Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

VOLOVI I RATOVI

Knjiga o Milutinu i priča o dolazećem ratu. Kako koji rat, a tebi iz štale ode par volova. A to nije igračka. Volovi su volovi, zna se šta je seljaku par volova

 

Lasno je ubiti princa i jednu ženu

Sinovče, nisam ja ranije bio ovako pričljiv. Ovde mi je govor omilio, ovde, u zatvoru. Ranije – poslovi, brige, ne daju glavu podići pa zaboravljaš šta je juče bilo, a sad, ceo život ko na dlanu. Sećam se svega.

Sećam se ko da je juče bilo – zvoni sa svih strana, a ljudi, dabome, znaju da se tako ne dozivlje na molitve i na pokajanja, nego da se u rat poziva.
Izađem pred štalu, sednem na mericu, a ono jutro, milina jedna. Treba da se odmoriš, baldisao si od kopanje, košnje i drugi poslovi – jeka je rada, a ovo sad, jeka od zvonjave.

Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija - Lasno je ubiti princa i jednu ženu - knjiga o Milutinu

Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija – ubijeni u atentatu u Sarajevu

Čujes li ti ovo, Milutine? – priđe mi majka. Kvrži prste i vata se za reklu, gužva je. Znam kako je njoj kad čuje zvonjavu, dva su joj sina – da kažem, moja dva brata – poginula u prošlim ratovima, u turskom i bugarskom, a otac nam je – što bi se reklo, njen čovek – poginuo u Bugarskoj, na Slivnici.

Čujem, bre – velim joj – nisam gluv.

Pa šta čekaš, vidiš da ljudi odlaze školi.

Ja ustado, dado joj onu mericu, pa na sokak iz oni stopa. Ona, moja majka, stoji sa mericom u rukama pred štalom. E, tu sam sliku zapamtio. Moja majka, sa mericom u rukama, stoji ispred štale i gleda za mnom, a goveda zarikala, da l’ od one zvonjave, da l’ stoka štogod predoseća – ne znam. Znam da mi beše teško. Teško, bre, sinovče – kako koji rat, a tebi iz štale ode par volova. A to nije igračka. Volovi su volovi, zna se šta je seljaku par volova. Taman podigneš volove i ukoskas, a ono, uzme država, treba da vuku, topove, da vuku komoru, provijant. Ama treba, bre, volovi i da oru, i da vuku žito, i seno, i drva, treba da i’ prodaš, da uzmeš koju paru, a ne ovako, da idu džabe. Kažem ti, nije ni lako ni zbog volova, ovo je treći par volova iz moje štale za tri godine, a oni koje su mi mobilisali mesec dana ranije, znaš kaki su bili – ko upisani. Al dobro…
Odo ja školi, a tamo – šta da kažem. Učionica puna svršiti ljudi, iskupili se, dabome, da nam učitelj kaže šta se ovo događa, zašto opet moramo u rat.

I kako ne otvorište vrata, pogušićete se – velim ja. Prigrijalo sunce, letnji dan, bazde opanci i težina, znoj; oseća se na štalu i obore. A učitelj drži štapić i pokazuje Sarajevo, na karti. Čisto se raduje. I fali Mladobosance. Oni su učinili svoje, uzleteli se u nebo kao mučenici. Bacili bombe, kaže, ubili švapskog princa i njegovu ženu.

Vasilije sedi i gleda me iskosa, ko veli: čuješ li ti uču kako prezvonjava.

Lasno je ubiti jednog princa i jednu ženu, ama rat se ne dobija ubijanjem prinčeva i žena – mislim se. Interesuje mene šta će sad da bude – misle li ostali Bosanci za tim mladim Bosancima, oće li dići kaku bunu i ustanak? Nije nama do njinoga uzletanja u nebo, ni dosad se u mučenicima nije oskudevalo. Nama, bogati, pomoć treba. Oće li oni uz nas protiv Švaba? – Odmanem ja vako glavom. Nisu mi tu čista posla. Ne volim da se Bosanci naprazno junače, da ubijaju prinčeve i žene, a posle, guzicu u stranu pa naša seljačija danak da plaća. Pa je l’ tako? Ako si i Srbin i seljak, nisi stoka, ne voliš da te neko pravi ludim.

Polakote, učo, polako, nemoj tako sve iz jednog vitilja, nismo mi deca – veli Pavle i namiguje na me. A učitelj tera svoje. Tamo, veli, po Bosni i po drugim krajevima de žive naša braća Južni Sloveni, ustanak samo što nije planuo.

Iz tvoji usta u božije uši, učo – izađem ja napolje, ne verujem ni u kake Slovene, a neću ni da se kvažim sa učiteljom pred narodom.

Idem kući i sve gredom mislim o tim Slovenima. I da l’ će da bude ko što učitelj reče. Teško ti, bre, da te u rat uvlače kad kome prasne ćef.

Uvuku te u nešto što ne razumeš. Bogami. Slušo sam ja i otpre mnoge one školce. Dođu prekoleta na ferije pa se raspričaju o oslobođavanju svi krajeva de žive naša braća – čuješ, naša braća, a moja braća izginula zbog neke „naše braće“. Kažem ti, raspričaju se pred opštinom, pred školom ili pred crkvom, kako-kad, pa sve ko da će neko da im pokloni ono što bi oni mogli da ištu. Sećam se jednom o Velikoj Gospojini, pred opštinom – raspričao se Velibor Rović. Onako dugačak, pripo se na jedan kamen pa veze li veze. Oslobodili smo, kaže, Makedoniju. I staru Srbiju, pobedili smo na Kumanovu i na Bregalnici, sad ćemo da se okrenemo našoj braći u Bosni, Ercegovini i u Dalmaciji.

Sve tako Velibor, ko da mi samo treba da se okrenemo, pa da se tako i ostvari ono što je on zaumio.

Dobro, Velibore, a koliko će to da košta? – javi se Čedoljub Petrović, bio onda još živ. Oće li nam čeljad biti brojnija i veselija?
Čedoljub star, al ume da misli. Koju smo mi vajdu imali od dojakošnji ratova? – veli.

E ne radi se o vašim ambarima i koševima, štalama i torovima, o ujedinjenju se radi – drzak, bogati Velibor, drzak, a nema ga šaka jada, dugačak ko pritka. I bolestan. Turbekuloza samo što ga nije načisto pojela, al eto, oće i on da određuje sudbinu zemlje i naroda.

Kažem ti, nije uča nama prvi tako govorio. Nije. Slušali smo mi o tome podosta i ranije.

Al dobro, da se vratimo.

Odem kući, a nije mi lakše. Muči sumnja, sikiracija. Čisto smešno, seljak si, a muči te sumnja zbog neki Slovena i neki ustanaka. Al opet, o ratu je reč, o koži se radi, o glavudži.

Tumaram podrumom, pijem, ne krijem. I psujem, što da ne psujem. I kralja i vladu. I Gavrila Principa.

Ne greši dušu, Milutine – moja majka Gvozdenija ide za mnom, krsti se, misli, valjda, da je i taj Gavrilo neki velikomučenik i svetac.
Spremi mi belu torbu – kažem ženi – dvoje lanene gaće, dvoje čarape, ko i dosad kad sam polazio u ratove. A žao mi žene – ni sa njom nisam sredio. Bolesna je. Deca se u njoj ne primaju. Troje je rodila, a ni jedno se nije održalo.

Majka mi pevca ispekla, po običaju, ko da ću na svadbu, a tri dana sam kosio na sirćetu i na perju belog luka – al, ajd, kad je taki običaj da Srbin dobro jede kad u rat i u smrt polazi.

Obučem nove čakšire, suknene, a žao mi. Poslednje su – dvoje sam u prošlim ratovima pocepao. Gunj neću da oblačim, nov je, i jedini – crkveni, stajaći, zašto da ga satirem o rovovima. A žena ko žena, ne žali ga, kaže: Milutine, može se desiti, ne daj bože, da pogineš, pa neka se vidi da si bio domaćin čovek.

Baš zato ga i ne bi nosio, zato što mogu da poginem, kažem ženi. Računam, ako poginem neko će joj za taj gunj kositi i žito vezivati – al njoj ne vredi govoriti, naumila se pa ne da. Oblači me ko da ću u narodnu pesmaricu – sve novo i najlepše rpa na me.

Nemoj, ženo, preterivati – kažem joj – samo dvoje gaće i dvoje vunene čarape stavi u torbu, to je čoveku ratniku dovoljno. Ako nema sreće, ne mogu mi ni kožne čakšire pomoći.

Sinovče, da ti sebi ne naudiš što se družiš sa mnom, znaš kako je.

E pa dobro, dobro, ako je ko što veliš, idemo dalje…

Rukujem se sa majkom i ženom. Udarim sokakom u selo.

Na sve strane odleže dernjava. Kad se pre izopijaše toliki ljudi? Zašto pevaju i plaše golubove, što se sad junače, rano je?

Uroševa kafana – prepuna. Pije se s nogu. Sve plaćaju Uroševići. Oni piju i najglasnije pevaju, oni najviše i psuju i pesmama prete Švabi – nije im teško, oni su oduvek najviše pesama i znali i pevali, a mnoge su i sami sročili; već su i o Apisu i drugima pevali, i o Gavrilu Principu – oni će da pevaju, drugi će da ginu.

Ajde, Milutine, da pijemo i da pevamo, – Pero Urošević, uzo čašu i naliva mi rakiju – zeman je zemlja da se brani.

Ajte vi Uroševići sa mnom da ratujemo. Meni je ovo treći rat, a tebi, Pero, i tvom bratu Jefti nije ni prvi – kažem. Zna to i on dobro, nego neće Uroševići belu torbu da prte. Dva meseca oni pod oružjem paradiraju okićeni značkama ko komite, al neće tamo de se gaće krvave nego pevanjem i dernjavom pokazuju vlastima kako vole kralja i Srbiju. Taki su bili i u prošlim ratovima. Njini su sinovi i sad po komandama u pozadini, a tuđu decu napijaju da se pijana dernjaju kad bi trebalo da plaču.

Danko Popović – Knjiga o Milutinu

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: