Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

DVA PESNIKA, ŠEST PESAMA… (I JEDNA MOJA, SEDMA, DOPISANA, DA VAM OD-MAHNE ‘RUKOM’)…

 

DANIJEL DRAGOJEVIĆ… NAKON NEKOG ‘HAMLETA’  NA LOVRJENCU…


Danijel Dragojević

Danijel Dragojević

Danijel Dragojević (Vela Luka, 1934) pjesnik je, esejist, radijski urednik. Dobitnik nekoliko uglednih književnih nagrada. Autor 12 pjesničkih zbirki. Jedan je od najpoznatijih i najcjenjenijih suvremenih hrvatskih pjesnika i esejista… Dosad je objavio dvadesetak knjiga. Među njima su ‘Kornjača i drugi predjeli’, ‘Ne-vrijeme i drugo’, ‘Prirodopis’, ‘Razdoblje karbona’, ‘Rasut teret’, ‘Cvjetni trg’, ‘Žamor’… Živi u Zagrebu.

TAMA

Nakon nekog Hamleta na Lovrjencu,
pitala me Melita Roko – jeste li primijetili
kako neki, za vrijeme predstave, ne gledaju
drugo nego mrak oko sebe…
Nisam rekao, ništa, pomislio sam – sreća
što je sjedila daleko od mene,
inače bi doznala da sam jedan od tih.
Ah, gospođo, začuđena, možda uvrijeđena,
kad se svjetla ugase i tišina pokaže
dotle nevidljivu tamu oko nas, među nama,
kako da je čovjek ne sluša i ne gleda?!
Jedan tajan jezik s mora, okolnih brda,
dalekih otoka, bliskih zvijezda, iz grada,
jezik prije govora kao dječji strah
dolazi, moglo bi se reći – plavi,
i mi ne znamo što hoće,
stajati na ramenu, ustima, razumu,
biti donji i gornji glas, slika,
priča prije i nakon priče,
ili samo tama, tama, gušiteljica mjere,
svekolik profil slijepog oka,
tišina nakon nekoliko milijardi pucnjeva.
O, tama, tama! Približio bih je
da mi bude ogrtač za večernju hladnoću,
udaljio bih je da me ne zaguši,
udvarao joj se, vikao: čija si, támo?!
Luda i mudra hvata me s visinskog tornja.
Gdje smo? Kad budem mogao i budem znao,
svrnut ću je na sitan kvadrat, ispred,
to nesretno mjesto gdje se bez
prestanka obnavljaju porazi.
Tu budimo, ti moćna, ti svevideća,
tu časak budi svjetlo,
reci: ja sam svjetlo.

OGRADA

Dolazeći u posjet, vidio sam veliku rupu
na žičanoj ogradi duševne bolnice i pomislio
kako nikad neću biti tako nešto potrebno,
otvoreno i utješno. Kroz mene neće nitko ući
niti izaći, nisam okrenut, istovremeno, na obje
strane, unutra i vani, ne čekam, nikog.
Što sam ja prema jednom običnom prolazu
kog su želje nedopušteno napravile,
kog želje održavaju i ni trenutak
ne ostavljaju samog? Čak se i kos,
izgleda, s visoke grane sprema
proletjeti kroza nj.

SOBE

Ovaj grad raspoređen po brjegovima,
dolinama, poljima, uz rijeku,
ne miče se. Ne kani se micati.
U principu ne. Tako stvari stoje…
On ima aute, automobile, tramvaje,
željeznicu, uspinjaču, avione.
To da. Tko hoće može otputovati,
vratiti se i ne vratiti. Kako želi.
Ali grad ostaje. Osobito sobe.
Njih ima na tisuće. Različitih.
Punih, praznih, ovakvih i onakvih.
To, ipak, ništa ne mijenja. To što
je u njima i što ih je mnogo –
ne može ništa promijeniti. One su,
u biti, prazne. Same, odsutne i prazne.
Te tisuće soba koje se ne mogu i neće
pomaknuti. Ni utješiti, moglo bi se
reći. Što su ti. često maštoviti,
prozori, otvoreni i zatvoreni, mračni
i svijetli, okrenuti na sve strane
kao da oduvijek vapiju spas (zrak)?
A, uostalom, kao da ljudima i psima
govore: ne odlazite, ne ostavljajte nas
na različitim visinama, nizinama,
u podrumima. I, doista, što god mi činili,
što god unijeli i ostavili, teško je
iz soba izbaciti početnu namjeru: da smo
prazninu došli iskoristiti, a nismo znali,
nismo uspjeli, nije bilo moguće; praznina,
i nakon sveg, ostaje praznina, tužna, sama.
Ali što smo drugo mogli?!

SAŠA JELENKOVIĆ… NA DORĆOLU PONOĆ…

 

Saša Jelenković

Saša Jelenković

Saša Jelenković, diplomirao opštu književnost s  teorijom književnosti na Filološkom fakultetu, u Beogradu, pesnik iz Zaječara je objavio osam pesničkih zbirki: ‘Neprijatna geometrija’ (1992), ‘Ono što ostaje’ (1993), ‘Heruvimske tajne’ (1994), ‘Kraljevska objašnjenja’ (1998), ‘Knjiga o srcu’ (2002), ‘Elpenorova pisma’ (2003), ‘Elpenorovo buđenje’ (2004), ‘Elpenori’ (2006)… Živi i radi u Zaječaru kao direktor Matične biblioteke ‘Svetozar Marković’…

POČETAK VRTOGLAVICE

Na Dorćolu ponoć. S radija jezik
koji ne odgonetam. Govore o svem
od čeg umakoh u Bahove fuge, izveštaje
s japanske berze i filmske žurnale četrdesetih.
Na Severu naftna polja gase tovarima bombi:
avgust je ovde, i moj život jednonog je mornar
što pločnikom odbrojava početak vrtoglavice.

I da sve prestane, ovog časa,
ne bi se ni list pomerio:
video bih vazduh kako se pretvara u zlato,
krupnu bih i sjajnu suzu ugledao
iznad grada koji je od uzvišenog daleko.

Sad znam kako izgleda stid kad se poveruje
tumaču faraonovih snova. Mogao bih da čitam
stihove pesnika čiji se junaci ne vraćaju.
Mogao bih da nagađam kakav će biti kraj imperije.

Posledice tumaranja u poznim godinama postanu
uzroci pričljivosti. Da ponovim: nema opšte ljubavi –
šta ćemo činiti trajnošću obmanuti?!

PISMO TRINAESTO

U škrta vremena prispe putnik na neželjeno
tlo, pa videvši da opstanak je skopčan
s nužnim ustupcima, osvrnu se i nabasa
na smerne susetke. Za razbojem jedna

povest je tkala izmišljajući uvek novog
junaka, no prizor nikad ne dočeka svršetak –
povratak ili nestanak razmetnog sina.
Druga je vezla objašnjenje – belom čipkom –

uokrug priče – kao šećeran preliv vrh
šampite – zavodljivo toliko da skrene pažnju
s praznine što je krasila rukodelje tkalje.

Iako svoje razapinjahu mreže, ne beše načina
ni puta da bi vezilja, uzdigla se do umetnosti,
a tkalja umakla banalnosti zanata…

ONO ŠTO OSTAJE

Ponovo treba proći pored istih stvari:
otkriti kuću, ribnjak, verandu i trem.
Izmisliti zagonetke, beskrajne oblike
preokreta. Zatisnuti ključaonice,

iznova se snaći u rečima. Ne zaboraviti
da nakon povratka neizbežno sledi zaborav.
Skratiti put do istine: kroz predele sećanja:
zauvek se raspršiti izvan okvira slike.

Ključeve nositi o pojasu. Prepariranu sovu
držati na ramenu. Ne nuditi rime koje učvršćuju
hladnoću i pustoš sveta. Biti patetičan.

Vreme je da se tišina spusti na zemlju:
mrvicama s trpeze da napunim šake.
I da moja melanholija bude večna kao pesak…

Dva pesnika i šest pesama - Danijel Dragojević i Saša Jelenković

Dva pesnika i šest pesama

 

ВЕЛИБОР МИХИЋ.. У АЛБУМУ ЈА ГЛЕДАМ СЛИКУ…

У АЛБУМУ, ЗАБОРАВЉЕНОМ

У албуму, ја гледам слику,
знали смо се, тек, пола сата;
зачуђен поглед у твом лику,
а у мом jе љубав задата!

Где, дотад, били… шта смо рекли?
Који нас мајстор седе скупа?
Од које бољке смо утекли –
и ишчиле нам прошлост, тупа?

На слици смо лепи и млади;
имаш смешан чешаљ у коси;
на мом лицу, осмех се слади –
и у будућност нас односи!

Шешир, с пером, на столу, стоји?…
Нечији лакат вири слева?…
На зиду цртежи, не моји –
а у срцу нам шева пева!…

Знам да скрише, снегови и шаш,
све снове што је љубав била…
Шта данас немаш… или имаш,
у чију се судбу, ти, скрила?…

Овде, тек, слика похабана –
к’o посета незваног госта…
Далеко од ноћи, од дана –
од љубави – ништа – не оста…

Priredio: V. V. M., web-novinar

oOOo

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: