Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

KAJMAKČALANSKA 11

 

Belim na plavom, nem znamen: Kajmakčalanska 11.

Hijeroglifska aliteracija, tajanstvena slova i broj – dveri u prostor nebrojiv.

Kratka priča Kajmakčalanska 11

Nesvet, stojim nad asfaltom, pred kapijom sveta nepostojećeg van miholjskih priviđenja. Kroz vez od nežnoga gvožđa zurim u vrt senovit, pun uspomena, ne mojih, i nemuštih senki, sad mojih.

Ko se tu s vrapcima radovao? Čije tu svetlucahu žalosti? Čije tu behu mesečine na fresci ponoćnog prozora? Ko je tu, užaren, drhtao? Čije tu beše kapanje česme u tišini? Čija čudesa presvete običnosti: trokrasnost jutra, podneva, večeri … trosvetost doručka, ručka, večere … trostrasnost mladosti, zrelosti, starosti … Nerasplet smeha i smrtnosti …

Nikad to saznati neće slepa nečistost moja.

Na Crvenom krstu mog srca časovnici su sneni: nema prošlosti, ni budućnosti … Oljušten malter i moja smrtnost – tihuju bezglasno: u Kajmakčalanskoj jedanaest.

 

Aleksandar M. Arsenijević

I nagrada žirija za kratku priču – Najlepša ostvarenja sa XIII konkursa za najkraću kratku priču

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: