Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Kako djake učimo da uče – mentalni sklop za sada

 

KAKO DJAKE UČIMO DA UČE

Kerol Dvek istražuje „mentalni sklop usmeren ka rastu“ – ideju da možemo da proširimo kapacitet mozga kako bismo učili i rešavali probleme.

U ovom govoru, opisuje dva načina na koja možete da mislite prilikom rešavanja problema koji je malčice pretežak za vas. Da li niste dovoljno pametni da ga rešite… ili ga prosto niste rešili za sada? Sjajan uvod u ovu uticajnu oblast.

Kako djake učimo da uče - mentalni sklop za sada
Kakav mentalni sklop razvijamo kod dece

Moć ubeđenja da možete da napredujete

Snaga fraze „za sada“.

Čula sam za srednju školu u Čikagu gde đaci moraju da polože određen broj predmeta da bi maturirali, a ukoliko ne polože neki predmet dobiju ocenu „nedovoljan, za sada“. I pomislila sam kako je to sjajno, jer kada dobijete negativnu ocenu, mislite, ne vredim, izgubljena sam. Ali ako dobijete ocenu „nedovoljan, za sada“, shvatate da je učenje poput krive. To vam krči put za budućnost.

„Nedovoljan, za sada“ mi je i osvetlilo kritične događaje s početka karijere, istinske prekretnice. Želela sam da vidim kako deca izlaze na kraj s izazovima i poteškoćama, pa sam zadala desetogodišnjacima probleme koji su malčice preteški za njih. Neki su reagovali zapanjujuće pozitivno. Govorili su stvari, kao: „Ja volim izazove“, ili: „Znate, nadala sam se da bi ovo moglo da bude poučno.“ Razumeli su da se njihove sposobnosti mogu razvijati. Imali su, ono što zovem mentalnim sklopom usmerenim ka rastu. Ali drugi đaci su to posmatrali kao tragediju, katastrofu. Iz njihove perspektive okorelijeg mentalnog sklopa, gledali su na to kao na procenu njihove inteligencije i omanuli su. Umesto da se naslađuju snagom „za sada“, njima je ovladala tiranija „sada“.

 I šta su onda uradili? Reći ću vam šta su onda uradili. U jednom istraživanju su nam rekli da bi sledeći put verovatno varali, umesto da uče više kad padnu na testu. U drugom istraživanju, nakon neuspeha, tražili su nekoga ko je prošao gore od njih, kako bi se osećali dobro u svojoj koži. Nakon niza istraživanja, zaključak je da će da beže od poteškoća. Naučnici su merili električnu aktivnost mozga đaka suočenih s greškom. S leva, vidite đaka s okorelim mentalnim sklopom. Gotovo da nema aktivnosti. Oni beže od grešaka. Ne bave se njima. No s desna, imate đake s mentalnim sklopom usmerenim ka rastu, s pretpostavkom da se sposobnosti mogu razvijati. Njihov angažman je izražen. Njihov um varniči zbog „za sada“. Njihov angažman je izražen. Oni obrađuju grešku. Uče iz nje i ispravljaju je.

Kako vaspitavamo našu decu? Da li ih vaspitavamo za sad umesto „za sada“? Da li podižemo decu koja su opsednuta peticama? Da li podižemo decu koja ne znaju da sanjaju velike snove? Njihov najveći cilj je da dobiju novu peticu ili novu ocenu na kontrolnom? I da li oni prenose tu potrebu za stalnim potvrđivanjem u svoju budućnost? Možda, jer mi poslodavci prilaze i govore kako smo već podigli jednu generaciju mladih radnika koji ne mogu da preguraju dan ako ne dobiju nagradu.

Dakle, šta možemo da uradimo? Kako da sagradimo taj most do „za sada“?

Evo šta možemo da uradimo. Pre svega, možemo da mudro pohvaljujemo, da ne hvalimo inteligenciju ili talenat. To je zatajilo. Ne radite to više. Već hvalite sam proces kojim su deca zaokupljena: njihov trud, strategije, usredsređenost, istrajnost, njihov napredak. Hvaljenjem samog procesa stvarate decu koja su vredna i fleksibilna.

Postoje i drugi načini da nagradite „za sada“. Nedavno smo se udružili sa naučnicima za igre sa Univerziteta u Vašingtonu kako bismo napravili matematičku internet igru koja nagrađuje „za sada“. U ovoj igri, đaci su nagrađivani za trud, strategiju i napredak. Uobičajena matematička igra vas nagrađuje za trenutno dobijanje tačnog rezultata, ali ova igra je nagrađivala postupak. A mi smo dobili više truda, više strategija, veći angažman tokom dužih vremenskih perioda, i veću istrajnost, kada bi naleteli na veoma, veoma teške probleme.

Pronašli smo da samo reči „za sada“ i „nedovoljan, za sada“, daju deci više samopouzdanja, krče im put do budućnosti, a to stvara i veću istrajnost. I zapravo možemo da promenimo mentalni sklop đaka. U jednom istraživanju, naučili smo ih da svaki put kada se otrgnu od svog ustaljenog gledišta kako bi naučili nešto novo i teško, neuroni u njihovom mozgu stvaraju nove, čvršće veze te vremenom mogu postati pametniji.

Pogledajte šta se desilo: prema ovom istraživanju, đaci koji nisu podučavani da imaju mentalni sklop usmeren ka rastu, nastavili su da dobijaju sve lošije ocene tokom ovog teškog školskog prelaza, ali oni koji su naučili ovu lekciju imali su drastične skokove u ocenama. Ovo smo pokazali, ovaj napredak, na primeru hiljada dece, naročito kod siromašnih đaka.

Zato razgovarajmo o jednakosti. U našoj zemlji, imamo grupe đaka koji hronično podbacuju, na primer, deca u gradovima iz unutrašnjosti, ili deca iz autohtonih američkih rezervata. A oni su toliko dugo prolazili veoma loše da mnogi misle kako je to neizbežno. Ali kada pedagozi stvore uslove za umni rast, učionice ispunjene sa „za sada“, dolazi do jednakosti. A evo vam samo nekoliko primera. Za samo jednu godinu, odeljenje iz vrtića u Harlemu, u Njujorku, postiglo je vrhunske rezultate na Nacionalnom testu dostignuća. Mnogi od njih nisu znali ni da drže olovku kada su krenuli u školu. Za samo godinu dana, đaci četvrtog razreda iz Južnog Bronksa, koji su veoma zaostajali, postali su najbolje odeljenje četvrtog razreda u državi Njujork na državnom testu iz matematike. Za samo godinu, godinu i po, američki đaci domoroci u školama iz rezervata pomerili su se sa začelja do vrha liste u svom okrugu, a taj okrug obuhvata i imućnije delove Sijetla. Dakle, domorodačka deca su prevazišla Majkrosoftovu decu.

Ovo se desilo jer je značenje truda i teškoće preoblikovano. Ranije su se zbog truda i poteškoća osećali glupima, imali su potrebu za odustajanjem, ali sada zbog truda i poteškoća, njihovi neuroni prave nove veze, jače veze. Tada postaju pametniji.

Nedavno sam primila pismo od jednog trinaestogodišnjaka. Rekao je: „Draga profesorko Dvek, cenim da je vaše pisanje zasnovano na temeljnom naučnom istraživanju i zato sam odlučio da ga isprobam u praksi. Više se trudim u školi, više se trudim u odnosima s mojom porodicom, kao i u odnosima s decom u školi, i osećam veliki napredak na svim ovim poljima. Sad shvatam da sam protraćio najveći deo svog života.“

Hajde da ne traćimo živote, jer kad jednom shvatimo da su naše veštine sposobne za izuzetan napredak, to će da postane osnovno ljudsko pravo za decu, za svu decu, da žive na mestima koja im obezbeđuju taj napredak, da žive na mestima ispunjenim sa „za sada“.

Hvala vam.

(Aplauz)

Kerol Dvek (Carol Dweck)

Izvor: Ted konferencija

Ostavite komentar

Ostavite komentar