KAJMAKČALANSKA 11
Belim na plavom, nem znamen: Kajmakčalanska 11.
Hijeroglifska aliteracija, tajanstvena slova i broj – dveri u prostor nebrojiv.
Nesvet, stojim nad asfaltom, pred kapijom sveta nepostojećeg van miholjskih priviđenja. Kroz vez od nežnoga gvožđa zurim u vrt senovit, pun uspomena, ne mojih, i nemuštih senki, sad mojih.
Ko se tu s vrapcima radovao? Čije tu svetlucahu žalosti? Čije tu behu mesečine na fresci ponoćnog prozora? Ko je tu, užaren, drhtao? Čije tu beše kapanje česme u tišini? Čija čudesa presvete običnosti: trokrasnost jutra, podneva, večeri … trosvetost doručka, ručka, večere … trostrasnost mladosti, zrelosti, starosti … Nerasplet smeha i smrtnosti …
Nikad to saznati neće slepa nečistost moja.
Na Crvenom krstu mog srca časovnici su sneni: nema prošlosti, ni budućnosti … Oljušten malter i moja smrtnost – tihuju bezglasno: u Kajmakčalanskoj jedanaest.
Aleksandar M. Arsenijević
I nagrada žirija za kratku priču – Najlepša ostvarenja sa XIII konkursa za najkraću kratku priču
Čitajući „Almine“ zbirke kratkih priča, moram ponovno zaključiti da na ovim prostorima postoje mnogi umjetnici riječi koji u svega nekoliko rečenica ispričaju čarobne, tankoćutne, nježne, strasne životne priče koje bi mogle naći mjesto u svjetskim antologijama da nismo tako mali i „beznačajni“.