Društvo

Poslednja opomena ušuškanim elitama Zapada

 

POSLEDNJA OPOMENA UŠUŠKANIM ELITAMA ZAPADA Istoričar i bivši ambasador u Parizu za Novosti govori o terorističkim napadima u Francuskoj, mogućim uzrocima, društvenim podelama u ovoj zemlji

 

Ratovi na drugim kontinentima ozbiljno prete da udobnu evropsku svakodnevicu pretvore u prostor stalne nesigurnosti

 

Mračna epizoda sa pokoljem novinara satiričnog lista Šarli Ebdo biće snažna opomena da se mnogo toga u pristupu savremenim socijalnim nejednakostima, verskim osetljivostima i ekspanzionističkoj spoljnoj politici mora ozbiljno preformulisati, naravno, bez uzmicanja pred nasiljem i terorom. Čini mi se da je ovo jedna od poslednjih opomena svima onima koji ne vide do koje mere je sadašnji svet u nepredvidljivim previranjima – iluzija je da se, u odsustvu „gvozdenih zavesa“, mogu praviti nekakve „zlatne zavese“ kojima će se od prostora sukoba i nasilja izolovati bogate i napredne oblasti poput EU. Sve je u vezi, govorio je Crnjanski, a danas, u globalizovanom svetu, možda i više nego što to vladajuće elite, ušuškane u vlastitu percepiju i vojno-finansijsku superiornost, mogu da prihvate.

Poslednja opomena ušuškanim elitama Zapada - Dušan Bataković istoričar
Dušan Bataković istoričar o terorizmu u Parizu

Ovako, u razgovoru za „Novosti“, istoričar Dušan T. Bataković, koji je doktorirao na Sorboni i bio ambasador u Francuskoj, odgovara na pitanje da li ovonedeljni stravični prizori u Parizu nagoveštavaju kraj jedne ere u Francuskoj, kako neki njeni građani, u šoku, doživljavaju ove tegobne dane.

U atentatu na satiričare i u sukobima koji su potom usledili pojedini vide sukob civilizacija. Ima li tragedija te razmere, mada je francuski premijer poručio da je reč o „ratu sa terorizmom, a ne protiv religije i civilizacije“?

Francuska je, možda, više od svih drugih evropskih država, zasnovana na sekularnim, republikanskim vrednostima, a svoj identitet zasniva na jasno definisanim građanskim pravima, koja do kraja isključuju svaki oblik religioznog koncepta društvenih odnosa. Otuda i nepomirljiv sukob sa verskim fundamentalizmom koji ugrožava same temelje francuske samosvojnosti. Sredstva kojima se osporava postojeći poredak su nesumnjivo teroristička.

U Francuskoj je islam druga veroispovest po brojnosti, i jedina koja beleži rast, posebno među mladima. Treba li u činjenici da mnogi imigranti nisu dobro asimilovani u društvo tražiti povode za eksploziju ovog bureta baruta?

Islam je po brojnosti prevazišao protestantizam kao drugu religiju posle dominantne katoličke. Društvo je, međutim, sasvim laičko, samo sedam odsto Francuza redovno ide u hrišćanske bogomolje. Do pre koju deceniju niko među mladim francuskim muslimanima nije ni pomišljao na obnovu religioznih vrednosti, svi su maksimalno težili da se do kraja integrišu. Generacije njihovih roditelja u postkolonijalnoj fazi mukotrpno su se borile da im obezbede bolje životne uslova, ćutke podnoseći teške uslove i veoma slabo plaćene poslove. Sadašnji naraštaj, s francuskim pasošima i pratećim prednostima – jer po dobijanju državljanstva stičete sva prava kao i svaki drugi Francuz – nastojao je da iskoristi sve socijalne pogodnosti „države blagostanja“.

NUŽAN OPREZ I U SRBIJI

Može li multietnički prošarana Srbija biti potencijalna meta sličnih napada?

Realno uzev, niko nije siguran niti može da računa da će biti pošteđen, a teror fundamentalističke inspiracije ne zna za granice. Sa prostora Srbije već ima dobrovoljaca, mahom vehabista u Siriji, od Sandžaka do Kosova, a blizina Bosne, gde odavno deluju razne terorističke grupe islamskih integrista budi dodatnu pozornost. Otuda je pojačana budnost države više nego nužna.

A koliko se njih zaista integrisalo?

Integrisao se samo manji broj muslimana, dok je većina ostala na socijalnoj margini, bez školske spreme i prave perspektive. Njihovo utočište, posle Islamske revolucije u Iranu, koja je označila povratak religioznog koncepta društva u islamski svet, postala je, posebno u dve poslednje decenije, vera, kao odgovor na društvenu marginalizaciju, posebno u uslovima rastuće ekonomske krize. Vidljiv znak bila je pojava burki među ženskom decom, i to onom koja su u drugoj generaciji francuski državljani. Reakcija laičke države bila je izuzetno oštra i nošenje burki i drugih obeležja islama u školama je, uz velike otpore, ipak zabranjeno.

Godinama ste živeli i radili u Parizu, kakav ste utisak stekli – da li je francusko društvo zaista tako oštro raspolućeno, žive li pripadnici različitih verskih zajednica „paralelne“ živote?

Muslimansko, posebno arapsko stanovništvo, živi pretežno po velikim gradovima, gde ima uslova za trgovinu i uslužne delatnosti, a izbegava oblasti gde preovladavaju fabrički poslovi i zemljoradnja. U velikim gradovima su često getoizovani u posebnim kvartovima, a u Parizu su uglavnom raseljeni u nova prigradska naselja koja prstenasto uokviruju prestonicu, velike spavaonice, gde nema ni posla ni ekonomske perspektive. Uz nasilje, tu nastaju ćelije u kojima se regrutuju islamski integristi raznih vrsta, džihadisti, budući pripadnici Al kaide i drugih antievropskih i antizapadnih organizacija. Sarkozi je svojevremeno, kao ministar unutrašnjih poslova, stekao slavu suzbijajući oštrim policijskim merama rastuće nasilje u predgrađima Pariza.

Postaje li Evropa talac verske netrpeljivosti i ksenofobije? I pokretu Pegida u Nemačkoj, koji demonstrira protiv islamskih azilanata i migranata, raste podrška?

To počinje kao reakcija na određene pojave ugrožavanja društvenog poretka, a završava se u ksenofobiji koja nije ni bila do kraja iskorenjena. Jedan ekstremizam rađa drugi i onda ulazite u začarani krug nasilja i diskriminacije. Rešenje je možda u redefinisanju uslova za prijem u određenu državnu zajednicu.

Evropski ministri policije razmatraju odgovor na napad, dok Islamska država preti da su Velika Britanija i SAD sledeće na udaru, da li je svet „do grla u ratu“, kao što današnjicu sagledava Umberto Eko?

Rat se sa udaljenih ratišta na drugim kontinentima odavno preneo na naše ulice i preti da udobnu evropsku svakodnevicu pretvori u prostor stalne nesigurnosti i prikrivenog straha. Ritam povremenih napada s velikim brojem žrtava postaje redovna pojava, a sve je manje izuzetak. Svojevremeno su, na primer, sprečena dva pokušaja terorističkih napada na Ajfelovu kulu, a i danas oko nje patroliraju stotine vojnika i policajaca u unifirmi i civilu. Prohodnost granica po Šengenskom sporazumu otežava identifikaciju terorističkih grupa koje se slobodno kreću po evropskom prostoru pa su zajedničke akcije, uz razmenu poverljivih obaveštenja, više država neophodne.

Da li se spoljna politika EU kreira u vašingtonskoj „kuhinji“, kao što se to misli u mnogim članicama Unije, pa se i najnoviji sukobi uračunavaju u ceh koji Francuska zbog toga plaća?

Francuska je povratkom u upravne strukture NATO, sprovedenom za mandata Sarkozija, malo dobila, a njeno predvodništvo u napadu na Libiju nije donelo očekivane ekonomske koristi već samo novo neprijateljstvo arapskih fundamentalista. Uporedo s tim tiho se ugasila i ambiciozna inicijativa o „Uniji za Mediteran“ koja je trebalo da pod francuskim vođstvom, privredno i kulturno poveže islamske države na istoku Sredozemlja sa južnom Evropom. Preostala je tako samo agresivna spoljna politika koja se u muslimanskom svetu nije, na dužu stazu nikome isplatila, osim zasada firmama iz SAD, i to samo u eksploataciji nafte u Iraku.

Zbog čega se od ideje multikulturalnosti stiglo do „multiubijanja“?

Do pre neku godinu Francuska nije ni prepoznavala ni priznavala multikulturalnost kao koncept organizacije društva. Francuska smatra svoju kulturu, francuski jezik i republikanske vrednosti objedinjujućim elementima svoga identiteta koji je nedeljiv i jedinstven. Ne priznaje se komunitarizam, ali priznaju razliku u okviru Republike Francuske, a ona će se postarati da se razlike poštuju, na primer u ishrani, proslavi verskih praznika… Mogućnost učenja drugih jezika i delimično tolerisanje drugih kulturnih vrednosti tek treba da dobije status ravnopravnog i društveno prihvatljivog koncepta. Videli smo, međutim, da se, drugde, koncept multikulturalnosti koristi i kao pogodan zaklon za terorizam.

Ima li izlaza iz ovog začaranog kruga?

Zasada ne vidim brzo i efikasno rešenje: odbrana političkih sloboda – uključujući i slobodu misli i izražavanja, koja je danas napadnuta u Francuskoj – naravno da je od suštinske važnosti. Građanske slobode će, međutim, ostati u senci neprikriveno imperijalnih interesa pojedinih sila, u svetu koji još nije postao multipolaran i gde se još traže modaliteti nove ravnoteže snaga.

REAKCIJE ZBOG NEVINIH ŽRTAVA

U pariskoj tragediji neki prepoznaju bumerang koji se vraća Zapadu kao „izvozniku“ sopstvenog kroja demokratije i šarenih revolucija u ostatak sveta, vidite li i vi tako stvari?

Francuska je, odbivši da učestvuje u jednostranom napadu na Irak, za trenutak pridobila opšte simpatije arapskoga sveta, ali se zbog vojnih intervencija u Maliju i posebno u Libiji sve to brzo istopilo. Kad neselektivno bombardujete gradove gde pogine na hiljade nevinih civila, ogorčene reakcije koje se potom prelivaju u serije terorističkih napada su u naše vreme postale skoro neminovna pojava.

 

Dušica RADEKA ĐORĐEVIĆ

Izvor: Novosti.rs

Ostavite komentar

Ostavite komentar