Milanu Milićeviću, sekretaru kneza Mihaila i potonjem ministru prosvete i vere, ostale su zabeležene reči kojima su se redovno „poštapale” dve slavne ličnosti srpske istorije. „Koekude, koga hoćete da vam bude vojvoda?” – rečenica koju je jednom prilikom  izustio Karađorđe, počinje njegovim danas arhaičnim omiljenim „jezičkim štapom”, dok je na početku iskaza „Činiš ’voliko, popo, sad nije vajde moliti se Bogu” – grupa reči koje „čestit knjaz Miloš” izgleda nikako nije uspevao da se reši… čulo se na predavanju Vesne Lompar.

Često neponovljiv i prepoznatljiv činilac jezičkog stila neke osobe, poštapalice nisu interesantne, samo, lingvistima: njih vole da proučavaju i autori retoričkih priručnika, koji savetuju njihovo uklanjanje iz govora jer one, katkad, ako su prečeste, mogu potpuno skrenuti pažnju slušalaca sa sadržaja govora.

Kako ih se osloboditi?… 

– Nemoguće ih je potpuno izostaviti kad se popunjava pauza u govoru. Ali, one ritmične koje s tim tipom upotrebe nemaju veze, najčešće se javljaju u „govoru škole”. Kad student ili đak ne može da se seti prave reči, često „ima potrebu“ da poštapalicom popuni prazninu da ne bi ostavio loš utisak na profesora (!). Nastavnici srpskog jezika treba stalno učenicima da skreću pažnju na njih – kad ih postanu svesni u svom govoru, počeće od njih da zaziru! – zaključila je za „Politiku” dr Vesna Lompar.

Autorka: Tereza Bojković

***************

Evo još nekih…

u redu, slažem se, gle-gle!, znam-znanje, ko bi rek’o, reci-mi-da-ti-kažem, drugo, s jedne strane, s druge strane, pod A, da zaključim, čini mi se, zasigurno, po svoj prilici…

***************

To je, kako bih rekao, teško pitanje…

Psiholozi koji se bave poštapalicama, primetili su da su (one) neretko (često) deo jezičkog „arsenala“ „ljudi koji zaobilaze istinu” (!), da političari njima počinju rečenice kad žele da izbegnu direktan odgovor („Pa, čujte, to je, kako bih rekao, teško pitanje…”), ali i to da raznoraznim „vračarama” daju mogućnost da vode glavnu reč i diktiraju tempo razgovora, pri čem im ostane dovoljno vremena da formulišu sledeću misao…

***************

Evo još poštapalica:

Tebra, vidimo se, bre, k’o staru paru, da je moja baba bila…, sto-posto, 1000-posto, između redova, aaaaaaaa, eeeeeee, ma nije moguće!, garant, ganc-novo…

***************

Poštapalice-skraćenice i… tehnika

Govor nam je sve nerazumljiviji… Skraćuje se do besmislenosti… Kao da je oko nas stvoren neki nov jezik…

Jezik mladih u Srbiji, na internet-pričaonicama i globalnim mrežama, sve je nerazumljiviji. Gotovo šifrovano izražavanje osim što zbunjuje roditelje, u poslednje vreme je sastavan deo sve siromašnijeg govora!

OMG, LOL, BT, FYI, BFF – skraćenice su koje zvuče kao nazivi za međunardne organizacije, a, zapravo su savremen način na koji komuniciraju – razgovaraju – mladi. Internet-pričaonice, slanje SMS-ova, razgovori na globalnim mrežama – ubrzali su misao i rečenice, a vokabular – rečnik – dece – sveo se na, tek, nekoliko stotina reči!… (A mi dodajemo: i biva sve manji!)…

Smisao ovih-ovakvih skraćenica je da iskažu što više informacija-obaveštenja uz pomoć minimalnog/što manjeg  broja „karaktera“ (tzv., slovnih mesta, sa prazninama ili bez njih, s interpunkcijskim znacima ili bez njih!)… Ali, čini se da se jezik ozbiljno kvari pod najezdom instant komunikacije i anglicizama! Bez internet-„pismenosti“ – teško da bi se dobar deo razgovora mladih mogao razumeti! Gotovo šifrovano izražavanje – osim što zbunjuje roditelje, postaje trajan i sastavan deo sve siromašnijeg govora generacije(a)!…

– Provirila sam dok se sin dopisivao na „fejsbuku“ s nekim i ništa nisam razumela – kaže Beograđanka Slavica Milojković, majka osmaka. – On počinje razgovor sa E, zatim kaže „Brt, nzm zašto, stvarno omg“. Ovaj mu odgovara „LOL, ooooo, BRB, ajd F2F“. Uopšte mi nije jasno na kom jeziku oni razgovaraju!…

Sleng je uobičajen i neodvojiv deo kulture, koji pokazuje karakteristike celina u društvu, uvek je bio svojstven mladima. Međutim, simpatičnost i neka romantika davnih vremena sa svim onim „kevama, ćalcima, profanima, bedacima, smorovima, ribama, frajerima“ – danas je gotovo izumrla. Nov govor nema vremena za živopisan žargon, umetnute rečenice, duge sintagme, a sve je manje reči dužih od dva sloga!!!…

Šifre ili zagonetke ili rebusi…

Tako je super – sup, hvala je tenks, smejem se glasno LOL. Izraz zbunjenosti, iznenađenja, zgroženosti, očaja sve to sada staje u TF, a uzvik oduševljenja u OMG, a spava mi se i dosadno mi je, objašnjava jedno – ZZZ. „Gomila“ izraza, prevedena je u kul, trip, help, pliz, pi-ar, sejl, tenks, luk, šop, dejt, čet. Jedno „ekstra“ zamenjuje „gomilu“ drugih izraza – lepo, divno, fino, odlično, izuzetno, neponovljivo, sjajno, neopisivo, posebno, uzbudljivo, simpatično, originalno, najbolje, bez premca, neuporedivo…

I to je, kažu, produkt digitalnog doba, ere interneta, vremena društvenih mreža i četovanja. I nedostatka vremena, uštede energije i savremenog načina života.

Profesor Mihailo Šćepanović s Filološkog fakulteta, u Beogradu, smatra da su ovo, samo, posledice nerada, nečitanja i površnosti u celokupnom obrazovnom sistemu!…

– Da je, to, tako, treba se prisetiti preporuka onog ministra da decu treba – osloboditi čitanja lektire – već im to pretvoriti u filmovani oblik književnog dela – kaže prof. Šćepanović. – Upravo, to je uzrokovalo nedostatak veštine u izražajnim mogućnostima i katastrofalno siromaštvo vokabulara mladog sveta. Oslušnimo, malo, u gradskom prevozu poštapalice uglavnom mladih: brate, tebra, bajo, bajiću, sine, znači, kako se zove, ovaj, znaš. Imamo i nad-dijalekatske kategorije – (s) obzirom na, u vezi tog(a), vidimo se – sutra, mi bi, viš-molim te…

Međutim, naš sagovornik dodaje da nema razloga za strepnju da će sleng preko razgovornog jezika mlađe populacije bitno uticati na gramatičku strukturu srpskog jezika jer je to, samo, segment u procesu formiranja jezičkog fonda svakog govornika.

– Teško da će se skraćenica OMG (O, moj Bože!) dovoljno odomaćiti pored ukorenjenih uzrečica – O, Bože, Bože, moj, sačuvaj, Bože, sahrani, Gospode… što me sve više uverava da unutrašnja struktura srpskog jezika ima svoje i vidljive i nevidljive mehanizme da se sačuva od suvišnog – smatra Šćepanović.

Da je globalna slika – da sve veći broj đaka ima sve siromašniji jezik – smatra Aleksandra Crnogorac, nastavnica srpskog jezika i književnosti u beogradskoj OŠ „France Prešer(e)n“.

– Ipak, s druge strane, uvek ima dobre dece koja su zainteresovana da uče i čitaju. Deca s kojom radim i lepo pišu, i govore, i idu na takmičenja, i kada ih uporedim sa onim što čujem na televiziji, oni su odlični – kaže Crnogorčeva. – Opet, vrlo sam liberalna prema upotrebi engleskih izraza, i samoj internet-komunikaciji. Za mnoge reči ne postoji sinonim u našem jeziku koji nije toliko razvijen. Sve te skraćenice, internet-izrazi su, ipak, ono što je na površini i nema veze sa suštinskom pismenošću. Stanje nije toliko strašno. I neće biti dok se radi s decom.

***************

Odomaćile se tuđe riječi među mladima…

Ful, kul, šerovati, stejy, ekstra, respekt, biznis, najs, tenks… najčešće su strane riječi iz engleskog jezika koje su se odomaćile u govoru među Fočacima.

Anglicizmi i romanizmi prednjače u svakodnevnom govoru, pisanju, ali i davanju naziva lokala, trgovina i diskoteka, a tehnologije koje su zaživjele poput interneta, posebno društvene mreže, donijele su bujicu novih termina.

Gold, Target, Blek end Vajt, Ke Pasa, Cinema klub, Mocart, Iks Rej, Ataše, Vip Lanž… moderni su nazivi kafića, diskoteka i klubova.

Široku upotrebi „tuđica“ potvrđuju i u SPKD „Prosvjeta“, iz Foče:

– Prema jednom našem istraživanju i anketi koju smo radili, devedeset odsto je ovdje stranih latiničnih naziva prodavnica, lokala, firmi, a diskoteka i klubova, pogotovo. Ispitivali smo i koliko se još njeguje ćirilica kao pismo, i u tom segmentu nismo nezadovoljni. Mladi još široko upotrebljavaju ćirilicu, ali problem je njihov govor u koji se uvuklo sve i svašta, od stranih riječi, žargona koji su im poštapalice – kaže Vladimir Pantović, profesor srpskog jezika i sekretar SPKD „Prosvjeta“, Foča.

Njegov kolega Luka Cicmil smatra da promjene u govoru, ponašanju i pisanju posebno omladine najviše diktiraju društveni uslovi.

– Engleski jezik je uticajan i po govoru, zastupljenosti, tehnici, te nije ni čud(n)o da se „preupotrebljava“. Kod omladine je, to, ovdje, postalo pomodarstvo, mladi misle da su pametniji korišćenjem stranih riječi, a, u stvari se međusobno ne razumiju. Nezainteresovani su i nekreativni, pa im ništa drugo i ne preostaje. Društvena zajednica je kriva jer, to, niko ne kontroliše, pa ni mi, sami – smatra Cicmil.

Docent doktor na Filološkom fakultetu, u Banjaluci, Duško Pevulja smatra da mladi nemaju svijest o jeziku i jezičkom identitetu.

– Tu više nije riječ o jezičkoj kulturi. Oni su oslonjeni na kod koji osiromašuje i vulgarizuje jezik. I još, završavaju škole u kojima je jezik, takođe, marginalizovan, gdje i oni koji ih uče ne poznaju dobro jezik i govor. Ne radi se o  neobrazovanim ljudima, već kulturno siromašnim. Jedini spas,bio bi kad bi se jezička kultura u našem društvu postavila kao prioritet, a to, u prvom redu, zavisi od najviših instanci, a tu je i reforma cjelokupnog našeg školstva – smatra Pevulja.

„Bracike“ i „mačke“…

Osim stranih riječi kojima se Fočaci koriste, svakodnevno, u posljednjih nekoliko godina, „prisutna“ je bujica žargona kojima jedni druge oslovljavaju. Mladići, ali i djevojke jedni druge oslovljavaju s „bracika“ ili „braca“ dok se djevojke međusobno obraćaju sa „mačko“, „mačkice“.

Na kraju, još, samo, nekoliko…

Ko kaže, OK, SI, važi, okej, naravno, jasno…

Na kraju ovog priloga o poštapalicama, uzrečicama, pomoćnim rečima i rečcama… video-prilog…

Video-prilog

LANE GUTOVIĆ O SRPSKOM JEZIKU

Лане Гутовић – „Водитељи су убице српског језика“ (видео), trajanje: 3:44 minuta

Klikni, dole:

 

 

Komentar jednog gledaoca na Lanetov prilog o jeziku

Slažem se s Lanetom. Problem je što za voditeljke stavljau „cice“, a ne žene s Filološkog. Koliko je bitno da voditeljka ima suknjicu i da bude provokativna s pitanjima, ili da izgovara pravilno reči?!

Verovatno je to atraktivno kad voditeljka non-stop zavija i zamuckuje, ali prekrsti noge i glumi neku inteligenciju!  Primer takvih voditelja su Olja Bećković, Olivera Kovačević… Ni voditelji s „ozbiljnih“ televizija i iz ozbiljnih emisija nisu mnogo elokventniji i precizniji, ali su, ipak,  bolji.

RTS ima dobre voditelje, ali, ipak kao takvi kakvi su danas, pre 20 godina bi grejali, debelo, neku klupu i učili da govore!… Dina Čolić, Staka Novković… (pa i Spomenka Jović 🙂 ) su bile, možda, smešne u modnom smislu, ali su imale glasove od kojih se čovek ježi u pozitivnom smislu!

Ko se ne seća divnog Dejana Ðurovića i njegovog umilnog glasa dok izgovara kako se neka lavica dočepala plena u džungli.

Na „neozbiljnim“ televizijama poput Pinka, o nekom umeću vođenja – nema ni reči. Primeri: Ognjena Amidžića, Ivana Ivanovića – koji su, pre sveg, šoumeni – su očiti. Međutim, baš zbog te prirode njihovih emisija, njih ne bi ni pominjao ovom prilikom… ali Aleksandra Jeftanović… to je kata….fa! Fina žena koja ne može rečenicu da počne a da ne zamuckuje ili da ne oteže! Čak i one najprostije rečenice. Kao pravi neku atmosferu „očekivanja“. Nije nego! Ne zna devojka da priča i gotovo. Nije, to, strašno. Ne zna ni 99 posto nacije – ali oni nisu voditelji!

Nataša Miljković je za nijansu bolja. „Ahm“, „aeee“, „ha“, to su, ipak, uzvici i poštapalice koje ne bi smeo da koristi voditelj RTS-a.

Maja Nikolić je sasvim dobra i, uglavnom, kod nje ne primećujem ove nedostatke…

Priredio: V. V. M.

oOOo

1 komentar

Ostavite komentar