Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Nacionalno osećanje i hrišćanski nacionalizam

 

HRIŠĆANSKI NACIONALIZAM

Duhovna jedinorodnost, nacionalno osećanje, patriotizam, narodni instinkt i vera, sve to čini hrišćanski nacionalizam koji opisuje ruski filosof Ivan Iljin

 

O Hrišćanskom nacionalizmu

Kulturu ne stvara jedan čovek. Ona je nasleđe mnogih ljudi, duhovno međusobno ujedinjenih. Svaka dvojica prijatelja u svom opštenju obrazuju izvestan kulturni nivo, i stvaraju izvesne kulturne sadržaje. Tako stvari stoje i u svakoj porodici, u svakom društvu, u svakoj organizaciji, u svakom staležu i kod svakog naroda. Ljudi se ne ujedinjuju slučajno jedan sa drugim: njih uzajamno privlači sličnost materijalnih i duhovnih interesa; iz te sličnosti javlja se opštenje; dugotrajno opštenje uvećava uzajamnu sličnost, a ako opštenje ima stvaralački karakter, uzrasta onda i uzajamno privlačenje, snaži se uzajamna veza. Tako postepeno nastaje jedinstvena i za sve zajednička kultura.

Nacionalno osećanje i hrišćanski nacionalizam mobilna crkva
Ruska pokretna kapela za vojnike i vojsku

Najdublje sjedinjenje ljudi rađa se iz duhovne jednorodnosti, iz srodnog duševno-duhovnog ustrojstva, iz slične ljubavi prema jednome i zajedničkom, iz jedinstvene sudbine, koja ljude povezuje u životu i smrti, iz jednoga jezika, i iz zajedničke molitve. Upravo takvo je nacionalno jedinstvo ljudi.

Nacionalno osećanje ne samo da ne protivureči hrišćanstvu, nego od njega dobija svoj viši smisao i utemeljenje; jer ono stvara jedinstvo ljudi u duhu i ljubavi, i srca vezuje za ono najviše na zemlji – za darove Svetoga Duha, koji su darovani svakom narodu i koji svaki od njih preobražava u istoriji i kulturnom stvaranju. Eto zbog čega je hrišćanska kultura na zemlji ostvariva upravo kao nacionalna kultura i zbog čega nacionalizam ne podleže osudi, nego radosnom i stvaralačkom primanju.

Svaki narod ima instinkt, koji mu je dat prirodom (a to znači – i Bogom), i darove duha, koje u njega izliva Tvorac svega. Kod svakog naroda instinkt i duh žive na svoj način i stvaraju dragocenu svojevrsnost. Takođe, svaki narod na svoj način stupa u brak, rađa se, boluje i umire; po svome lenčari, trudi se, gazduje i odmara se; po svome tuguje, plače i očajava; po svome se smeši, smeje i raduje; na svoj način hoda i igra, na svoj način peva i stvara muziku; po svome posmatra, sazire i slika; po svome istražuje, saznaje, rasuđuje i dokazuje; po svome sirotuje, tvori milostinju i prima goste; po svome gradi domove i hramove; po svome se moli i postupa herojski; po svome ratuje… On se po svome uznosi i ne pada duhom; po svome se organizuje. Svaki narod ima drugačije, sopstveno osećanje pravde i pravičnosti; drugi mu je karakter, drugačija disciplina; drugačija predstava o moralnom idealu; drugačiji politički snovi; drugačiji državotvorni nagon. Rečju: svaki narod ima drugačije i osobeno duševno ustrojstvo i duhovno-stvaralački akt. I svaki narod ima naročitu, nacionalno-začetu, nacionalno-porođenu i nacionalno-odstradanu kulturu.

Tako je zbog prirode i istorije. Tako je i u instinktu, i u duhu, i u svemu kulturnom stvaralaštvu. Tako nam je svima dato od Boga.

I to je dobro. To je prekrasno. I nikad nije bilo osuđeno u Svetom Pismu. Različite su trave i cveće u polju. Različito je drveće, voda oblaci. “Druga je slava suncu, a druga mesecu, a druga zvezdama; i zvezda se od zvezde razlikuje u slavi“ (1. Kor. 15, 41). Bogat je i prekrasan vrt Božji; izobilan vrstama, blista u oblicima, sija i raduje nas mnogolikošću. I svakom narodu priliči da postoji, i da se ukrašava, i da Boga slavi na svoj način. I u samoj toj raznolikosti – već se poje i uznosi slava Tvorcu. I treba biti duhovno slep i gluv da se to ne bi shvatilo.

Misao da se ugasi ta mnogolikost hvale, da se razori to bogatstvo istorijskog vrta Božijeg, da se sve svede na mrtav jednoliki kalup, na „uniformu“, na jednakost peska, na bezličnost posle duhovne raznolikosti koja je u svetu već prosijala, mogla bi da se rodi samo u bolesnoj duši, od zlobnih, zavidnih grčeva, ili u mrtvom i slepom mudrijašenju. Takva plitka i prostačka, protivkulturna i sverazorna ideja bila bi sušta projava bezbožništva. Izvući je iz Hrišćanstva, iz Evanđelja, iz Pravoslavlja – bila bi sasvim nemoguća.

Jer je hrišćanstvo darovalo svetu ideju lične, besmrtne duše, individualne po svom daru i odgovornosti, osobene po gresima, samodelatne u pokajanju i ljubavi, to jest ideju metafizičke svojevrsnosti čoveka. Prema tome – ideja metafizičke svojevrsnosti naroda je samo verno i dosledno razvijanje hrišćanskog shvatanja. Prepodobni Serafim Sarovski govorio je da se Bog o čoveku stara tako kao da je on u Njega – jedini… To je rečeno o ličnom čoveku. A o individualnom narodu? Zar se Bog o njemu uopšte ne stara? Odbacuje li ga, osuđuje i odriče na propast? Svaki krin odeva u naročite i prekrasne haljine; svaku pticu nebesku pamti i hrani je; i sve vlasi na glavi čovekovoj prebraja – a svojevrsnost narodnog života proklinje, kao načelo zla, i odbacuje, kao greh i mrskost?

Može li se Hrišćanin držati takvog pogleda na stvari?

Svaki narod Bogu služi kako ume – čitavom svojom istorijom, čitavom kulturom, svim trudom i pojanjem svojim. Jedan narod služi stvaralački, i duhovno cveta; drugi – nestvaralački, i duhovno kunja.

Postoje i takvi narodi koji prestaju da služe i postaju šljaka istorije; postoje i takvi koji se u svom malom i oskudno-bespomoćnom služenju gase, ne dostigavši procvat. A postoje i takvi koji svoju službu mogu da dostignu samo ako ih drugi vode, ako ih vodi duhovno snažniji narod…

I nacionalizam je stoga uverenje i strastveno osećanje, istinito po svojoj biti i dragoceno u stvaralačkom smislu:

– da je moj narod dobio darove Duha Svetoga;

– da ih je primio svojim nagonskim čuvstvilištem, i na svoj način ih stvaralački preobrazio;

– da je kao posledica toga njegova snaga izobilna i prizvana na velika, kulturotvorna dela u budućnosti;

Da zato mom narodu priliči „samostajanje“, kao zalog veličine (Puškin), i nezavisnost nacionalno-državnog postojanja.

I u tom osećanju, istinitom i dubokom, hrišćanin je u pravu i ne podleže osudi. To osećanje obujima svu dušu njegovu i oplodotvorava njegovu kulturu.

Nacionalno osećanje je ljubav prema istorijsko-duhovnom obliku i stvaralačkom aktu naroda.

Nacionalizam je vera u blagodatnu silu svog naroda i zato – u njegov priziv.

Nacionalizam je volja za njegov stvaralački procvat u darovima Duha Svetoga.

Nacionalizam sagledava svoj narod pred Licem Božijim, sagledava njegovu dušu, njegove talente, njegove nedostatke, njegovu istorijsku problematiku, njegove opasnosti i njegove sablazni.

Nacionalizam je sistem postupaka, koji proističu iz te ljubavi, iz te vere, iz te volje i iz tog sagledavanja.

Eto, zbog čega istinski nacionalizam nije mračna, antihrišćanska strast, nego duhovni oganj, koji čoveka uzvodi prema žrtvenom služenju, a narod duhovnom procvatu.

Hrišćanski nacionalizam je ushićenje od saziranja svog naroda u planu Božijem, u darovima Njegove Blagodati, u putevima Carstva Njegovog.

To je blagodarenje Bogu za te darove; ali to je i briga i tuga za svoj narod, ako narod nije na visini tih darova.

U nacionalnom osećanju je – izvor duhovnog dostojanstva: nacionalnog, a preko toga i svog – ličnog.

U njemu je izvor jedinstva – jer nema dubljeg i trajnijeg jedinstva od onoga u duhu i pred licem Božjim.

U njemu je i istočnik prave svesti – tog osećanja svoje pravote u najdubljoj, poslednjoj dimenziji, osećanje svoje bezuslovne privezanosti i vezanosti, svog doma i svoje istinske smelosti.

Nacionalizam uči i smirenju – u sagledavanju slabosti i slomova svog naroda (setimo se Homjakovljevih pokajnih stihova o Rusiji).

Nacionalizam čoveku otvara oči i za nacionalnu samosvojnost drugih naroda; on uči da se ne preziru drugi narodi, nego da se poštuju njihova duhovna dostignuća i njihovo nacionalno osećanje; jer i oni učestvuju u darovima Božijim i oni su ih preobrazili na svoj način.

Tako osmišljen nacionalizam uči čoveka, da je beznacionalnost duhovna iskorenjenost i besplodnost; da je internacionalizam duhovna bolest i izvor sablazni; i da je nadnacionalizam dostupan samo pravom nacionalisti. Jer stvoriti nešto, prekrasno za sve narode, može samo onaj ko se učvrstio u stvaralačkom aktu svog naroda. „Svetski genije“ uvek je i pre svega nacionalni genije; a pokušaj da se postane „veliki“ iz internacionalizma i prebivajući u njegovoj atmosferi, davao je i davaće samo tobožnje, pokazne „znamenitosti“ ili planetarne zločince.

Zalud je govoriti da nacionalista „mrzi i prezire druge narode“. Mržnja i prezir uopšte ne čine suštinu nacionalizma; oni se mogu pripisati svemu, ako je duša čovekova zla i zavidiva.

Istina, postoje nacionalisti, koji se predaju tim osećanjima. Ali, izopačiti se može sve i zloupotrebiti se može sve. Može se zloupotrebiti gimnastika, otrov, sloboda, vlast, znanje, reč; izopačiti se može ljubav, umetnost, sud, politika, čak i molitva; pa ipak niko ne misli da zabrani i iskoreni sve to zato što neki ljudi izopačene forme primaju kao jedino moguće, a zdrave forme uopšte ne primećuju…

Može li se voleti svoja Crkva a da se ne preziru druge veroispovesti? Naravno, može se. I gle, ovaj hrišćanski plemeniti duh moguć je i u nacionalizmu.

Može li se voleti svoja porodica, a da se ne gaje, kao posledice toga, osećanja mržnje i prezira prema drugim porodicama? I gle, taj hrišćansko-bratski duh moguć je i kod nacionalno mislećih ljudi. Upravo taj duh i leži u osnovi hrišćanskog nacionalizma.

Pri pravilnom poimanju nacionalizma – religijsko osećanje i nacionalno osećanje ne otkidaju se jedno od drugog, i ne suprotstavljaju se jedno drugom; nego se stapaju i obrazuju nekakvo životno stvaralačko jedinstvo, iz koga i u čijem okrilju izrasta nacionalna kultura.

To ne znači da narod postaje predmetom religijskog obožavanja i niti se ideja Boga nizvodi na nivo zemaljske nacije. Narod nije Bog i obožavanje istog je – bogohulno i grešno. I Bog je iznad svih zemnih podela – rasnih, jezičkih, duševnih i istorijskih. Ali, narod mora biti postavljen pred lice Božije i njegove sile moraju biti oblagodaćene odozgo. I ako se to savršilo i ako je to priznato onda život njegov dobija religiozni smisao, a religija sebi nalazi dostojno žilište u nacionalnom duhu. Sve postojanje i sva istorija se osmišljavaju kao samostalno i samosvojno služenje Bogu: primanje darova Svetoga Duha i uvođenje istih u nacionalnu kulturu. Prema tome: narod nije Bog, ali sila duha njegovog – od Boga je. Put njegove istorijske borbe i njegovog stradanja – jeste put ushođenja ka Bogu. I taj put je – drag i svešten za nacionalistu. I osećajući to, on ispoveda da je domovina sveštena, da njome treba živeti, da se za nju vredi boriti pred licem Božijim i, ako treba, i umirati.

Hrišćanski nacionalizam život svog naroda i dostojanstvo svog naroda promerava religijskim merilom: idejom Boga i Hrista, Sina Božijeg. Upravo to premeravanje hrišćanskog nacionalistu uči bezuslovnoj predanosti i bezuslovnoj vernosti: i ono ga uči nadnacionalnom sagledavanju ljudske vaselene i vaselenskom bratstvu ljudi. Istinska vaselenskost ne samo da ne poriče nacionalizam, nego izrasta iz njega i osnažuje ga, jer istinski nacionalista u vaselensko bratstvo može da stupi samo kao živi predstavnik svog naroda i njegovog nacionalnog duha.

Onaj duhovni akt, kojim narod stvara svoju kulturu, jeste akt nacionalni; on niče u nacionalnoj istoriji, ima naročito nacionalno ustrojstvo, stavlja svoj pečat na sadržaj nacionalne kulture. Čovek može da to ne primećuje; narod može biti nesvestan toga. Ali, to ostaje i traje. I kod svakog naroda postoji izvestan stepen duhovne zrelosti, na kome on postaje svestan osobenosti svog nacionalnog duha i svoje nacionalne kulture i shvata da su mu odozgo dati Darovi i da ih je on primio, usvojio i na svoj način vaplotio. Tada nacija shvata svoj religijski smisao, a nacionalna kultura se učvršćuje na oba (dotada neosvešćena) religijska korena. Religiozna vera osmišljava nacionalizam, a nacionalizam sebe uzvodi Bogu.

Takve su osnove hrišćanskog nacionalizma.

Ivan Iljin

Ostavite komentar

Ostavite komentar