Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

VUK I LISICA

Ruska bajka kako su prošli vuk i lisica u svojim avanturama, i kako bijeni bijenu vozi

 

Bili deda i baba. Deda je imao petlića, a baka kokicu. Jednog dana im oni odlutaju do đubrišta da potraže sebi hranu. Petlić je našao pšenično zrno, a kokica zrno maka. Deda je omlatio zrno i samleo brašno, a baba je očistila i istucala mak, pomešala sa medom i od dedinog brašna napravila pirog s makom, ali kako u svojoj velikoj nemaštini nisu imali ni peći ni vatre, stavila je taj pirog na prozor svoje kolibice da se na suncu ispeče. Baš u to vreme prolazili tuda lisica i vuk. Lija veli: »Kako bi bilo, brate vujo, da ukrademo ovaj pirog i da ga između sebe bratski podelimo?«

»Dobro, lisice sestrice, ukrašćemo ga.«

 

Ruska bajka lisica i vuk

Ruska bajka o lisici i vuku

I lija ga ukrade. Ali kad ga je donela, vide da pirog još nije bio dobro ispečen i da treba da se još malo na suncu dopeče.

»Hajdemo mi za to vreme da malo odspavamo, pa ćemo kad se probudimo slatko doručkovati.«

Tako je lija nagovarala vuka i on ubrzo zaspa. Za to vreme ona je uzela pirog, razlomila ga, slatki nadev pojela, a umesto njega stavila … izvinite za izraz — sami pogodite šta… i, zalepivši, vratila.

Vuk se probudio, a i lisica posle njega. Krenuše da dele pirog i lisica prva primeti da u njemu nije onaj isti nadev pa navali da grdi vuka. Vuk se na Boga poziva, kune se, zemlju celiva, ali ne vredi — lisica mu ne veruje. Na kraju predloži da se provere tako što će oboje da legnu prema suncu pa kome od vrućine po telu izbije vosak — taj je i pojeo med. Pristadoše.

Vuk spokojno zaspa, a lisica otrča u obližnji pčelinjak, ukrade saće, pojede med, a voskom po čitavom telu oblepi vuka. Vuk se probudi i pošto tako bi uhvaćen u laži, priznade da je to učinio, iako se nije mogao setiti kako se to desilo. Ah posle tako očevidnog dokaza priznade krivicu i pristade, kad sledeći put dođu do nečega, da nema udela u tome već da sve ustupi lisici. I onda se raziđu na razne strane da traže hranu.

Lisica, spazivši da idu rabadžije sa kolima, leže na put, prostre se koliko je duga, kao da je mrtva, i stade iz sve snage ispuštati vetrove. Rabadžije je primetiše i u prvi mah pomisliše da je živa, ali kad su joj prišli bliže i na nekoliko koraka od nje osetili kako strašno smrdi, povikaše: »Crkla je, braćo, osećate li kako zaudara!« pa je uhvatiše i baciše na kola gde im
je bila riba.

Prvo što je lisica uradila bilo je da progrize asuru i počne da izbacuje ribu. Pošto je izbacila koliko joj je bilo potrebno, uluči priliku i skoči iz kola, pokupi svu ribu na gomilu i stade je u slast jesti.

A vuk je prokrstario uzduž i popreko, ali se praznih šaka vratio na zborno mesto. Tu ugleda lisicu i raskošni pir pred njom.

»Lisice sestrice! Daj mi makar jednu ribicu…«

»O, brate vujo, ulovi i ti kao što sam i ja ulovila, pa ćeš jesti koliko ti duša želi!«

»Lisice sestrice! Daj mi makar glavu.«

»O, brate vujo! Ne dam ti ni koščice! Namučila sam se dok sam ja lovila i mnogo sam gladna.«

»Gde, kako i čime si je ulovila?«

»Pa to je, bar, prosto! Eno, nedaleko je reka, idi tamo, ubaci rep u otvor na ledu, sedi i govori: hvataj se, ribo, i mala i velika, hvataj se, ribo, i mala i velika! Onda izvadi rep: ima tek da vidiš koliko si izvukao ribe.«

Kada je lisica završila s jelom, odvede ga do otvora. Vuk ubaci svoj rep i stade govoriti: »Hvataj se, ribo, i mala i velika!« a lisica trči oko njega i zbori: »Mrzni, mrzni, vučji repu!«

»Šta to govoriš, lisice sestrice?«

»To ja tebi pomažem«, a sve i dalje isto govori: »Mrzni, mrzni, vučji repu!«

Kako vuk izgovori: »Hvataj se, ribo, i mala i velika!« lija će nato: »Mrzni, mrzni, vučji repu!«

Vuk opet: »Hvataj se, ribo, i mala i velika!« a lisica: »Mrzni, mrzni, vučji repu!«

»Šta to govoriš, lisice sestrice?«

»To ja tebi pomažem!«

Vuk već hoće da izvuče rep iz otvora, ali mu lija pripreti: »Pričekaj, nije se još dovoljno nalovilo!«

I opet nastave da se natpevaju. A kad god vuk hoće da izvadi rep, lisica mu kaže: »Pričekaj, još je rano!« a tada je bio takav mraz da ti se srce sledi, pa je lija, kad je proračunala da je već vreme, doviknula vuku: »Vuci!«

Vuk povuče, ali ni makac! Rep mu se bio u reci zamrzao pa sad nije mogao da ga izvadi — ostade gde je bio.

A lisica se polako izvukla i pojurila u selo pa stala vikati: »Ovamo, ljudi! Požurite da ubijete vuka, zamrzao se pokraj otvora!«

Svi pojuriše na vuka: ljudi s toljagama, sekirama, žene s grebenama, testijama. Bili su ga, bili, udarali sve dotle dok vuk, prežalivši ga, ne otkide rep i onako kus pobeže kud ga oči vode. Kad su ljudi onako svi krenuli na vuka, jedan seljak bio je ostavio čak i svoje sanke i konja. Vuk nalete na njih, uskoči u sanke, potera konja putem i tako se izvuče iz sela.

A lisica je usred te opšte zbrke, kad su svi jurnuli da tuku vuka, uskočila u praznu kuću, ugledala naćve s testom, upala u njih, sva se testom umazala, istrčala na put i legla. Nedaleko iza sela ugleda vuk na putu lilsicu sestricu prebijenu, izranavljenu i jedva živu. Sažalivši se od sveg srca, vuk odmah dođe do nje. Ona mu se stade žalilti da su je tako strašno pretukli, da su joj, eto, i sav mozak prosuli.

»Strpi se, lisice sestrice! Evo i ja sam bez repa ostao, pa šta mogu! Idi za mnom ja sam snažniji od tebe, pa ću te štititi.«

Lisica ga zamoli da je pusti u sanke, ali joj vuk reče da ni za njega nema dovoljno mesta. Šta da radi? Krene lisica polako iza vuka. Ali ne prođe dugo, a ona ga stane moliti da joj dozvoii da stavi na sanke makar samo jednu šapu, i to onu što je najviše stradala, ništa drugo do samo tu šapu. Vuk se dugo nećkao, nećkao, ali na kraju pristade. Stavišvši šapu, lisica je posle dugog nagovaranja izmolila da stavi i drugu, i treću, i četvrtu; zatim je namolila vuka da se sažali i na njen jadni rep koji se putem žalosno vukao, i tako se, na kraju, sasvim popela na sanke.

Vuk čuje kako sarike krckaju pa joj stade prebacivati. »To ja, brate vujo, orahe krcam!«

Krenuše dalje; čuje vuk kako sanke opet krckaju, pa je opet stade koriti.

»To ja, brate vujo, orahe krcam!«

Na kraju su se sanke sasvim raspale. Ode vuk da naseče drva za sanke, a lisica ostane da napase konja. Od dosade je pojela sve meso konju, nagurala tamo žive vrapce, a rupu ispod repa zapušila slamom. Vuk je popravio sanke, došao i upregao konja.

»Đi, đi, đi, đi!« — a konj ni s mesta. Vuk spazi da konju ispod repa viri slama pa reče: »Vidi kako se nažderao, čak mu slama pozadi izlazi!«

Izvadi je.. vrapci izleteše, a prazna konjska koža pade na zemlju. Lisica se još uvek pretvarala da boluje od uboja, pa je dugo ubeđivala vuka sve dok ga nije nagovorila da sam vuče sanke. Vuk se upregne i stane da zapeva: »Bijeni bijenu vozi! Bijeni bijenu vozi!«

A lisica šapuće: »Bijeni nebijenu vozi!«

»Sta to ti govoriš, lisice sestrice?«

»To ja, brate vujo, velim: bijeni bijenu vozi!…«

 

Izvor: Sabrane Ruske bajke

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: