NEPOZNATI VIRUS
Naučno fantastična priča Andreasa Detasa o čudnom virusu i zarazi koja je zahvatila svet
Prvi se razboleo jedan programer iz Osla. Posle vikenda provedenog u 3-D video centru, gde je satima očima gutao pornografiju i naturalističko nasilje, legao je u postelju i te noći sanjao da kroz nekakav sneg probijaju milioni raznobojnih cvetova. Sutradan je ujutru imao temperaturu i osećao je slabost. Do večeri se temperatura popela do neizdržljivih 42 stepena i čovek je umro pre sledećeg jutra, uglavnom zbog toga što nije otišao u prvu automatsku apoteku da sebi dobavi bilo kakvo sredstvo za snižavanje temperature.
Autopsija nije uspela da utvrdi uzrok tolike temperature i njegova smrt je ostala nerazjašnjena.
Nepoznati virus
Sledeća dva slučaja misteriozne bolesti zabeležena su, nedugo zatim, na Islandu. Jedna žena je umrla, takodje od posledica visoke telesne temperature. Drugi bolesnik, muškarac u kasnim šezdesetim – preživeo je, posle tronedeljne borbe sa nepoznatom bolešću.
Tek pošto su zabeležena i četiri slučaja u Stokholmu počelo se verovati da se radi o novoj vrsti bolesti. Prvo su to nazvali – sindrom nekarakterističnog gripa. Medjutim, kada je od iznenadne visoke temperature, koja nije bila praćena ni jednim poznatim simptomom klasičnog gripa, obolelo osamnaest ljudi u Grčkoj, od čega je sedam podleglo, bilo je sasvim jasno da se svet suočava sa nečim čime se ranije nije susreo.
Za svega dve nedelje napornog i danonoćnog rada, medjunarodna komisija za suzbijanje zaraznih bolesti izdala je saopštenje u kojem je bilo nedvosmisleno rečeno da je u pitanju zarazna bolest. Nepoznata i smrtonosna zarazna bolest. Nisu uspeli da se slože u tome šta je to, uopšte. Nisu uspeli da ustanove odakle bolest vodi poreklo. Nisu ništa našli!
Posle kuge, kolere, tifusa, velikih boginja, SIDE, sifilisa i još nekih zaraznih bolesti, koje su bile iskorenjene početkom dvadeset drugog veka, čovečanstvo je dugo vodilo borbu i protiv uzročnika gripa i obične kijavice, ali je i tu bitku dobilo, sredinom dvadeset trećeg veka. Smatralo se da zarazne bolesti više ne postoje, ili bar one koje sobom nose smrt ili visoke troškove dugotrajnog lečenja. Medicinski mudraci su se posvetili traganju za uzrocima naslednih bolesti. I – bavili su se estetskom medicinom.
A, onda… Nepunih godinu dana posle „slučaja Oslo“ zabeležen je deset hiljaditi slučaj i svet se ukočio od straha. Bolest je uzimala svaku treću obolelu osobu. Takva smrtnost nije zabeležena ni u ratovima!
Pokušaji sa medikamentima nisu uspevali. Jedini lek koji je poboljšavao stanje obolelih bili su antipiretici koji su, u suštini, samo umanjivali temperaturu i ništa drugo.
Bolest je po pravilu trajala tri nedelje i preživeli bi samo oni koji su uspevali da snize temperaturu.
Uporedjivanjem autopsije kod oko dve hiljade pokojnika umrlih od nepoznate bolesti utvrdjeno je, na iznenadjenje samih naučnika, da bolest napada – mozak! Tačnije samo jedan deo mozga – gotovo samo jednu tačku u mozgu. Onu za koju se već oko dvesta godina smatralo da nosi centre agresivnosti! Kod umrlih je taj deo mozga, usled bolesti, bio sasvim spržen visokom temperaturom!
Tri godine posle „Osla“, i nekih dvesta osamdeset hiljada obolelih, konačno je naucčnicima uspelo da izoluju – virus!
Nije ličio ni na šta dotle poznato. Posle dugotrajnog ispitivanja jedan stari, iskusni naučnik je rekao glasno, ono što su mislili i ostali:
„Ovaj virus ne potiče sa planete Zemlje!“
Izjava je odjekivala po svetu, ali uglavnom sa priličnom ironijom i malo ko je to shvatio ozbiljno. Zbog te rečenice novinari su nepoznatom virusu dali ime – virus svemirskog gripa!
U medjuvremenu je broj obolelih porastao na preko sedam miliona. Broj žrtava je već bio bezmalo dva miliona. I – zaraza je rasla i širila se, sve brže i brže, iz meseca u mesec, iz godine u godinu…
Sledeći korak je bilo objavljivanje nečeg što je zaista moglo biti samo nejasno i ništa drugo. Naime, utvrdjeno je da je i preživelima, onima koji su uspeli da preleže nepoznatu bolest, visoka temperatura spržila delić mozga – onaj isti, onaj koji je, sada se to nepobitno znalo, upravljao ljudskom agresivnošću. Jer kod svih koji su preležali nepoznatu bolest, najednom je primećeno odsustvo bilo kakve agresivnosti!
Zapanjujuća teza je, iznenada, dobila svoju očiglednu i brojno argumentovanu potvrdu. Zaraza je pogodila dve velike vojske, u severoazijskom ratu! Oko osam miliona ljudi, na relativno malom prostoru, u relativno kratko vreme, obolelo je od virusa… Svemirskog virusa!
Umrlo je njih oko tri miliona. Ostali su, do jednog, odbili da učestvuju u aktivnostima koje podrazumevaju agresivnost, odnosno u ratu.
Rat je morao da se pretvori u mir!
I, onda je bilo jasno čemu služi svemirski, nepoznati, čudni virus…
No, to nije pomoglo. Epidemija se nastavila, šireći se sve brže i brže. Deset godina posle slućaja u Oslu ceo svet je bio zahvaćen zarazom. Ljudi su umirali, ali ih je mnogo i preživljavalo. Medicina je bila definitivno nemoćna!
Tada se za govornicom Ujedinjenih nacija pojavio sitni, lokalni novinar jednog belgijskog časopisa iz oblasti tehnologije. Govorio je o nečemu što je pratio godinama i potvrdio dokazima.
Počeo je time da postoje čvrsti dokazi da je, iznad Osla, Islanda i Grčke, pre deset godina, primećen neidentifikovani leteći objekat. Uvek isti. I, uvek se, prema tragovima, koji su dokazani, spuštao – preletajući prostor na način koji to rade letelice koje zaprašuju odredjeni teren u svrhu, recimo, uništavanja korova.
Malo ko ga je slušao. Oni nisu hteli objašnjenje, već lek koji bi zaustavio bolest i nastavio kontinuitet ljudske agresivnosti …
Andreas Detaso