Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

ZAMISLI ŽIVOT DRUGAČIJI OD OVOG

Da li postoji jedan drugačiji život od postojećeg, šta je pravoslavni život i šta treba da učinimo da do njega dodjemo

 

Danas sam se vozio kolima i sve vreme slušao radio „Slovo Ljubve“. I na radiju slušao uzbudljivo pravoslavno pojanje, što vam protresa čitavo biće i uzdiže dušu negde izvan svega svakodnevnog, visoko gore (iznad solitera i beogradskih oblaka)…

A onda sam se načekao prijatelja (ne mogu se ljutiti na njega, imao je opravdan razlog povelikog kašnjenja) u knjižari starog Bogoslovskog fakulteta (na ćošku ulice Kralja Petra i Kosančićevog venca), gde sam imao prilike da do mile volje prelistavam bezbroj novih knjiga o svim hrišćanskim temama koje uopšte možete da zamislite.

Zamisli jedan drugačiji život - živeti pravoslavno

Život se ili kreira ili dešava

Ruska duhovnost, grčka svetootačka tradicija, vizantijska mistika, estetika i liturgika, istorija Crkve, srpska srednjovekovna književnost, studije o ikonama, srpskim patrijarsima, duhovnoj kulturi, monahinjama i monasima svih (davno prohujalih) vremena, čudotvorne molitve, put duše posle telesne smrti…, pa fantastično zanimljivi časopisi i zbornici (Bogoslovlje, Teološki pogledi, Logos, Srpska teologija dvadesetog veka, Beseda), monografije i rečnici, leksikoni i atlasi, prevodi sa svih velikih svetskih jezika…, tu su i Carigrad, Moskva, Kosovo, Jerusalim, Sveta Gora, sveti manastiri… nema ni kraja, ni konca svim korisnim i važnim knjigama na beskrajnim policama ove fakultetske knjižare. Uz to sam pred vratima te knjižare sreo, sasvim slučajno (ili „slučajno“) genijalnog Vladu Medenicu i ispričao se „samo tako“ s njim…

Posle podne sam bio u tašmajdanskoj crkvi Svetog Marka, onoj u kojoj počivaju mošti srpskog cara Dušana Silnog i posmrtni ostaci kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, kao i počivšeg patrijarha Germana (Đorića). Tamo sam kupio jednu putničku ikonu Bogorodice (mali diptih „za poneti“) i upalio voštane sveće svima najmilijim i najdražim ličnostima u mom životu…

Šta sam hteo da kažem?

Pa to da i te kako postoji DRUGAČIJI ŽIVOT od ovog koji nam je rođenjem dat (i zadat), i da, kraj nas i često mimo nas traje i živi, neprepoznata, pravoslavna kultura i istinska hrišćanska duhovnost… A tako je teško otkriti i primeniti to o čemu ovde pišem, u svakodnevnom lavirintu neprebrojivih obaveza i iskušenja.

Komplikovano je i teško setiti se ko smo i šta smo zaista i ozbiljno se pozabaviti hrišćanskim nasleđem naše Tradicije, a u ovakvim uslovima i kraj sveopšte malodušnosti naših duhovno utrnulih sunarodnika. Ispadoše važniji „FEST“ i „Ninova nagrada“, „Noć muzeja“ i „Reklamožder“, trenutni bestseleri i kablovska televizija od čitave naše autentične duhovne kulture, tragično neprisutne u realnom životu moderne Srbije, kobno odsutne iz naših života…

Ispod površine ledenog brega nalazi se onaj veći, tajni deo svega zaista važnog po naše spasenje. I mi to neprestano zaboravljamo, gubeći tako živi kontakt sa onostranom, nadzemaljskom i natprirodnom dimenzijom našeg postojanja…

A naš sveti zadatak je da dajemo nadu, jačamo (jedni drugima) veru, primenjujemo ljubav, snažimo karakter i izgrađujemo ličnost.

Sve to – na način stariji i autentičniji od nas samih.

A ako je stvarno tako (a jeste), zašto se onda pravoslavni hrišćani ne odupiru bolje i čvršće kada već žive (onako usamljeni i stalno „prozivani“) u ovom faličnom i bezdušnom društvu bezočno očiglednog bezbožništva?

Zašto živimo, mi hrišćani, potomci Svetog Save, slično „kao i svi ostali“ i ne pouzdajemo se u ključne dogme, kanone i zapovesti NAŠE SOPSTVENE VERE?

Zašto ne možemo da imamo povišenu temperaturu duše i onaj viteški stav naših srednjovekovnih predaka?

Zašto nam je, često, onoliko teško da mirno stojimo na liturgiji i sve nam izgleda predugo i prenaporno, pa čeznemo za malo dužim nedeljnim spavanjem ili makar stolicom tokom Službe?

Zašto ne odlazimo češće na ispovest i pričest, zbog čega ne koristimo svete tajne i sve postojeće pogodnosti krštenog hrišćanina?

Što nas obuzimaju malodušnost i pesimizam – i pored deklarativnog verovanja da „smrti nema“ i da nas, na kraju svih krajeva, posle poslednjeg ovozemaljskog dana, čekaju spokoj, vaskrsnuće i raj?

Kako je moguće da i hrišćani non-stop kukumavče i jadikuju nad svojom sudbinom (kao i svi drugi), kao da ne znaju kako je ljudska istorija, baš poput bajki, „strašna priča sa srećnim krajem“?…

Ja to ne razumem. Stvarno ne razumem.

Pošto će Bog ubrzo posle njihove (naše) smrti učiniti da se sve nevažno skroz i zauvek potisne iz takvog, umirućeg sećanja, a onda i sasvim zaboravi. I osećaćemo se – čim se izbavimo od svojih tela i izmaknemo ovozemaljskoj gravitaciji i nadobudnim „naučnim dokazima“ – kao da sve ono što nas sada toliko brine i zaokuplja u stvari nikada i nije postojalo.

Živimo beslovesno i isprazno, bezdušno i bezduhovno, a možemo mnogo bolje, lepše, lakše i autentičnije. Ali, iz nekog razloga, mi ne pristajemo na ono neprocenjivo, jer smo zaluđeni besmislicama i biramo petparačke đinđuve umesto dijamanata.

Nemoguće je da će večno ostati ovako.

Naprosto nemoguće!

 

Dragoslav Bokan

Izvor: FB profil autora

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: