Šta vaš lekar neće da otkrije a vi bi trebalo da znate

ŠTA VAŠ LEKAR NEĆE DA OTKRIJE

Zar ne biste želeli da znate ukoliko je vaš lekar plaćeni govornik farmaceutske kompanije?

Ili ako je njegovo lično mišljenje nesaglasno sa tretmanom koji želite da primite? Trenutno, barem u SAD-u, vaš lekar jednostavno ne mora da vam kaže ništa o tome. A kada je lekar Lina Ven pitala svoje kolege lekare da to otkriju, reakcija koju je dobila je bila … uznemirujuća.

Šta lekar neće da otkrije?

Rekli su mi da sam izdajica sopstvene profesije, da treba da budem otpuštena, da mi se oduzme dozvola za rad, da treba da se vratim u svoju zemlju. Hakovali su mi imejl. U forumu za diskusije za lekare, neko se pohvalio da je „tviter-bombardovao“ moj nalog. Tada nisam znala da li je to dobra ili loša stvar, ali je onda stigao odgovor: „Šteta što to nije bila prava bomba“.

Nikada nisam pomislila da ću uraditi nešto što će isprovocirati taj nivo besa među drugim lekarima. Moj san je bio da postanem lekar. Odrasla sam u Kini, i moja najranija sećanja su kako sam bila hitno odvedena u bolnicu jer sam imala toliko tešku astmu da sam tamo bila gotovo svake nedelje. Imala sam jednog lekara, dr Sem, koja se uvek brinula o meni. Ona je bila sličnih godina kao moja majka, imala je divlju, kovrdžavu kosu, i uvek je nosila te jarko žute cvetne haljine. Ona je bila jedan od onih lekara koji, ukoliko ste pali i slomili ruku, ona bi vas pitala zašto se ne smejete jer je u pitanju humor (humerus tj. nadlaktična kost). Shvatate? Vidite, vi biste jecali, ali bi ona uvek učinila da se osećate bolje nakon što ste je videli. Pa, svi imamo tog heroja iz detinjstva poput kojih bismo želeli da budemo kad porastemo, zar ne? Pa, ja sam želela da budem baš kao dr Sem. Kada sam imala osam godina, preselila sam se sa roditeljima u SAD, i naša priča je postala tipično imigrantska. Moji roditelji su čistili hotelske sobe i prali sudove i točili gorivo kako bih ja mogla da sledim svoj san. Pa, naposletku sam dovoljno dobro naučila engleski i moji roditelji su bili toliko srećni onoga dana kada sam krenula na medicinski fakultet i podnela zakletvu lečenja i službe.

Ali tada, jednog dana se sve promenilo. Majka me je pozvala da mi kaže da se ne oseća dobro, da ima taj kašalj koji nikako da prođe, da joj nedostaje dah i da je umorna. Pa, znala sam da je moja majka neko ko se nikada ni na šta ne žali. Kad mi je ona rekla kako nešto nije u redu, znala sam da je nešto moralo biti zaista loše. I bilo je: otkrili smo da je imala IV fazu raka dojke, raka koji se do tada proširio na njena pluća, kosti i mozak.

Međutim, moja majka je bila hrabra i imala je nade. Prošla je kroz operaciju i zračenje, i bila je na trećoj turi hemoterapije kada je izgubila adresar. Pokušala je da pronađe broj telefona svog onkologa na internetu, i pronašla ga je, ali je pronašla još nešto. Na nekoliko sajtova su ga navodili kao visoko plaćenog govornika farmaceutske firme, i zapravo je često govorio u interesu one iste hemoterapije koju joj je prepisao. Pozvala me je u panici, a ja nisam znala u šta da verujem. Možda je to za nju bila dobra hemoterapija, ali, možda i nije. Ovo ju je uplašilo i navelo da sumnja. Kada se radi o medicini, imati poverenje je neophodno, a kada to poverenje nestane, sve što ostaje je strah.

Postoji i druga strana ovog straha. Kao student medicine, brinula sam se o tom 19-godišnjaku koji se biciklom vraćao u studentsku sobu kada ga je zbacio, udario i pregazio džip. Imao je sedam polomljenih rebara, razmrskane karlične kosti, i krvario je unutar stomaka i mozga. Dakle, zamislite da ste njegovi roditelji koji su doleteli iz Sijetla, udaljenog preko 3000km kako bi zatekli svog sina u komi. Mislim, želeli biste da saznate šta se sa njim događa, zar ne? Oni su tražili da prisustvuju našim vizitama tokom kojih smo razgovarali o njegovom stanju i planu, što sam smatrala prilično razumnim zahtevom, i što bi nam takođe pružilo mogućnost da im pokažemo koliko smo se trudili i koliko nam je bilo stalo. Međutim, glavni lekar je rekao ne. Pružio je najraznovrsnije razloge. Možda će smetati medicinskoj sestri. Možda će onemogućiti studente da postavljaju pitanja, Čak je rekao: „Šta ako vide greške i tuže nas?“ Ono što sam videla iza svakog izgovora je bio dubok strah, i saznala sam kako, da bismo postali lekari, moramo da obučemo bele mantile, podignemo zid, i sakrijemo se iza njega.

U medicini postoji skrivena epidemija. Naravno, pacijenti se boje kada dođu da vide lekara. Zar ne? Zamislite da se probudite sa tim strašnim bolom u stomaku, odete u bolnicu, ležite u tom stranom mestu, vi ste na bolničkom krevetu, nosite tu tanku spavaćicu, stranci dolaze da vas pipkaju i bodu. Ne znate šta će se dogoditi. Čak ne znate ni da li ćete dobiti to ćebe koje ste tražili pre 30 minuta. Ali nisu samo pacijenti uplašeni, i doktori su uplašeni. Mi se bojimo da će pacijenti otkriti ko smo i šta je to medicina. I šta onda radimo? Obučemo naše bele mantile i iza njih se sakrijemo. Naravno, što se više krijemo, to više ljudi želi da zna šta mi to krijemo. Još više straha tada vrtoglavo raste u nepoverenje i lošu medicinsku negu. Mi se ne bojimo samo bolesti, mi bolujemo od straha.

Da li možemo da prevaziđemo ovu razdvojenost između onoga što je pacijentima potrebno i šta doktori rade? Da li možemo da prevaziđemo ovu bolest straha? Pa, hajde da vas pitam drugačije: ukoliko sakrivanje nije odgovor, šta ukoliko učinimo suprotno? Šta kada bi lekari postali potpuno otvoreni sa svojim pacijentima?

Prošle jeseni sam sprovela straživačku studiju kako bismo saznali šta to ljudi žele da znaju o njihovoj medicinskoj nezi. Nisam želela da samo ispitujemo pacijente u bolnici već svakodnevne ljude. Tako su moje dve studentkinje medicine, Suhavi Taker i Lora Džons, doslovno iznele svoje istraživanje na ulice. Otišle su u banke, kafiće, klubove penzionera, kineske restorane i železničke stanice. Šta su ustanovile? Pa, kada su pitale ljude: „Šta želite da znate o svojoj zdravstvenoj zaštiti?“ ljudi su govorili o tome šta žele da znaju o svojim lekarima, jer ljudi shvataju zdravstvenu zaštitu kao ličnu interakciju između njih i njihovih lekara. Kada smo ljude pitali: „Šta želite da znate o svojim lekarima?“ davali su tri različita odgovora. Neki su želeli da znaju da li je njihov lekar stručan i ovlašćen da se bavi medicinom. Neki žele da budu sigurni da je njiihov lekar nepristrasan i da odluke donosi na osnovu indikacija i nauke, ne na osnovu toga ko ih plaća. Za nas iznenađujuće, mnogi ljudi žele da znaju nešto drugo o svojim lekarima. Džonatan, 28-godišnji student prava, kaže da želi da pronađe nekoga ko nema predrasuda u radu sa LGBTQ pacijentima i ko specijalizira zdravlje ove populacije. Serena, 32-godišnji računovođa, kaže da je za nju važno da njen lekar deli njene vrednosti kada se radi o reproduktivnom izboru i pravima žena. Frank, 59-godišnji vlasnik gvožđare čak ni ne voli da ide kod lekara i želi da pronađe nekoga ko pre svega veruje u prevenciju, ali ko prihvata alternativne terapije. Jedan za drugim, naši ispitanici su nam govorili da je odnos lekar-pacijent vrlo intiman, da bi pokazali lekarima svoja tela i rekli im svoje najdublje tajne, oni prvo žele da razumeju vrednosni sistem svojih lekara. Samo zato što lekari moraju da prime svakog pacijenta ne znači da pacijenti moraju da idu kod svakog lekara. Ljudi žele da prvo saznaju o svojim lekarima kako bi mogli da donesu informisani izbor.

Posledica ovoga je bila to da sam započela kampanju „Ko je moj lekar?“ koja poziva na potpunu javnost u medicini. Lekari koji učestvuju dobrovoljno izlažu na javnom vebsajtu ne samo informacije o našem medicinskom školovanju i specijalizaciji, već i o našim sukobima interesa. Mi idemo dalje od Akta o javnom radu Vlade o vezama sa farmaceutskim kompanijama, i govorimo o tome kako smo plaćeni. Stimulacija je važna. Ukoliko posetite lekara zbog bola u leđima, možda ćete želeti da znate da je plaćen 5.000 dolara kada operiše kičmu, naspram 25 dolara kada vas uputi na fizikalnu terapiju, ili da li je plaćen isti iznos bez obzira šta preporuči. Tada, idemo još jedan korak dalje. Mi dodajemo naše vrednosti kada se radi o zdravlju žena, gej populacije, alternavnoj medicini, zdravstvenoj prevenciji i odlukama vezanim za kraj života. Mi se zaklinjemo našim pacijentima da smo ovde da bi vama služili, tako da vi imate pravo da znate ko smo. Mi verujemo da otvorenost može biti lek protiv straha.

Pa, mislila sam da će neki lekari da učestvuju a da neki neće, ali nisam imala predstavu o ogromnoj negativnoj reakciji koja je usledila. U toku jedne nedelje od začetka „Ko je moj lekar?“ Medskejpov javni forum i nekoliko lekarskih onlajn zajednica je imalo hiljade postavki na ovu temu. Evo ih nekoliko.

Od gastroenterologa u Portlandu: „Posvetio sam 12 godina svog života robovanju. Imam kredite i hipoteke, da bih služio pacijente neophodni su mi ručkovi farmaceutskih kompanija“. Pa, vremena su možda svima teška, ali pokušajte da kažete svom pacijentu koji godišnje zarađuje 35.000 dolara za četvoročlanu porodicu da je vama potreban besplatan ručak.

Od hirurga ortopeda u Šarlotu: „Za mene je otkrivanje izvora mojih prihoda narušavanje privatnosti. Moji pacijenti ne iznose svoje prihode meni.“ Ali izvor prihoda vaših pacijenata ne utiče na vaše zdravlje.

Od psihijatra u Njujorku: „Uskoro ćemo morati da iznesemo da li više volimo mačke ili pse, koji model automobila vozimo i koji toalet papir koristimo.“ Pa, vaše mišljenje o Tojoti ili Kotonelu neće uticati na zdravlje vaših pacijenata, ali vaši pogledi na prava žena na izbor, na preventivnu medicinu i odluke na kraju života mogu. I moj omiljeni, od kardiologa iz Kanzas Sitija: „Više sr… na koja nas država obavezuje? dr Ven treba da se vrati u svoju zemlju.“ Pa, evo dve dobre vesti. Kao prvo, ovo je predviđeno da bude dobrovoljno a ne obavezno, i kao drugo, ja sam Amerikanka i već sam ovde. (Smeh) (Aplauz)

U roku od mesec dana, moji poslodavci su primali pozive u kojima je traženo da me otpuste. Na moju kućnu adresu koja nije bila javno dostupna primila sam poštu sa pretanjama da će kontaktirati medicinski odbor kako bi me kaznio. Moji prijatelji i porodica su me ubeđivali da odustanem od ove kampanje. Posle pretnje bombom, bila sam gotova. Ali tada su mi se javili pacijenti. Preko društvenih mreža, tvit-četa, do tada sam naučila šta je to, generisano je 4,3 miliona utisaka, i hiljade ljudi je pisalo kako bi me ohrabrili da nastavim. Pisali su nešto kao: „Ukoliko lekari rade nešto čega se toliko stide, ne treba to da rade.“ „Zvaničnici treba da iznesu priloge koje su dobili za svoje kampanje. Advokati treba da iznesu konflikte interesa. Zašto to ne bi trebali i lekari?“ I konačno, mnogo ljudi je pisalo i reklo: „Pustite nas pacijente da odlučimo šta je važno kada biramo lekara.“ U našem inicijalnom pokušaju, preko 300 lekara je podnelo zakletvu potpune otvorenosti. Kakva luda nova ideja, zar ne? Ali zapravo, ovo uopšte nije tako nov koncept. Setite se dr Sem, moje lekarke u Kini, sa šašavim šalama i divljom kosom? Pa, ona je bila moj lekar, ali i naša komšinica koja je živela u zgradi preko puta ulice. Išla sam u istu školu kao i njena ćerka. Moji roditelji su joj verovali jer smo znali ko je ona i za šta se zalagala, i ona nije imala potrebu da se od nas krije. Pre samo jedne generacije, ovo je bilo pravilo i u SAD. Znali ste da je vaš porodični lekar otac dva tinejdžera, da je prestao da puši pre nekoliko godina, da kaže da redovno odlazi u crkvu, ali ga vidite dva puta godišnje: jednom za Uskrs i jednom kada mu je tašta u gradu. Znali ste kakav je, i on nije imao potrebu da se od vas krije. Ali zavladala je bolest straha i pacijenti snose posledice.

Ovo znam iz prve ruke. Moja majka se borila sa rakom osam godina. Bila je osoba koja planira i puno je razmišljala o tome kako je želela da živi i kako je želela da umre. Ne samo da je potpisala dokumenta o nezi na kraju života, napisala je i dokument na 12 strana o tome kako je dovoljno patila, kako je došlo vreme da ode. Jednog dana, kada sam bila lekar specijalizant, primila sam poziv kojim mi je saopšteno da se ona nalazi na odeljenju intenzivne nege. Dok sam tamo stigla, pripremali su da je intubiraju i priključe na mašinu za veštačko disanje. „Ali to nije ono što ona hoće,“ rekla sam „i mi imamo sva dokumenta.“ Lekar sa intenzivne nege me je pogledao u oči, pokazao u pravcu moje tada 16-godišnje sestre, i rekao: „Da li se sećate kada ste vi bili tih godina? Kako biste vi voleli da odrastate bez majke?“ Njen onkolog je takođe bio tamo i rekao je: „Ovo je vaša majka. Da li ćete zaista do kraja života moći da sebe pogledate u oči ukoliko za nju ne učinite sve?“ Ja sam moju majku znala tako dobro. Tako sam dobro razumela značenje njenih uputstava, ali ja sam bila lekar. To je bila daleko najteža odluka koju sam ikada načinila, da je pustim da umre u miru, i nosim u sebi reči tih lekara svakog dana.

Mi možemo da prevaziđemo prazninu između onoga što lekari rade i šta je potrebno pacijentima. To možemo da postignemo jer smo to već ranije imali i znamo da nam otvorenost daje to poverenje. Istraživanja su nam pokazala da otvorenost pomaže i lekarima, da to što imate otvoren medicinski izveštaj, spremnost da se govori o medicinskim greškama, povećava poverenje pacijenata, poboljšava zdravstvene rezultate i smanjuje zloupotrebe. Ta otvorenost, to poverenje, će samo postajati značajniji kako se krećemo od infektivnog ka biheviorističkom modelu bolesti. Bakterijama možda nije mnogo stalo do poverenja i bliskosti. Ali da bi se ljudi latili teških izbora vezanih za stil života, da bi uzeli u razmatranje sporna pitanja poput smanjenja pušenja, održavanja krvnog pritiska i kontrolisanja dijabetesa, pa, to zahteva da uspostavimo poverenje.

Evo šta su drugi otvoreni lekari imali da kažu.

Brandon Kombs, internista u Denveru: „Ovo me je približilo mojim pacijentima. Vrsta odnosa koji sam razvio – to je ono zbog čega se bavim medicinom.“ Eron Stapl, internista u Denveru: „Ja govorim mojim pacijentima da sam sa njima potpuno otvoren. Ništa od njih ne krijem. To sam ja. Sada mi recite o sebi. Mi smo u ovome zajedno.“

Mej Njuen, porodični lekar u Hjustonu: „Moje kolege su zapanjene onim što radim. Pitaju me kako mogu biti toliko hrabra. Ja im kažem da nisam hrabra, to je moj posao.“

Ostavljam vas danas sa završnom mišlju. Biti potpuno otvoren je strašno. Osećate se obnaženo, eksponirano i ranjivo, ali ta ranjivost, ta poniznost može biti izuzetno korisna za praktikovanje medicine. Kada su lekari spremni da siđu sa našeg pijedastala, da skinu bele mantile, i pokažu pacijentima ko smo, i šta je to medicina, tada počinjemo da prevazilazimo bolest straha. Tada ustanovljavamo poverenje. Tada menjamo paradigmu medicine od tajnovitosti i skrivanja ka jednoj koja je potpuno otvorena i angažovana za naše pacijente.

Hvala.

(Aplauz)

Lina Ven (Leana Wen)

Izvor: Ted konferencija