Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

VIZIJE SVETOG ANTONIJA

Sveti Antonije Veliki je imao vidjenja u kojima je video život duše posle smrti i zašto čovek mora da bude revnostan u ovom životu i da se drži Jevandjelja i Božijih zapovesti

 

Čime podgrevati revnost?

U čoveku se ništa ne održava na jednoj meri, nego čas jača, čas slabi. I revnost čas gori, čas hladni. U poslednjem slučaju ona treba da se zagreva, da se ne bi sasvim ugasila. Čime i kako? Prvo, sećanjem na smrt. Sveti Antonije je mnogo puta pokušavao da u umu i srcu svih ureže [misao] da je dan koji živimo, naš poslednji dan.

Drugo, vraćanjem na misao o tome šta će biti posle smrti. Da bi u dušu svojih učenika urezao tu misao, on im je pričao o onome što mu je samom bilo otkriveno, kako pripoveda Atanasije Veliki u njegovom životopisu.

Sveti Antonije Veliki detalj freske iz manastira Ohrid Makedonija

Sveti Antonije Veliki detalj freske iz manastira na Ohridskom jezeru, Makedonija

Jedanput, pred obed, oko devetog časa [tj. tri sata po podne], ustavši na molitvu Sveti Antonije oseti u sebi da se uznosi umom, i što je najčudnije, vide samoga sebe kao izvan tela, i kao da ga neko uzvodi po vazduhu. U vazduhu su stojala nekakva mračna i strašna lica pokušavajući da mu spreče ushodni put. Antonijeve putovođe su im se protivile, ali su oni su prilazili kao sa pravom, tražeći odgovor i ispitujući da li Antonije u bilo čemu podleže njihovoj vlasti. Bilo je neophodno popustiti, i oni su se spremali da izvedu račun. Njihovoj nameri da ispitaju [dela] Antonija sve od [njegovog] rođenja su se usprotivili njegovi pratioci, govoreći: „Šta je bilo od rođenja, izgladio je Gospod kad je Antonije dao monaški zavet. Ispitujte od dana kad se zamonašio i zavetovao Bogu„.

Međutim, pod tim uslovom tužitelji ga nisu mogli ni u čemu izobličiti. Stoga su odstupili i put za Antonijevo ushođenje je postao slobodan i bez prepreka. Posle toga, Sveti Antonije oseti da se opet vraća u svoje telo, i da je opet postao raniji Antonije. Međutim, tada on već zaboravi na jelo i ostatak dana i celu noć provede u molitvi i uzdisanju, čudeći se sa kolikim neprijateljima nam predstoji borba i sa kakvim naporom čoveku [predstoji] da prođe po vazduhu. Tada se setio reči apostola Pavla o knezu koji vlada u vazduhu (Ef.2,2). Jer, đavo ima vlast da stupi u borbu sa prolaznicima po vazduhu, starajući se da im prepreči put? Zato nas i savetuje apostol: Uzmite sve oružje Božije, da biste se mogli odupreti u zli dan (Ef.6,13), da bi se posramio đavo nemajući ništa loše reći za nas (Tit.2,8).

Tako saopštava Sveti Atanasije. I premda nije primećeno da je Sveti Antonije negde pričao o tome, nema razloga za sumnju, budući da je znanje o viđenom bilo potrebnije drugima nego njemu. O drugom viđenju koje se tiče istog predmeta on je i drugima saopštavao. Sveti Atanasije piše: Jedanput Sveti Antonije povede razgovor sa bratijom koji su ga posetili o stanju duše posle smrti, i o njenom budućem boravištu. Iduće noći pozva ga neko odozgo, govoreći: „Ustani, izađi i razgledaj“.

Antonije iziđe (jer je znao ko mu je naredio), uzdiže pogled i ugleda jednog džina, grdnog i strašnog, koji je glavom dodirivao oblake. Sa zemlje su uzletala neka krilata [bića]. Jednima je džin pregrađivao put, a druga su proletala kroz njega, i prošavši ga, mirno se uznosila naviše. Džin je na njih škrgutao zubima, a zbog prvih se radovao. Nevidljivi glas je primetio: „Antonije, shvati viđeno„.

Tada mu se otvori um i on razumede da se radi o odlasku duše sa zemlje. Strašni džin je naš iskonski neprijatelj, koji zaustavlja lenjivce i one koji su se pokoravali njegovim nagovorima. Revnosne, pak, i njemu nepokorne on ne može da zadrži: oni odlaze iznad njega. To viđenje je Sveti Antonije shvatio kao opomenu te je počeo da prilaže još veće staranje za podvige protivljenja svemu neprijateljskom. Sa tim ciljem, tj. radi pobuđivanja veće revnosti za čisti život, on je o tom viđenju pričao drugima.

Ava Kronije govori da je jednom Sveti Antonije pričao o tom viđenju pred velikim zborištem. Uz to, on je napomenuo da se Sveti Antonije pre viđenja čitavu godinu molio da mu se otkrije šta biva posle smrti sa dušama pravednih i grešnih. [On je dodao] da su ruke džina bile raširene po nebu i da se pod njim nalazilo jezero veličine mora u koje su upadale ptice koje je on udarao rukom. U Latinskom otačniku u navedenoj priči se dodaje misao da je džin udarao ptice i da su one padale u jezero jedino onda kada su se same zadržavale u vazduhu ispod njegovih ruku, nemajući snage da se podignu naviše. Na one, pak, koje su imale snage da se podignu iznad njegovih ruku i glave, on je samo škrgutao zubima, gledajući ih kako se uzdižu ka nebu i kako ih primaju anđeli.

Kakvim uzbudljivim strahom su se ispunjavale duše slušajući o tome! Ali, evo i utešnog viđenja koje pobuđuje na revnost nadom na svetlo stanje. To je viđenje o Svetom Amonu, ne toliko učeniku, koliko prijatelju i sabesedniku Svetog Antonija. Sveti Atanasije piše da je Sveti Antonije, sedeći jednom na gori, pogledao na nebo i video da se neko po ognjenom zraku uznosi na nebo, dok odozgo ka njemu u susret silazi zbor radosnih anđelskih likova. Diveći se viđenome, on je počeo da se moli Gospodu da mu otkrije njegovo značenje. I ču on glas: „To je duša Amona, nitrijskog monaha“.

Ovaj Amon je do starosti proživeo u strogom podvižništvu. Bio je on kod Svetog Antonija kao i sveti Antonije kod njega. Rastojanje od Nitrijskih gora do gore svetog Antonija iznosi 13 dana puta (650 vrsta). Na pitanje bratije koji su se nalazili kod njega zbog čega se tako čudi, on je objasnio šta je video i čuo o Amonu. Kada su posle 30 dana došli bratija iz Nitrije, zapitali su ih o Amonu i saznali da se upokojio onog dana i časa u koji je starac video kako se njegova duša uznosi na nebo.

I sledeće viđenje o kome je pričao sam Sveti Antonije takođe ima snagu da razgoni lenjost i pobuđuje na revnost. „Molio sam se Bogu, – govorio je on, – da mi pokaže u čemu se sastoji pokrov i zaštita monaha! I video sam monaha, okruženog ognjenim svetiljkama i mnoštvo anđela kako ga čuvaju kao oko u glavi, ograđujući ga svojim mačevima. Tada sam uzdahnuo i rekao: „Eto šta je sve dato monahu! Pa ipak ga đavo savlađuje, i on pada!“

I dođe mi glas od milostivog Gospoda i ja čuh: „Đavo ne može nikoga oboriti. Nakon što sam ja primio ljudsku prirodu i srušio njegovu vlast, on više nema nikakve sile. Međutim, čovek pada sam od sebe kad se preda lenosti i kad popusti svojoj pohoti i strastima„.

Ja sam onda pitao: „Daje li se svakom monahu takav pokrov?“

I meni bi pokazano mnoštvo monaha ograđenih takvom zaštitom. Tada sam uzviknuo: „Blažen je rod ljudski, a osobito monaška vojska, što ima toliko milosrdnog i čovekoljubivog Gospoda! Revnujmo za svoje spasenje, odgonimo svaku nemarnost, podnosimo usrdno napore, da bismo se udostojili Carstva nebeskog, blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista“

 

Izvor: Dobortoljublje

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: