Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

CAR OD RODJENJA

Prva glava knjige Gorski car o tome kako je glavni junak Djurica stupio na scenu. Roman je napisao Svetolik P. Ranković

 

Prvi put je svrnuo na sebe pažnju celoga sela o krstonošama. Tada se upravo i zamomčio. Majka mu srezala duge košulje od ubeljena konopljana platna, sestra mu ih izvezla crvenim i crnim pamukom, i uz njih mu spremila široke tkanice sa devet raznobojnih pruga i pamučne podveze za dizluke sa kićankama od vunice. A sam Đurica, terajući drva u grad, zaradio je čohani jelek i dizluke, opšivene crnim gajtanom, i veliki tunos sa kićankom. Tako odeven dođe na krstonoše.

Gorski car - Svetolik P. Ranković slika Srbin iz primorja

Srbin iz primorja

Beše se iskupilo dosta naroda. Popa već pozvao odbornike u zasedanje, pa odlučuje sa njima ko će šta nositi. Krst dadoše od prve kmetovu sinčiću, ma oko barjaka se nikako ne mogoše pogoditi. Izvirivaše svi redom na prozor da razgledaju kandidate, koji su se tu poređali, pa naposletku iziđoše napolje. Momčadija prebledela, pa niko ne diše; sve uprlo oči u popu, koji razgleda jednoga po jednoga, pa, vidi se, ni sam ne može da se odluči kuda će.

Đurica beše, i stasom i lepotom, nadvisio svu momčadiju. Beše ih i starijih i odevenijih, ali gledajući odjednom u sve njih, on prvi padaše u oči. Beše kao bor, koji je izrastao u čestaru, među pravim i jedrim cerićima. Zato se i popov pogled zaustavi na njemu.

— A gle Đurice! Bolan, kako si porastô — reče popa blago, pa se obrte knezu: — Šta veliš?

Odbornici pogledaše začuđeno, knez se namršti, pa priđe popu i šanu mu:

— Zar iz ‘nake kuće?!…

— Znam — odgovori mu popa. — I baš radi toga i velim… neka se dete popravi…

— Jok, ne može! — odseče knez.

Među momcima nasta gurkanje i šaptanje. Do Đuričina uha dolete samo jedna reč: »jalovica«, ali on odmah razumede njeno značenje i pozna glas onoga, koji je reče. U drugoj prilici on bi znao šta bi radio, ali sad se uzdrža. Video je da se popa još rešava, pa stade da čeka. U tom knez progovori:

— Evo Miloševa Srete. Šta velite ljudi?

— Nek mu je srećno! — povikaše odbornici, i Sreten, veseo i zadovoljan, priđe ruci popovoj.

— Srećno da Bog da! — reče pop, pa ga zatim uputi da uzme crkveni barjak.

Đurica iđaše očima za Sretenom, dok ovaj ne priđe barjaku, pa onda obori glavu i poluglasno, kao za sebe, reče:

— He, da je moj tata odbornik, bilo bi drugo…

— Ono znaš, Đurica — odgovori mu sused, mladić kao i on — mi te svi stimavamo, i bogzna kako; ali znaš, brate, otac ti je bio, Bog da ga prosti, nekako ‘nako…

I taman Đurica planu i htede nešto krupno da kaže, a popa progovori:

— E sad ja hoću da Đurica nosi crkvenu medenicu.

Đurica istrča napred, priđe ruci popovoj, pa ode Obradu klisaru, te uze od nega veliku medenicu, koja je, dok nije crkva nabavila zvono, sazivala pobožne hrišćane na molitvu, a sad se upotrebljuje samo na litijama.

Momčadija se, posle barjaka, najviše grabi za medenicu i kadionicu, a ikonama, i ako su pružale izvesnu počast — naročito opštinska — nije se tako radovala.

Posle već popa dade jednome kadionicu, jednome crkvenu ikonu, a kmet i odbornici izabraše jednoga da nosi opštinsku ikonu Spasovo Vaznesenje. Razdadoše i druge, za litiju potrebne stvari; svrši se spomen pod opštinskim zapisom, pa se kretoše krstonoše. Kad popa očita poslednju jekteniju i Obrad mu tanko glasovito odgovori: amin, kmet povika:

— Gospodajte, ljudi!

A krstonoše svi, svaki drukčijim glasom i tonom, uzviknuše složno:

— Gospodi, Gospodi, pomiluj nas!

Napred iđaše krst i sa njim uporedo barjak, za njima medenica, pa onda crkvena i opštinska ikona uporedo, a posle toga sve po dvojica u redu. Ostale krstonoše poneše šta je ko imao: neko ikonu, neko svećicu, neko klasje žita ili strukove bela luka… Pored krstonoša jaše na konju popa, a uz njega koračaju s jedne strane Obrad, s druge onaj što nosi kadionicu. Za popovim konjem, važno i dostojanstveno, stupa kmet, koji pazi na poredak, a naročito na to, da se neprekidno gospoda. Za njim, kao što je red, geguca opštinski birov…

Veselje i pravo duševno zadovoljstvo, pomešano sa pobožnom zbiljom, sija na svakom licu… Samo Đurica neobično izgleda. Neka sumorna seta i zamišljeno raspoloženje ovlada njime od onoga trenutka, kad mu do ušiju dopre ona pakosna uvreda od Sretena. On se, istina, obradova medenici i dočepa je sa velikom žurbom, bojeći se da kmet opet ne izjavi protest; ali ono unutrašnje mučenje ostade na duši mu i dalje, kad se krstonoše kretoše i kad se jasni zvuk njegove medenice stade razlegati po pitomim lukama i divljim goletima. Ruke mu snažno ali mehanično zamajivahu zvono, usađeno u drvenu ručicu, ali misli mu behu daleko od ove pobožne svečanosti. Narod gospoda, korača, preskače preko potočića, jendeka i vrzina… Đurica to isto čini, ne prestajući zvoniti jednačito i snažno, ali ga taj jednačiti zvon sugestuje, odvaja ga od svega što se vidi i čuje i prenosi ga u bes krajne sanjarije… Krstonoše zastaju kod zapisa, popa i Obrad otpevaju što sleduje, urežu zapis i kreću se svi dalje. Đurica opet počinje mahati zvonom i — misliti…

Mislio je o onoj uvredi. Znao je on koga se tiče ona napomena o jalovici. Njegov otac, koji umre pre deset meseca, često je ležao »nadzor« i bio vođen sreskoj kući, sve zbog nekih koža, koje su na njihovu tavanu nalažene. Đurica je ne samo dobro znao otkuda su te kože, nu je, zajedno sa celom kućom, probao pečenja i janije, zgotovljene od dobrih jalovica. Ali zar je on kriv za to, i zar je to kakva krivica? Ta oni ne imađahu ništa ni u toru ni oboru, a otac ga je često poučavao: da se treba koristiti svačim »što ti do ruke dođe«. Samo se, napomenuo bi mu otac, treba dobro čuvati tuđih očiju. — »Na nevidišu nema krivice!« To znači: ma šta uradio, nećeš biti kriv, ako te ne uhvate. Sve su se vrline sastojale u »nevidišu«, u tome, dakle, da se krađe i druge slične »operacije« vrše što pažljivije…

Sa takvim pojmovima o moralu Đurica je stupio u svet. On je držao, da je to pravilo, po kome se svi upravljaju. Pa zato ga je i iznenadila ona napomena o jalovicama. I da ne bi ove medenice, kako se rodio plah i prek, bilo bi svačega. Ali popa mu razgali srce… I čudno je to srde, koje se raduje medenici na crkvenoj litiji, i u isto vreme misli o jalovicama!..

I Đurica je mnogo mislio, tako mnogo, da nije ni opažao kud je prolazio, ni šta se oko njega zbivalo. Samo kad bi krstonoše minule pored kakva bogata doma, gde su domaćice iznele nekoliko karlica mleka, zaboravio bi sve misli, dočepao bi jednu kutlaču i srkao dokle god traje… Posle je opet mislio i mislio, i najzad dođe do zaključka, da je sva ova momčadija gora od njega, i da ga svi oni mrze samo s toga, što je siromah. U takvim mislima obiđe deo atar seoski i vrati se, sa krstonošama, k sudnici.

Kad se izređa pod zapisom sva čitanija, narod zasede u sovre, koje su podignute oko zapisa. Svako pleme imalo je svoju sovru — četiri direka, po bodena u zemlju i spojena prečagama, preko kojih su nameštene uzduž dve široke trenice; na njih se stavlja jelo; okolo ovih trenica poređane su druge za sedenje. Imućnija plemena dizala su nad sovrom krov, a okolo sedišta užljebljivani su šašovci, te je cela sovra izgledala kao neka staja. Lepo je videti oko crkve ili, kad je crkva daleko, oko sudnice gomilicu ovakvih stajica ispunjenih veselim narodom, koji se sabrao da, ovako u skupu, provede blag dan…

Đurica ne imađaše ni sovre ni plemena. On, sa nekoliko vršnjaka, koji ne behu gladni te ne sedoše za sovru, stade da čeka dok popa napije u slavu, pa da počnu igrati. Čim narod zasede, pop se diže, a Obrad zazvoni medenicom. Narod se diže, kao na komandu. Ljudi poskidaše kape i svaki u svojoj sovri stade se moliti Bogu. Utom popa otpeva tropar, ispi čašu vina i sede. Poče ručak. Svirala odjeknu…

Momčadija potrča u kolo, a za njima i devojke, koje imađahu snahâ da dvore i poslužuju u sovri. Zaljulja se prvo kolo, za njim drugo i treće… Kad bi pri kraju ručka, Sreten povede Mačvanku uz sviralu, a Đurica uze cigane da mu sviraju Sitniš, i povede kolo. Mladež, čuvši ćemane, potrča u Đuričino kolo. Ljulja se lesa mlađanih i veselih igrača; diže se prah pod lakim nogama, koje u taktu trupkaju; zveckaju ogrlice i đerdani; a ćemane jednačito i veselo cilika… Samo ti srce igra, a u grudima osećaš neopisanu toplinu i zadovoljstvo; gotov si da odjednom zagrliš sav taj lepi i veseli svet, koji je isto tako razdragan i raspoložen…

A ko se u takvu veselju nađe uvređen, nije mu lako. U Sretenovu kolu ostade samo desetina momaka, a to je za kolovođu grdna sramota. Tu još može pomoći samo »politika«, ali joj Sreten ne bejaše vičan, te morade pustiti srcu na volju. Vodeći kolo, on se približi Đurici i nekako s leđa podmetnu mu nogu, te se ovaj saplete i padne. Za trenut oka umukoše i cigani i svirala, a u Đuričinoj ruci sevnu nož.

— Ha, đido, zar s leđa! — podviknu mladić iskolačenih očiju i bleda lica, pa jurnu na Sretena, koji stajaše bled i nepomičan kao kip. Ali se hitro pružiše mnoge ruke i dočepaše Đuricu.

— Natrag, kome je život mio! — uzviknu Đurica i mahnu nožem oko sebe, pa, videći se slobodan, potrča opet k Sretenu, ali ovoga zagradi trostruka lesa momaka, a na Đuričino rame, kao iz neba, pade ruka kmetova.

— Stan’ der ti, momče, da se razgovorimo.

Đurica zinu od čuda i stade na mestu kao ukopan.

— Zar ti prvi — produži kmet — otkako je naše selo zakopano, da okrvaviš i okaljaš našu svetu slavu!

Đurica poče dolaziti k sebi.

— Jok ja, onogaj… video je sav narod… pao sam kâ proštac… Zar on meni da podmeće nogu! — uzviknu on i podiže ruku s nožem.

— Dole tu kusturu! — ciknu kmet.

Đurica se samo odmače nekoliko koraka.

— Dole nož, kad ti kažem! — ponovi kmet i pogleda Obrada značajno.

— Noža ne dam, a ti gledaj svoja posla… — promuca Đurica jetko i pođe još korak natrag, ali ga odjednom dočepaše mnoge ruke, odvukoše u brvnaricu ispod sudnice i zaključaše…

Tada ga poznade celo selo, te se o njemu još dugo govorilo …

 

Gorski car – Svetolik P. Ranković

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: