Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

MIŠEL UELBEK – Michel Houellebecq

Ima razloga, gledajte i čitajte Mišela Uelbeka, slavan, kontroverzan, hvaljen, nagradjivan, on je možda vodeći francuski pisac danas

 

Ovako piše Uelbek….

Četrnaestog decembra 1999, usred popodneva, shvatio sam da će mi doček Nove godine, verovatno,  propasti – kao i obično…

Skrenuo sam nadesno, u Aveniju Feliks-For i ušao u prvu turističku agenciju. Devojka je, trenutno, bila zauzeta klijentom. Beše to neka brineta s bluzom iz domaće radinosti i pirsingom u levoj nozdrvi; kosu je obojila kanom. Tobož nehajno, počeo sam da skupljam prospekte sa štandova.

– Mogu li da vam pomognem? – začuo sam posle jedno minut vremena.

…Ne, nije mogla da mi pomogne; niko nije mogao da mi pomogne. Sve što sam želeo, bilo je da se vratim kući i da… prelistavam kataloge hotel-klubova… ali, ona je započela razgovor… i ja, sad, nisam znao kako da ga izbegnem…

Da li vam se svideo/svidelo? Da li naslućujete njegove velike književne mogućnosti? Ili vas je razočarao, ostavio hladnim, ko zna da li ste do kraja dočitali ovaj mali primer Uelbeka… E, znajte: to je nemoguće: Mišel Uelbek nikog ne ostavlja ravnodušnim…

Mišel Uelbek - Michel Houellebecq

Mišel Uelbek – Michel Houellebecq

Vodeći francuski pisac…

Ovako – ono gore navedeno – počinje priča Lanzarote vodećeg savremenog francuskog pisca Mišela Uelbeka. Poznavaocima njegovog dela neće promaći da je ova novel(et)a poslužila kao osnov za uspešan roman Mogućnost ostrva, ali i da se može čitati kao autonomno delo kontroverznog autora i kao uspešan literarni eksperiment.

Ovu zbirku upotpunjuje niz izuzetnih priča i eseja s temama koje opsedaju Uelbeka – književnost, seks, smisao života i smrti, dubina otuđenja savremenog čoveka od svoje okoline. Za one koji ga do sad nisu čitali, ovo je odlična prilika za upoznavanje, a onima koji ga redovno čitaju, ovo će biti prava poslastica.

Podaci…

Mišel Uelbek (Michel Houellebecq, 1956), pesnik i romansijer, najtiražniji i najprevođeniji savremen francuski pisac. Književnošću počinje da se bavi, relativno, kasno, ali već njegov prvi roman Proširenje područja borbe (1994) postaje kultna knjiga u Francuskoj. Lišen iluzija, čovek koji na društvo gleda iz ugla usamljenika kog više ništa ne može prevariti, Uelbek doživljava svetsku slavu drugim romanom Elementarne čestice (1998). Usledili su romani Platforma, Mogućnost ostrva i Karta i teritorija… A ima i najnovijih dela…

Njegove romane, objavljene u milionskim tiražima, deo kritike je ocenio izrazima pamflet i pornografija. Izvesno je, međutim, da čak i oni koji mu zameraju zbog vulgarnog rečnika i siromašnog stila, smatraju Uelbeka sociološkim i književnim fenomenom, nezaobilaznim reperom u istoriji savremene francuske književnosti.

Ko je Uelbek…

Mišel Uelbek je danas vodeći francuski pisac…

Slavan, osporavan, hvaljen i nagrađivan kontroverzan  francuski pisac, filmadžija i pesnik Mišel Uelbek (Michel Houellebecq) – rođen je 1956. kao Michel Thomas na Reunionu, francuskom ostrvu nadomak Madagaskara.

Uelbek je 1980. diplomirao iz agronomije, a u književnost  ulazi 1985. pesmama objavljenim u magazinu La Nouvelle Revue. Iste godine kad mu izlazi prva zbirka poezije (1991), objavljuje i biografiju pisca horora H. P. Lavkrafta, kojim je u mladosti bio opčinjen. Tri godine kasnije,  objavljuje svoj romaneskni prvenac pod naslovom Proširenje područja borbe, kojim skreće pažnju publike i kritike. Slede romani Elementarne čestice (1998), Platforma (2001) i Mogućnost ostrva (2005), koji mu donose status jednog od najpopularnijih i najkontroverznijih francuskih pisaca današnjice. Za roman Elementarne čestice dobio je Prix Novembre i proglašen je nihilističkim klasikom. Poslednji roman koji je objavio Karta i teritorija, 2010, dobio je prestižnu Goncourt  nagradu.

Uelbek je objavio i tri CD-a na kojima peva/recituje svoju poeziju, a po romanu Mogućnost ostrva, snimio je 2008. istoimen film. Godine 2011. objavljena je njegova imejl prepiska s Bernar-Anrijem Levijem pod naslovom Ennemis publics.

Zbog svojih stavova, dospeva 2005. na sud. Pozivajući se na proklamovanu slobodu govora, sud ga je oslobodio optužbi, ali posle ovog procesa Uelbek napušta Francusku i odlazi najpre u Irsku, a zatim u Španiju, gde i danas živi.

Najnovije…

Nov roman Mišela Uelbeka Pokoravanje, verovatno najkontroverznija knjiga godine, koji se pojavio iz štampe na dan napada na francuski satiričan list, u Srbiji će biti objavljen 20. februara 2015…

Iz pera kritičara…

Evo kako jedan (nisam uspeo da dokučim koji!) naš kritičar piše o njegovom romanu KARTA I TERITORIJA…

Citat: Malo drugačiji Uelbek? – pomisliće čitalac s  izvjesnim iskustvom nakon prvih pedesetak ili stotinjak strana nove (iščekivane, kritikovane, Gonkurovom nagradom ovjenčane) knjige, vjerovatno, najpoznatijeg evropskog pisca, danas. A šta se to zapravo očekuje od Uelbeka? Dehumanizirajuća ironija? Naturalistički opisi seksualnih nastranosti? Gorki lament nad zapadnom civilizacijom? Ne može se reći da Karti i teritoriji baš sve ovo nedostaje (ili da je rasterećena od sveg ovog). Kao prvo, Džed Martin je po mnogo čem tipičan Uelbekov junak – dolazi iz disfunkcionalne porodice: majka počinila samoubistvo u njegovom ranom djetinjstvu (komšije su je jedini put vidjele raspoloženu kad se vraćala kući s pribavljenim otrovom!), otac, uspješan arhitekt, obuzet projektovanjem besmislenih turističkih naselja, nema vremena za njega, nema braće, sestara, nema prijatelja. Džed je umjetnik koji luta između fotografije i slikarstva. Vidjevši Mišelinovu autokartu jednog dijela Francuske,  doživljava pravo stendalovsko iskustvo kad ljepota koju u njoj prepoznaje izaziva somatsku reakciju. Izložbu fotografija karata koja slijedi, nazvao je Karta je zanimljivija od teritorije. Hm… karta-teritorija, prikaz-stvarnost, znak-označeno… Bavi li se Uelbek ovaj put semantikom i estetikom prije nego etikom?

Možda, ali, možda to i nije najvažnije. Iako je i prethodne romane Uelbek pisao iz francuske vizure, oslanjajući se,  uglavnom, na predjele i lica svog podneblja, Karta i teritorija se nameće kao još izrazitije francuska knjiga. Nije u pitanju, samo, Pariz (distopičan, s bandama agresivnih beskućnika i nekad uglednim kvartovima u koje taksista sad odbija da vas vozi, ali ipak prepoznatljiv Pariz, s Ajfelovom kulom i Jelisejskim poljima), nisu toliko u pitanju ni ruralni predjeli (pomalo jezivo idilični i mirni), u pitanju su, prije sveg, Francuzi. I, to, vrlo konkretni Francuzi, s imenom, prezimenom i biografijom: novinari, TV voditelji, pisci (ima tu jedan zelenook Begbede što mu oči sjaje od kokaina, pa jedan polulud osamljen čudak, Mišel Uelbek, pisac Platforme i Elementarnih čestica), ima, tu, još umjetnika, industrijalaca, urednika i drugih čija imena nam malo znače (i pored i prevelikog truda prevodioca da nas napomenama provede kroz ovaj skraćen pariski Who is Who). Nije Uelbeku stran poriv da se obračunava sa svojim mnogobrojnim kritičarima, ali ovo uvođenje stvarnih ličnosti, živih i aktivnih, nipošto se ne smije svesti na polemički ili pamfletski diskurs. Kroz ovakav pristup, pisac sve vrijeme vodi raspravu o stvarnosti i fikciji, o temi i realizaciji, o karti i teritoriji, na kraju krajeva. Možda je prava tema ovog romana zaista duboko vezana za filozofiju umjetnosti?

Priča …

Ali, vratimo se na priču, ovaj prikaz je do sad imao previše upitnika, i previše puta sam napisao riječ možda. Živeći svoj život omeđen znamenjem sadašnjosti – sveprisutnim robnim markama i jezikom opterećenim anglicizmima – Džed, izolovan i osamljen, stvara još jednu uspješnu umjetničku seriju. Ovaj put u pitanju su slike ljudi koji rade (Džed ljude ne može fotografisati, samo slikati!), nazvane Jednostavna zanimanja (u zapadnom društvu čovjek je određen zanimanjem, ne porodicom). Serija umjetniku donosi uspjeh i bogatstvo, ali i poznanstvo s pomenutim piscem-namćorom. Uelbek piše jedan, pokazaće se zapažen, tekst u katalogu izložbe, a slikar mu poklanja ulje na platnu Mišel Uelbek, pisac.

Osim nešto blažeg tona i upadljivog odsustva vivisekcije fizičke intimnosti (kao da se Uelbek zamorio od čekanja da čitaoci shvate da prikazi seksa sami po sebi nisu važni), knjiga je sasvim na tragu Uelbekove poetike samoće na koju su u njegovim romanima osuđeni svi koji vrijede. Džed je produktivan, samo, kad je sasvim sam. Dok stvara uspješna djela, mjesecima ne progovara ni sa kim (samo prodavačici u supermarketu odgovara sa ne kad god ga ova pita ima li njihovu potrošačku karticu). Na kraju, samo povlačenje iz društva nije dovoljno, Džed se povlači i iz vremena. Gradi zid oko svog imanja i decenijama ga ne interesuje šta se dešava izvan njega. Kad zaviri, otkriva postindustrijsku Evropu u kojoj odavno zatvorene fabrike još samo znatiželjnici obilaze, dok ne odluče da ih prepuste moćima prirode koja ih polako obavija svojim nemilosrdnim zelenim rukama. Džed Martin do svojih posljednjih dana stvara još jednu umjetničku seriju, bez komercijalnih pretenzija, ali, posthumno, vrlo uspješnu.

Karta i teritorija je knjiga o neizbježnosti samoće, o povlačenju iz života, simboličnom ili bukvalnom, ali ovo je, iznad sveg, knjiga o umjetnosti. Ako se u nekim prethodnim knjigama ljubav nazirala kao spasenje iz Uelbekovog pakla sadašnjosti, sad je to umjetnost. Pisac kroz čitavu knjigu diskretno vodi raspravu o smislu i svrsi umjetnosti u svijetu, našem svijetu kojim vladaju materijalno i trenutno. Da li takav svijet može biti tema umjetničke emocije? Čini se da se Uelbek (onaj stvarni, ne onaj iz knjige – ali, ima li razlike?!), nalazi na nekoj vrsti stvaralačke prekretnice. Očito je zamoren, ne od pisanja – ovo je odlična knjiga! – već od svih pratećih pojava koje pisanje nosi. Možda je postao i pomalo sumnjičav, nesiguran. Sreća za čitaoce koji ga vole je što je sposoban da svoje sumnje pretoči u briljantnu prozu koja će sama dati odgovor na pitanja koja je u knjizi postavio.

Knjigu sam čitao u hrvatskom prevodu, u zajedničkom izdanju Litterisa i V.B.Z.-a. U prevodu nisam zapazio ništa što bi moglo zaličiti na značajnu grešku, ali utisak je da je prevodilac suviše prisutan u tekstu kroz izuzetno brojne, često preduge i nepotrebno detaljne napomene. Mnoge pojmove iz francuske popularne kulture, potrebno je približiti ovdašnjem čitaocu, ali, ako smo već saznali da je Guynemer ulica u centru Pariza, na zapadnom rubu Jardin du Luxembourg, da li je bilo neophodno navesti Robera Badentera i Bernara Kušnera kao poznate stanovnike te ulice? Ipak, ovakve stvari mogu da iritiraju, ali ne i da istinski smetaju u čitanju ove velike knjige.

Jedan čitalac o jednom Uelbekovom romanu…

M. Uelbek – Elementarne čestice

Razgledajući šta da čitam na odmoru, naleteo sam na Elementarne čestice (Michel Houellebecq, Les Particules élémentaires, 1998). O ovom piscu imam nešto što bi se moglo nazvati lepim mišljenjem, naravno, s velikom zadrškom što sam opisao i na ovom blogu u tekstu o knjizi  Mogućnost ostrva. U međuvremenu sam pročitao da je Mišel jednom prilikom gostovao u Rusiji gde ga smatraju najvećim živim piscem!? Zaista mislim da su Rusi nacija koja je, možda, najkompetentnija o ovom pitanju. Još od Tolstoja i Dostojevskog, oni su uvek tu, mnogo čitaju, uvek su moderni i uvek znaju šta valja. (Volim Solženjicinov „Jedan dan Ivana Denisoviča“, a Limonov mi je odavno ukazao na nove horizonte.) I, gladna ruska publika se okupila da sluša svog idola, koji ih je, kako bi to, samo,  Uelbek mogao, hladno i mrzovoljno odbacio… Još sam na koricama pročitao da se radi o priči o dva polubrata, jedan hladan (impotentan) asocijalan naučnik i drugi koji seks smatra jedinom razlogom postojanja – koja su zapravo dve strane ličnosti samog pisca… Prepoznajući sopstvena razmišljanja o „sreći“ koja je zapravo seksualno uzbuđenje nasuprot intelektualne promišljenosti koja je, zapravo,  nedruštvena hladnoća, knjigu sam kupio i, s uzbuđenjem koje me odavno nije zahvatilo, željno očekivao da počnem s prvim stranicama… Prešao sam već polovinu knjige kad sam prvi put pisao ovu recenziju, i tad sam napisao: „Ih, pih.“… Osetio sam mnogo besmislenog preterivanja. To mi je davalo utisak neistine, pa, čak, i dosade… što, naravno, vodi do neslaganja. (Osetio sam se kao ruski fanovi: očekivao sam, a dobio sam ništa, razočaranje.) Uelbeka nazivaju lucidnim kritičarem savremenog Zapadnog društva, a sve je izgledalo kao povlađivanje tom društvu  jer je jedina kritika izrečena preterivanjem, a to, onda, i nije neka kritika… Sve vreme morate krajičkom uma da mislite: Ti si, čoveče, lud. Idi leči se, nemoj da nas daviš“…  Međutim, kako se bližio kraj, stvari su izgledale bolje… Šta se promenilo?… Pisac je, najzad, svoje likove stavio u stanje zadovoljstva i neke vrste sreće! Ako vi sve vreme samo negodujete i opisujete svoje nesreće i nesporazume… onda s vama nešto nije u redu, a ne sa svetom koji vas okružuje. Međutim, ako objavite šta volite i čem težite, ako priznate lepotu i zadovoljstvo, pa. čak, i zadovoljenje, onda postajete ljudsko biće, a ne promašaj. O pomenutoj knjizi: Mogućnost ostrva sam često mislio čitajući Čestice. Smatrao sam je zrelijom i kvalitetnijom (a i napisana je 5 godina kasnije). Međutim, na kraju se ispostavilo da je Mogućnost ostrva samo nastavak Elementarnih čestica, pa čak, ako se dobro sećam, ima i istih likova. (Trivija: Iggy Pop je inspirisan knjigom Mogućnost ostrva napravio ceo album:  Préliminaires.)… I, umesto zaključka, izrodila mi se jedna misao (ne bavim se psihijatrijom, ovo je, možda, već, opšte mesto), a to je: da je depresija zapravo stanje (da ne kažem bolest) sebičnosti. Nije svako ko je sebičan ujedno i depresivan, ali, izgleda, da je svako ko je depresivan, u stvari, sebičan. Ne ume da pruži zadovoljstvo, da se raduje tuđem uspehu…

Film za preporuku: „Otmica Mišela Uelbeka“…

Od eksperimentalnog filma (Les Enfants volants, La vie crevée) do filmskog noar triptiha (Une affaire privée, Cette femme-là, La clef), od komedije (Le Poulpe, Holiday) do političkog filma (L’affaire Gordji), drame (Faut pas rire du bonheur, la Reine des connes), Gijom Niklo istražuje različite žanrove i plete složene ali nerazdvojne veze između svojih filmova.

Na ovogodišnjem Berlinalu, upravo Nikloovo ostvarenje „Otmica Mišela Uelbeka“, bilo je jedno od sjajnih zvezda filmskog programa. Već kod žanrovske odrednice filma, ulazimo u dilemu: film nije dokumentaran, iako sam Mišel Uelbek igra glavnu ulogu, a ne može se reći ni da je igran. Uelbek tumači sebe kao izuzetno napornu pričalicu s kojom ni otmičari nisu mogli da ostanu duže od par dana. Reč je o poludokumentarnoj drami koja se temelji na incidentu iz 2011, kad je slavan pisac, dobitnik prestižne nagrade Gonkur, na nekoliko dana nestao, a zatim se pojavio i tvrdio da je bio otet, pa pušten. Počele su medijske spekulacije, oteli su ga vanzemaljci, Al Kaida, pobegao je od slave?!… Reditelj nam nudi svoju verziju istine, a lepoti stvari doprinosi činjenica da je u razrešenje šale-misterije uključio samog Uelbeka (!). Niklo je ekranizovao pomenute događaje tako što otmičare glume glumci, dok Uelbek glumi samog sebe u poprilično vudialenovskom maniru. Ovo je još jedan od filmova selekcije 360° koji ne treba propustiti.

Na odlomak iz ove dokumentarističke drame u kojoj Uelbek glumi samog sebe… klikni, dole:

Video-prilog

BIFF (2014) – The Kidnapping Of Michel Houellebecq CLIP – French Drama Movie HD, trajanje: 1:06 minuta

Klikni, dole:

Priredio: V. V. M.

oOOo

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: