Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

EVROPSKI I AMERIČKI VAVILON

Kako su američki političari i generali razmišljali nekada tako je i sada. Istinita priča koju je zabeležio Vladika Nikolaj Velimirović u Njujorku

 

U amerikanskom gradu Viliamstaunu 1927. godine, behu sabrani predstavnici mnogih rasa i naroda zemaljskih na konferenciji, na kojoj se sa čovekoljubivom brigom većalo o mogućnosti mira među ljudima. Njima, svojim cenjenim prijateljima, posvećuje pisac, kao tadanji njihov satrudnik, ovu knjigu o ratu u svetlosti Svetog Pisma Božjeg; knjigu, na koju će se u vreme zatišja gledati s ravnodušnošću, no, koja će se u vreme ratne bure tražiti i čitati s razumevanjem.

Američki Vavilon u opasnosti - Statua slobode Njujork

Statua slobode u Njujorku

VAVILON U OPASNOSTI

Sunce se klonilo smiraju kad smo se mi našli na palubi lađe Boston, koja saobraća među Njujorkom i Bostonom. Prljava i masna voda Njujorškog zaliva, koja se pod vrelim sunčanim zracima danju blistala kao srebro, pod večernjim zracima prelivala se kao rastopljeno zlato. Lađa je plovila od Donjega Grada ka Gornjem Gradu, između Njujorka i Bruklina, i naše društvo sedelo je okrenuto licem ka Njujorku.

Pred nama je ležao najveći grad na kugli zemaljskoj, najužurbaniji, najosvetljeniji i najneujednačeniji. Pogledi svih putnika, i stranaca i domorodaca, nehotično su prikivani za mnogobrojne kule, gordo i ružno nazvane oblakoderima.

– Pogledajte naše kule vavilonske! reče mi ministar Juston.

– Gledam ih, odgovorih ja; no zar ih i vi gledate? Vi koji ste ovuda toliko već putovali i te kule posmatrali?

– To uvek i vazda privlači… Prirodno, ono što je veliko uvek je zarobljavalo i zarobljavaće duše ljudske.

– Da, da, dobro ste rekli, dobaci general Klark. Zarobljenici onoga što je veliko do sada su pisali i istorije naroda, pišući ustvari istorije velikih ljudi, tih oblakodera svoje vrste.

– Znači, generale, da demokratija tu ne menja ništa? rekoh ja.

Ništa, ništa. U teoriji demokratija je htela da slavu velikog čoveka podeli među njegove mnogobrojne saradnike, u praksi, pak, ona je postigla samo to, što je pažljivije izbrojala i izmerila prinos neslavnih slavi slavnoga. Ali time niti je smanjila slavu slavnoga, niti povećala slavu neslavnih. Kule su ostale kule, a izbe izbe.

G. Kren, koji ćutljivo posmatraše i osluškivaše, oslovi mene i reče:

– Pogledajte onu grupu novih kula, tamo u Gornjem Gradu. Pre šest godina kad ste bili u Njujorku tu nije postojala nijedna od tih kula. A gle sad! Ima ih oko stotine novih.

– Zaista, odgovorih, zaista g. Krene. I još se meni čini, da su te i lepše i strojnije od onih u Donjem Gradu, zar ne?

– O, nesravnjeno! U ovim novim kulama mi Amerikanci smo potpuno postigli svoj originalan stil građevinske umetnosti. To nigde više u svetu nema! A one stare kule,kao Vulvort, Singer, Mjunisipal, prosto vređaju pogled sadašnjega pokolenja.

Tako govoraše g. Kren, naš otmeni i ljubazni domaćin. Blagodareći njemu mi smo se i našli ovoga večera na parobrodu za Boston. Pozvao nas je k sebi u goste, na „vikend“, da u njegovom selu provedemo nedelju. Među zvanicama bio je i g. Juston bivši član vlade Velikoga Prezidenta, general Klark, jedan Rus, znameniti muzičar, Čeh g. Pisek arheolog, istraživač starina po Arabiji, uza me jedan Balkanac, i još više drugih.

U tome, pri poslednjim zracima sunca, pojavi se jato aeroplana kružeći visoko iznad velikog Njujorka.

– Gle, gle, eno ih! eno! tri, pet, deset! čuše se uzvici sa raznih strana.

Ministar Juston uzdahnu, pa poluglasno izusti:

– Da, eno opasnosti našem amerikanskom Vavilonu!

– Eto, od tih crnih čeličnih tičurina zavisiće budući rat! uzviknu general.

– Ta ne spominjite rat! revoltiraše se miroljubivi g. Kren, koji je putovao po svih pet kontinenata i po deset puta toliko ostrva, te svuda video mnogo dobrih ljudi, sposobnih za mir, i stekao mnogo prijatelja.

Odgovori general:

– Ne spominjem ja rat, g. Krene, zato što volim rat nego zato što će biti rata.

Tada ja upitah:

– A zar Vi, generale, ne vidite nikakvu drugu namenu i svrhu aeroplana izuzev zločina?

– Gotovo i ne vidim. Aeroplani, istina, mogu vršiti i neke sitnije mirnodopske službe, i kao prenos pošte, prenos šake putnika, ali je njihova glavna i najviša svrha – rat.

Utom će opet reći ministar Juston poluglasno i zamišljeno kao za sebe:

– Otuda, otuda iz vazduha preti opasnost ovim našim vavilonskim kulama!

– A zašto samo našim kulama? uzviknu general. Ne važi li to isto i za evropski Vavilon, ili bolje reći – vavilonsku Evropu?

– Važi, važi, dragi moj Klark, odgovori ministar. Evropa je čak i zrelija od nas za rat. Važi i za vasceli svet. Ne vidite li, da je sav svet ponovo postao vavilonskom kulom?

– Opet i opet vam kažem: ja ne verujem u rat! – dobaci im g. Kren.

– Ne verujemo ni mi, g. Krene, reče češki profesor, ali rat dolazi i mimo našeg verovanja ili neverovanja u nj, od prilike kao što dolazi epidemija gripa.

– Kako to? bunjaše se g. Kren. Mislite li, onako tek… sasvim slučajno.

– Ja ne mislim baš sasvim slučajno, ali mislim, da rat može da plane i bez naše volje.

– G. Kren se obrnu k meni i upita za mišljenje, a ja mu rekoh:

– Zaista meni izgleda, da rat može da plane i bez ljudske volje, no ne i bez ljudske krivice; ali pukim slučajem ne događaju se u svetu ni mnogo manje stvari nego što je rat.

Dokle mi još bejasmo u razgovoru o tom predmetu, koji je sve prisutne najživlje interesovao, mrak pokri zemlju, a aeroplani počeše ispisivati ognjem po vazduhu reklame nekih velikih trgovina iz Njujorka, objavljujući kod koje se firme šta i pošto može kupiti.

– Evo sad pogledajte, reče mi general Klark, eno vam jedne sitne namene aeroplana. Da pišu po vazduhu reklame trgovina i fabrika, ha-ha-ha! No, to je jedna tako neznatna i uzgredna služba! A glavno im je rat, kao što rekoh. Rat!

Trube oglasiše vreme večeri, i putnici se spustiše sa krova lađe u trpezariju.

Vladika Nikolaj Velimirović Rat i Biblija

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: