Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kolumna

Šta doživljavaju mladi u inostranstvu

 

MLADI U INOSTRANSTVU

Lično iskustvo šta doživljavaju oni koji odu iz zemlje i kako naši mladi prolaze u inostranstvu

 

Svakim danom sve više mladih pakuje kofere i odlazi u inostranstvo. Koje su dugoročne posledice za zemlju Srbiju zbog toga, a koje za omladinu? Koje zablude prate odlazak?

Da li sazremo brže ili se izgubimo u moru nepoznanica?

Ja sam otišla i borbe koje imam daleko su veće nego što sam zamišljala.

Šta doživljavaju mladi u inostranstvu
Odlazak mladih u inostranstvo – spas ili robija za njih?

 Ako pripadate mlađim generacijama Srbije čvrsto sam ubeđena da ni sami ne znate odakle početi. Sve nam se, kao, nudi, a kada se bilo čega dohvatiš, ne može da krene, ma koliko truda uložio. Jednostavno, u našoj zemlji ne postoje nikakve prilike za mlade i talentovane, željne rada.

S obzirom na generaciju naših roditelja koja je imala pravo na edukaciju sa skoro sigurnim pronalaženjem posla nakon završene iste, škole su završavali oni koji su bili uporni i istrajni, a ne oni sa debelim novčanikom koji ne znaju ni kako index izgleda, godišnji odmor, mogućnost za stvaranje krova nad glavom i ono najbitnije – priliku da stvaraš porodicu u godinama koje su nekako prirodne za tu najlepšu i najbitniju ulogu u životu – a ne u srednjim/kasnim tridesetim kada je pitanje (s obzirom na način života) da li ćemo dočekati da zagrlimo unuke – MI, NEMAMO skoro ništa od navedenog. Ništa nam nije omogućeno. Od masovnih medija koji nam prodaju samo ono što smemo da znamo, do političara koji nam obećavaju sledeće godine boljitak, a samo povećavaju cene studiranja, bombarduju nas nekakvim lažnim izveštajima kako smo kao država dobili podsticaje i kredite za mlade preduzetnike i tamo neki suficit nam se smeška itd. – NEMAMO NIŠTA.

Retko otvorim fb ili instagram ali uvek imam šta da vidim. Generacija (uglavnom studenata koji još uvek imaju duboko usadjene prave vrednosti) i živi od danas do sutra, jer nažalost budućnost je vrlo neizvesna, postavlja fotografije sa društvom, porodicom, ili npr. ko koju knjigu čita, ili pak putovanja u neku evropsku prestonicu koji se otplaćuje na rate… Pa onda oni koji slušaju novokomponovani kič, kao idu u neke privatne škole ili jedva na državnim studiraju i ne izlaze sa splavova, hvale se ‘uspehom’ kao da je poznavanje kriminalaca najbitnije što su postigli u životu i kače slike ispred tuđih automobila, kafa u centru grada pored kojih obavezno stoji kutija dunhila od skoro 300 dinara, lažne LV torbe itd…. I na kraju oni treći kojima su mame i tate zauzeli stranačke fotelje ili u toku rata opljačkali koje koga, pa su sada veliki biznismeni – kače fotografije sa Maldiva, najnoviji model Chanel Boy torbe, novog audija ili kratkog predaha na skijanju izmedju silnih ‘obaveza’ i teškog života.

Što bi rekao Mika Antić: „Tamo gde blista površnost, mudri se na vreme povlače u svoje senke.“

Pitam ja Vas, ko je ovde lud?

Zašto ovo govorim?

Obećani zapad. Sve je veći broj naših mladih u inostranstvu. Početak kraja jedne zemlje.

Ko može da osudi onog ko je otišao ili ko može podržati onog što je rešio da ostane kući ili se pak vrati istoj?

Kako moj dobar drug ima običaj da kaže – mi smo deca rata. Konkretno, ja sam se rodila malo pre nego što je počeo onaj krvavi, pa onda onaj malo manje po moju porodicu i na kraju onaj treći gde na svu sreću niko iz moje porodice nije stradao ili morao da napušta novi dom, ali je psiha dobila svoje ponovo… kao da prva dva puta nije bilo dovoljno. Pola šire familije se razbežalo po inostranstvu. Moja nije. Zapravo, u vihoru rata odselili smo se ali je moj otac zahtevao da se ipak svi vratimo u NAŠU SRBIJU jer rat neće do veka trajati i život će jednog dana biti bolji (isti taj otac koji je sa 57 godina pre nedelju dana dobio otkaz zajedno sa svim ostalim radnicima njegovih godina jer posla nema i ne zna se kada će biti, gazda ne može da plaća). Tako se vratismo, i celokupno stanje u našoj zemlji je oblikovalo moju (NE)svest. Do te mere da sam izlaz videla samo u odlasku u inostanstvo. Optuživala sam moje da sada JA moram da počinjem tj. završavam njihov posao, da JA gubim prijatelje, počinjem ispod nule u tudjoj zemlji, da JA moram biti odvojena od svih koje volim, jer su oni sve to mogli proći davno, a ne sada JA…

Ah, kakav ego. Skupo me je koštao.

I tako sam se otisnula. Prvih mesec dana su se mešali strah i sreća. Te niko te ne odmerava na ulici, te sam odmah dobila posao i nisam brinula o plaćanju kirije i računa, te nikoga ne poznajem, moji mi nedostaju, pa šta ću ja ovde, pa onda misao da ja ovde kroz par godina mogu napraviti nešto što u Srbiji nije moguće, pa meni se ovde ništa ne svidja, te mogu pomoći mojima, te nemam socijalni život, te daleko sam od svega i svih koje volim, te ovo je samo privremeno i vratiću se sigurno jednog dana… Zadovoljstvo što posle posla idem u shoping i kupujem ono što mi je u Srbiji bilo nedostižno zbog cene ili sam skupljala novac mesecima je iščezlo vrlo brzo. Pakovanje kofera jer ponovo putujem u neku državu Evrope na par dana na odmor nije donosilo nikakvo uzbudjenje.

Upoznala sam mnogo novih kvalitetnih ljudi ali naš mentalitet je specifičan, naš smisao za humor takođe… Ako sa strancem pokušaš da uđeš u dublju priču, strani jezik između nas stoji kao nož, vrlo brzo upoznaš kulturološke navike ostalih naroda pa posle nekog vremena ti tačno više ništa nije zanimljivo.

Ono što mi se svidja u inostranstvu je upravo ono što sam gore navela da je generacija naših roditelja imala. Natalitet im je visoko kotiran u zemlji, jako se trude prezentovati svima da pomažu mlade roditelje, ako radiš i ne kršiš zakon, pomoć u vidu kredita ti je uvek obezbeđena da se smestiš. Odlazak na godišnji odmor nije luksuz nego normalna stvar….

Sa ovim prelazim na onaj deo koji spada u mitove, jer neko ko sedi u Srbiji i smišlja plan za odlazak u inostanstvo, ne vidi mnoge stvari….

Naime, godišnji odmor ti je neophodan jer ti se život manje – više svodi na rad i spavanje. Socijalnog života nema. Ako i imaš vremena da se nadješ sa prijateljima, najverovatnije je da oni nemaju vremena, što znači da se morate dogovarati nekih nedelju dana ranije za kafu. Hrana je jako loša, skoro sve je GMO, meso je prepuno hormona, što se u roku od par meseci odrazi na zdravstveno stanje. U transportu provedeš između dva i tri sata u danu, ako imaš sreće, i uz to je preskup. Čist vazduh je pojam. Na ulici srećes previše ludih i opasnih ljudi, ‘najzabavniji’ su mi ovi koji su se rodili upravo ovde, pa gledam kako im je sve dato na tacni, a izludeli su bukvalno od svega što im se nudi, te su istetovirali celo lice, te nikakve škole nisu završili i neće uopšte da rade (zato je nama i dozvoljeno da dolazimo), te su alkoholičari i narkomani ogrezli toliko da uglavnom izlaza nemaju… iste one majke nakon 6 meseci od porođaja moraju da se vrate na posao, mediji su se potpuno posvetili ispiranju mozga narodu, bukvalno te teraju da kupuješ ono što ti ne treba, sve mi se čini da im je cilj da unište porodicu na svaki način i da ih vaspitava ulica i mediji, radno vreme je od 10-17 (ko ima sreće), dodajte minimum jedan sat ranije i jedan posle za put pa možete sami sabrati koliko na dnevnom nivou imate vremena da se posvetite svojoj deci i partneru. Sex prodaje sve, apsolutno gde god pogledate. Jednostavno protiv sistema ne možete i baš zato nas ovde ima toliko različitih, jer dok god se mi bavimo nama samima, država sprovodi svoje zamisli. Grad je jako opasan, ako se kasno uveče vraćaš sa posla vrlo je poželjno da te neko od tvojih sačeka na stanici…

Primera je više nego dovoljno i nije sjajno. Daleko je od toga. Trbuhom za hlebom? Rekla bih. Koliko onda kao država gubimo, a koliko dobijamo što omladina mahom odlazi u inostanstvo? Koliko ih se vrati i kada? Ponavljam, na dugoročnom nivou. Da li se iko iz kožnih fotelja uopšte zapita?

Ako želite da me pitate šta tražim ovde, kad već govorim protiv sistema gde sada živim, reći ću vam da se vratite na prvi i drugi pasus. I da li su mladi krivi za stanje u našoj državi i da li na kraju krajeva treba neko da nas optužuje jer smo se otisnuli daleko? Ima nas svakakvih, to je sigurno. Da li sam manje Srpkinja ili pak kukavica što sam otišla? Nisam sigurna. Znam da bih se kajala zbog propuštene prilike da nisam otišla. Poznajem mnogo mladih u Srbiji koju su zaista vaspitani, obrazovani, kulturni i ne povode se za površnim stvarima a obe ruke su im vezane, i svaki put kad ih pitam kako su, oni daju isti odgovor (a ne sede po kafićima ceo dan). Što je možda najvažnije od svega, ne bih ni upola kao sada shvatala vrednost porodice, lepotu naše vere, značaj mirne sredine, ne bih cenila ni vazduh, ni sunce, ni potok….

A znam i da ću se vratiti jednog dana ali često čujem pitanje >da li će Srbija tada postojati?<

 

Sonja Radaković

17 komentara

  • Još mi nikad do sada nisu došle suze na oči pred ekranom lapa. Bilo je strašnih tragedija i priča, ali ova kao da me pogađa u mom domu. Kako se moglo dogoditi da smo birali sve najgore za sebe, i ne samo za sebe, nego i za svoju djecu? Mi smo kao Indjanci koji su prodali svoju zemju i dom za šaku staklenih kuglica. Sad više ne moramo gledati sjaj i „slavu“ tuđih oligarha, sada su oni u našem dvorištu, gledamo ih izbliza, ali njihov sjaj nas ne grije. Nedavno sam pročitala post neke žene na jednom portalu koja je arlaukala od radosti što sada može i kod nas (vas) kupiti ono što smo nekad zvali uvoznom robom. To što većina nema novaca da ih kupi, njoj je bila samo usputna, zanemariva neprijatnost. Tolika pitanja bez odgovora. Zašto smo dopustili dati vrijednosti za nekoliko mizernih laži?

  • Magda,
    odgovor na Vaše pitanje je lako dati.
    Postali smo, kao narod, krajnje ravnodušni. I samo čekamo da nam neko drugi reši sve probleme. A to tako ne ide. I nije to nešto novo- takvi smo oduvek. Al’ fora je u tome da su se naši preci, kad god bi dotakli dno, instantno treznili i pokretali na akciju. Danas naše strane gazde nisu toliko lude, znaju nas dobro, ne teraju nas u mišiju rupu, nego malo zavrnu, pa popuste, i u krug.
    Kad ćemo se osvestiti, dakle? Ili kad dođe neko da nas probudi, ili kad se malo zamislimo, stanemo, vratimo u rikverc i okrenemo. Niko nam nije kriv. No, ne sekirajte se, ne može ovako doveka.

  • Pohvale mladoj autorki teksta..Treba samo održati budnost,ne utonuti u san.A sve je upravo tako postavljeno..kao kad beli miš u kavezu okreće točak i sanja da trči.
    Mnogo će mladih tek napustiti zemlju ( i ne samo mladih)…otići u još gore robovlasništvo nego što je ovo u Srbiji.Šta im reći : „Ne odlazite! Ostanite da zajedno gradimo bolju budućnost..?“
    Ta bolja budućnost zavisi samo od nas,od naše vere i naše volje,a toga je tako malo.U šta veruje današnji čovek?
    Evo u susednoj kolumni zanimljiva diskusija o kućnim ljubimcima, otkriva deo problema.Psihološkog stanja dobrog dela populacije.Supstituisati sve što se može supstituisati, jer tako je lakše.Zahteva manje truda,a i mnogo manje boli.

    Mi smo otišli na selo.Rešili da pokušamo drugačije.Na čistom vazduhu,sa vodom iz česme i hranom koju naše ruke proizvedu.Jutro započnemo molitvom, časicom soka od koprive,a zatim soka od pšenične trave.Zdravlje naše troje dece najveća je radost.
    Novca i ima i nema.Sanjamo o ljubavi među ljudima, ili bar poštovanju.I ostaje nam vera.Svi se trude iz sve snage ubediti nas da se od vere ne može živeti.E pa,videćemo..

  • Bodine
    Kad mi netko govori o ponašanju ljudi pod pritiskom, ja se uvijek sjetim britanskog povjesničara Thomasa Zeldina koji u knjizi „Intimna povijest čovječanstva“ govori o ponašanju štakora iz iskustva francuskog znanstvenika, liječnika i filozofa Henrya Laborita (poznatog po antipsihotiku largactilu): “ . . . kad je spriječio štakore da bježe, njihov je krvni tlak čak mjesec dana kasnije još uvijek bio visok; kada ne mogu pronaći izlaz, nastaju im čirevi, gube na težini, a gube i nadu, pa su naposljetku, kad se kavez otvori, previše uplašeni da bi bježali“. Tekst je, naravno, mnogo opširniji i daje alternative, ali s obzirom da se ne može kopi-pejstati, nemam volje sve prepisivati. No, činjenica je, da su mnogi ljudi izgubili nadu pa nemaju volje ni bježati. A za borbu, ako želimo da bude uspješna, trebamo ne samo snage, nego i podrške.

  • Ох, како ме погоди! Као да ми је ауторка завирила у душу и видела шта се у њој догађа. Ја сам велики оптимиста али доживео сам емотивни бродолом, ито баш ових дана. Све сам покушао да учиним да докажем да вреди живети у Србији. Борим се активно већ 15 година и побеђивао сам до сада али почетак ове 2015 ме је додадтно запљуснуо новим ништавилом које обесмишљава сваки покушај планирања нове борбе. Очајнички сам сео са својим средњим сином и предложио да покушамо, док је време, да га дамо да средњу школу настави да завршава код родбине у Аустралији. Нешто од чега бежим целог живота појавило се као једино решење тј. да моја деца постану странци а не Срби. Схватио сам да чак и завршене високе школе овде не гарантују иоле стабилности у животу. Знам то по себи и својој супрузи. Ако је мој живот жртвован за опстанак земље, немам срца да то исто пошто пото учиним својој деци. Ако негде има већег реда нека се томе уче, овде је постало ужасно. И тако, нисам потонуо јер још увек тонем. Решења немам. Верујем у Бога и од њега очекујем спас. Поздрављам све наше људе који живе у страним земљама и потајно се надам да ће Србији једно да сване и да ће бити прилике да се наши паметни и добри људи враћају.

  • Branko, da su nasi preci vaspitali decu svoju da pognu glavu i odu daleko od svoje zemlje, ni ti a ni mi ne bi postojali. Spas je na selu a ne u tudjini. Spas je u skromnosti doma i lepota hrane koju sam uzgajas. GMO je tamo pobedio, i oni uz sav red, rad i novac mastaju o pravoj hrani i zdravoj porodici.

  • otisla bih na selo ali kako da decu koja su skolovana i formirana u gradu prebacim na seoski nacin zivota i s kim mislite da bi mogli da otvare brak, ko ce na selo koje je pustinja da formira nove narastaje… omladina koja se polomila da dodje do mastera sigurno nece, a nece ni ovi drugi… pozz

  • Ја сам отишао на село, сматрајући да и тамо је људима потребно што и људима у граду па ће се лакше живети и у скромности бити богат и слободан. Уложио сам нешто новца и отворио приватну фирму и могло се и децу сам васпитао да својим радом и знањем победе и они су убедљиво најбољи у школама. Али време је показало да ако ниси на буџету ти си безвредан и небитан са свим својим успесима и знањима. Тако , док су се поштени трудили на свој начин и непоштени су се трудили на свој начин. Данас они заузимају сигурна (важна) места, имају сигурне плате, имају лажне дипломе, имају имања, немају одговорности, немају ни обзира према својим мештанима и све као да су царски рођаци. Због дугорочног времена лагања дошло је до великог броја неожењених, великог броја старих (то су они који су били одани сеоском начину живота и који кад нестану нестаје са њима и село и идентитет и култура и обичаји и историја и живот), до потпуно испражњених села до урушавања и оно мало инфраструктуре до пљачки до одласка из села у град итд итд. данас ако покушате да на селу живите од свог рада, нећете успети ево и зашто: Ако производите храну само за себе онда немате пара за живот јер не правите новац потребан за живот а ако покушате да будете озбиљни произвођачи ваш крајњи производ ће наићи на уцену друштва да он није вредан и да се ви снађете са тим шта ћете и где ћете. То значи да ви држави као активан произвођач нисте потребни јер она има јефтинију варијанту а то је увоз ђубрета из белог света. Зашто је то тако? Па управо зато што се преписују европске вредности које смишља неколицина богаташа а ми их само усвајамо небили се некако увукли у ту лажну творевину звану ЕУ. На крају плата нашег намученог сељака је неизвесна успут има још стотине уцена да се региструје пријави ово или оно јер без тога нема права продаје а заузврат заштите нема ниодкога. Ко треба да стоји иза Србина? Патријарх… не осећам га, Парламент… као да је приватни, САНУ…шта ли то беше, Интелектуалци…буџетски су зависни, Председник…нисмо га ни бирали већином, Влада Србије…одабир страних амбасада…даље… Ко у ствари чини онај позитиван део нашег народа?

  • U Hrvatskoj je inicijativa povratka mladih na selo počela mnogo ranije nego ovde kod nas, i mogu vam reći da sam oduševljena rezultatima.Naravno, radi se ipak o potpuno promenjenoj svesti,gde se ne uzimaju u obzir postojeći oblici privređivanja, a samim tim i ponašanja.
    Evo jednog primera…Mladi (najčešće obrazovani ljudi-a ističem to jer jeste važno, upravo zbog pitanja transformacije svesti) odlaze na selo sa jasno postavljenim ciljevima,a oni nisu primarno vezani za novac.Da se razumemo, novac jeste cilj ,mora to biti.Ali ne na način na koji je je to naš seljak navikao.Najvažnije je osvestiti činjenicu da je zdravlje od najveće važnosti.
    Da ne dužim,mladi sa sela formiraju tkz.mreže poverenja sa mladim porodicama koje žive u gradovima,i direktno im(najčešće jednom nedeljno) isporučuju ono što su u svom domaćinstvu proizveli.Jedni druge posećuju i dogovaraju se o svemu. Poverenje je od suštinske važnosti. Da ne kažem da se na taj način izbegava svaki vid posredovanja(nakupaca i maloprodavaca) pa su i cene automatski niže.I to tako funkcioniše.
    Infrastruktura se u takvim selima razvija do nivoa gradske,pa je sasvim normalno posedovanje svega što mladom čoveku treba za pristojan život. Na taj način postaje potpuno svejedno da li se živi na selu ili u gradu, pitanje je slobode izbora.Dok su deca mala,selo (uređeno) im pruža sve što im je za odrastanje preko potrebno,a to je boravak na otvorenom, čistom vazduhu,uz drugu decu i životinje.O prednostima ishrane svežim, ekološkim namirnicama da i ne govorim.
    Žalosno je samo koliko se ta svest sporo razvija u ovom delu Balkana…nije dovoljna ni činjenica da preko dve hiljade dece u Srbiji svake godine izgubi bitku sa rakom.

  • Branko,
    Ne smemo se oslanjati na državu.Kako očekivati da ovima na vlasti odgovara samostalan i jak „seljak“? Da je državu briga za opstanak sela,naša bi ličila na ona u Francuskoj, ili bar u Austriji.
    Stvar je u mentalitetu.Zato verujem (moram) u generacije koje dolaze.Umesto robovanja u nekoj od stranih zemalja,“robujmo“ u ovoj našoj,ali po našem.Neke stvari nemaju cenu i ničim se ne mogu nadomestiti.A život prođe.
    Crkva bi po tom pitanju trebala da bude mnogo angažovanija.Mada ni ona nije svemoćna.

  • Kako se „ne smijemo oslanjati na državu“? Čemu nam onda država služi ako se na nju ne smijemo oslanjati? Dobro, vjerojatno vaša baš i nije bogznašto, naša isto tako, ali ne bismo trebali olako odustati od ideje da je posao države da nam služi. Ona – država – se zanosi tom idejom, ali ako i mi odustanemo od toga da nam država mora služiti, gdje nam je onda kraj?

  • Izvinjavam se Magda,tek sam sad videla vas post.
    Drzava je tu da nas drzi na oku,da budemo dobri i poslusni gradjani.Nikakve inicijative nas entuzijasta ne nailaze na odobravanje vlastodrzaca.Gledajte samo koliko je vremena trebalo da prodje da se na nasim medijima konacno prica o mogucnostima biomase…pa citav se sistem grejanja gradova moze prebaciti na taj obnovljivi izvor,visestruko jeftiniji …
    A procice jos koliko godina dok to zvanicno i docekamo…toliko o drzavi.

  • Petkana
    Slažem se da se država ne trudi previše stvoriti mehanizme koji bi podupirali građane. Ali ne slažem se da mi na to moramo pristati. Vlastodršce treba na svakom koraku podsjećati da su oni tamo gdje jesu upravo zato da služe građanima. Nije to ni lak ni jednostavan zadatak, ali nedopustivo je pristati na njihovu ideju da se na njih ne trebamo oslanjati. Ako odustanemo, nikada nećemo ostvariti kvalitetnu državu. Ako NE odustanemo, možda nam to jednog dana ipak uspije.

  • Magda,
    Pristajanje ili ne…mozemo mi to da vozimo u svojim glavama, ali sistem je rigidan i ne trpi promene. Ovde smo u Srbiji bili svedoci velikih promena,mnogo je nade sahranjeno i danas na sve gledam sasvim drugacije.
    Verujem u promene jedino u sopstvenom mikrokosmosu. Ako one uspeju da izazovu talase ka spoljnjem,ja sam srecna.

  • Ok, ali vazno je napisati u koju zemlju je neko emigrirao jer nisu sve zemlje iste. Ja u Belgiji gde sam idem na posao biciklom jer zivim blizu. Hrana nije sve GMO…ljudi nisu debeli I prosecni zivotni vek je oko 7 do 10 godina duzi od naseg. Kvalitet zivota je u odnosu na Srbiju neuporediv! Tokom radnog dana se radi od 9 do 5:30, ali se I zaradi. Osecaj da nema drustven zivota dolazi od cinjenice da prijateljstva moraju od nule da se grade. Moj otac radi 6 dana u nedelji kao rob za 350 evra. Ne sme da se razboli niti da uzme godisnji kada mu treba. Slazem se sa prvim delom teksta o stanju u Srbiji I osecajima koje ima (novopeceni) emigrant, ali drugi sto se mog iskustva tice nije istinit. Kvalitet mog zivota u Belgiji I u Srbiji je poredjenje zivota u tamnici na hlebu I vodi I zivota u PentHausu na Sejselskim ostrvima. Uz sve muke napornog rada, ucenja jezika I emigracije… Ima sumnje I nostalgije, ali nema kajanja…sem sto nisam otisla ranije! Zanimljivo je da moja majka nije otisla za Holandiju u mladosti a mogla je lako preko biroa rada. Ostala je u Srbiji da se citav zivot pati, deci je pruzila ljubav, ali za svaki normalan zalogaj odvajala od usta. More nije videla 25 godina. Penzija 180 evra. Na kraju svako mora da razmisli sta je za njega najbolje u zivotu.

  • LJudi, zivotni vek nam je veoma kratak a jos da radimo 8 sati 6 dana sedmicno, a sunce, a voda, a vazduh,a fizicka aktivnost, a odmor, a umerenost, a ishrana, a vera u mogucnost puno cega, a bolja organizovanost, a druzenje, a osmeh,sala-humor…, zar to ne bi produzilo I poboljsalo zivot, bilo puno vise srecnih brakova I puno srecne dece, ali opet da se vratim ne mora da se radi 8 sati – moze barem 6 sati dnevno a da se tezi ka random vemenu od 5 sati
    sa zadovoljstvom, ako ne moze da se organizuje tako
    onda smo svi krivi. Ja sam ovo napisao iako onako mislim da svi odrasli razumeju I mogu mnogo bolje da napisu posle cega bi se ocekivala primena I na kraju rezultati

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280