Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Očeva crna i bela kutijica – mudra priča o životu

 

Kutijice raznih boja ili… srpski: raznobojne kutijice…

OČEVA CRNA I BELA KUTIJICA

 

O priči i pričanju

Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini, Čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi – ljudima… Način i oblici tog pričanja, menjaju se s vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju, kraja, nema… Tako nam, ponekad, izgleda da Čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove – priča sâmo sebi, u milion varijanata, uporedo s dahom svojih pluća i ritmom svog bila: stalno istu priču!… A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika – da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti – i produži iluziju života i trajanja!…

Ili, možda, pripovedač svojim delom treba da pomogne Čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze?! Ili, to, pripovedač, možda, priča sâm sebi svoju priču… kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah?!… Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar,  malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo, uvek, kaže – nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često,  tek, iz reči dobrog pripovedača – saznamo šta smo učinili, a šta propustili; šta bi trebalo činiti, a šta ne!… Možda je u tim pričanjima, usmenim i pisanim, i sadržana prava istorija Čovečanstva, i možda bi se iz njih, bar, mogao naslutiti, ako ne saznati – smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuje prošlost ili sadašnjost…

Ivo Andrić

Očeva crna i bela kutijica - mudra priča o životu
Crna i bela kutijica

I mi vam nudimo jednu priču…

Jeste li raspoloženi da je čujete? Imate li malo vremena… priča nije duga, naprotiv… a dirnuće vas do dubine duše i sredine srca… Ispričao ju je neki nepoznat pričalac, neki anonimus, ne zna se ni kad, ni gde, ni… mada, to, nije ni važno jer VAŽNA JE PRIČA…

Priča…

U zabitoj prašnjavoj kineskoj provinciji, Bogu iza leđa, živeo je neki siromašan Kinez koji je sav život potrošio radeći najteže poslove, a da ništa do kraja nije stekao…  Sve što je imao, bio je sin jedinac kog je neizmerno voleo…

Trudio se oko sina, baš se trudio kao najbolji otac… Naučio ga je da čita i piše, uveo ga, pomalo, u kaligrafiju i… to je bio sav kapital koji mu je ostavio kad je u dubokoj starosti umro. Ali…

Neposredno pre nego što je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice: jednu crnu, a drugu belu – i rekao sinu:

– Sine, moj, sine… jedini… radosti, moja… Nažalost, nemam šta da ti ostavim… sem ovog… I zapamti… dobro ih čuvaj… Kad ti, jednog dana, bude teško, nesnosno teško u životu… otvori belu kutijicu!… Crnu čuvaj… i otvori je… kad osetiš da si najsrećniji u životu!…

A onda je došao kraj…

Mladić je dostojno ispratio oca. Spakovao je svoju činiju za hranu. Štapiće. Jednu preobuku…

I one dve kutijice!

Belu i crnu… i…

…pošao u svet da zaradi svoju porciju pirinča…

Dani, godine… prolazili su…

Radio je, mladić, najteže poslove, nije birao, radio je pošteno i prilježno, kod raznih gazda – koji su ga izrabljivali!

Zbog tog je bio nesrećan, bez nade…

Pokušavao je da se izvuče iz ropskog ponižavajućeg položaja. Preduzimao je i nemoguće, samo da…

Lutao je bespućima, spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli ga mrazevi. Jednog jutra…

Probudio se!…

…Orošenog lica, sa suzama…

Lio je teške gorke suze koje peku dušu i…

Mladić je rešio da se ubije! Ali, setio se one očeve bele kutijice!!!…

Otvorio je belu kutijicu…

Otvorio je i drhtavom rukom razvio malu pirinčanu hartiju na kojoj je pisalo: „I ovo će proći!“

Shvativši ovo kao očev amanet za dalje življenje, nije se ubio.

Zaputio se ka obližnjem gradu.

Na ulazu u grad, stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla da uđe kroz gradsku kapiju jer niko nije umeo da pročita šta piše na velikoj tabli.

Mladić je prišao, pročitao im glasno šta piše i pomogao da prođu.

Kroz nekoliko dana provedenih po gradskim trgovima, potražio ga je malen Kinez i rekao mu da njegovom gospodaru hitno treba pisar, a da je čuo od seljaka koji su nedavno došli u grad da on zna da čita i piše.

Dobio je posao kod strogog plemenskog starešine.

Radio je, teško, ali mirnih ruku i čista srca…

Svima je izlazio u susret. Gradski starešina je bio pravedan čovek i znao je da uzvrati svom pisaru. Dobro ga je nagrađivao, a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kući gde je mladić počeo da živi…

Sve se promenilo…

U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo, radio je sve umesto samog gradskog starešine koji mu je poverio i svoju kćer…

Zajedno, u ljubavi, njih dvoje su rodili mnogo dece!…

Složno su uvećali svoje bogatstvo do neslućenih razmera!…

Jednog dana, sedeo je na tremu…

…Sedeo i… gledao, bezbrižno u daljinu i shvatio – da je savršeno srećan!…

Pa šta, neko će reći!…

Pa ništa, setio se svih svojih očaja, svoje želje da,  svojevremeno, umre, setio se oca. I – one druge kutijice – koju mu je otac na samrti dao!… KAD BUDEŠ NAJSREĆNIJI!…

Otvorio je i drhtavom rukom razvio malu pirinčanu hartiju na kojoj je pisalo:

„I ovo će proći!“

Priredio:  V. V. Mihić, web-urednik

Ostavite komentar

Ostavite komentar