Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Sveti Antonije Veliki – život i duhovna borba velikog svetitelja

 

SVETI ANTONIJE VELIKI

Nekoliko reči o životu i spisima Svetog Antonija Velikog

 

Položivši temelj usamljeničkom pustinjačkom podvižništvu, Sveti Antonije Veliki svojim životom predstavlja ideal bogougađanja i ujedno put kojim i svaka voljna duša treba da ide prema hrišćanskom savršenstvu koje je ljudima na zemlji dostupno.

Život Svetog Antonija je opisao Sveti Atanasije Veliki. Ovde ćemo ukazati samo na njegove opšte crte.

Sveti Antonije Veliki - život i duhovna borba velikog svetitelja
Sveti Antonije Veliki (Egipatski)

Božije izbranje Svetog Antonija na delo koje je kasnije ostvario, projavilo se još u njegovom detinjstvu. Tiha, osetljiva narav, sklona usamljenosti, udaljavala ga je od dečijih nestašluka i šala njegovih drugova, zadržavajući ga u domu pred očima roditelja koji su ga čuvali kao zenicu oka. U takvoj odvojenosti od ljudi on je i odrastao, izlazeći iz kuće jedino do crkve. Pri takvom nastrojenju i poretku u životu, blagodat Božija dobijena na krštenju slobodno delovaše na izgrađivanju duha i bez posebnih napora sa njegove strane. Prirodnoje što je on rano osetio sladost života po Bogu i što se razgoreo božanstvenom željom, kako govori Sveti Atanasije.

Ne nalazeći smetnju za takav život u kući, budući da su i roditelji bili istog duha, Sveti Antonije nije pokazivao nikakvu nameru da se od njega odvoji, sve dok su mu roditelji bili živi i izbavljali ga od neizbežnih životnih briga. Međutim, kad su oni otišli Bogu, kao stariji, on je bio dužan da preuzme brigu oko upravljanja domom i izdržavanja sestre. Nove okolnosti su mu odmah pružile mogućnost da oseti razliku između života po Bogu i mnogobrižnog staranja o žitejskom, što je u njemu brzo porodilo želju da sve ostavi i živi jedino za Boga. Sa takvim nastrojenjem čuvši u crkvi reč Gospodnju: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu (Mt.19,21), i zatim drugu: Ne brinite se za sutra (Mt.6,34), njegova želja se zapečatila božanstvenim pečatom. U tim rečima on je čuo Božiji odgovor na pitanja svoje savesti, a ujedno i Božije naređenje i blagoslov za ispunjenje skrivenih želja i stremljenja svog srca. On je doneo tvrdo rešenje i, razdavši sve, počeo da živi jedino za Boga.

Prve godine svog života po odricanju od sveta Sveti Antonije je provodio isto kao i drugi tada poznati podvižnici. Od njih se on svemu učio. Poznato je da se podvižništvo, koje se sastojalo u odricanju od sveta i svih žitejskih briga i revnovanju jedino oko toga kako da se ugodi Gospodu (up.Kor.7,32), u Crkvi
Božijoj ustanovilo od samog njenog osnivanja kao nasušna potreba njenog ustrojstva. Ono je od svetih apostola dobilo prve temeljne zakone. U početku su asketi – kako su se zvali ljudi koji su se posvećivali tom obliku života – odvajajući se od sveta, ostajali u svojim domovima, usamljujući se u nekom sporednom kutku i predavajući se molitvi, bogomisliju, postu, bdenju i svim podvizima. Tokom vremena, po prostornom i brojnom širenju Hrišćanstva, mnogi podvižnici počeše da napuštaju svoje porodice i da se udaljuju iz gradova i sela, provodeći život u usamljenosti. Koristili su prirodne pećine, zapuštene grobove, ili osobito napravljene omanje kelije. U vreme Svetog Antonija su najrevnosniji podvižnici živeli baš na takav način. I on je poželeo da im podražava.

Osnova podvižničkog života je poslušanje. Sveti Antonije ga se držao, podražavajući druge podvižnike. Suština poslušanja se sastoji u utvrđivanju srca hrišćanskim vrlinama i u usvajanju poredaka podvižničkog života pod rukovodstvom opitnih [staraca]. Hrišćanske vrline je Sveti Antonije usvojio još kroz [kućno] vaspitanje. Preostalo muje da sazna kakvi podvizi su neophodni onome koji je rešio da revnuje u životu po Bogu, i kako da ih vrši. Radi toga je odlazio kod tada poznatih podvižnika. Saznavši šta kako da radi, on bi se kao sa nekim dobitkom vraćao u svoje usamljeno prebivalište. Na taj način on je, kao što primećuje Sveti Atanasije, slično mudroj pčeli sa svih strana sabirao duhovni med, slažući ga u svoje srce kao u košnicu. Od jednoga je primao strogost u uzdržanju od hrane, spavanje na goloj zemlji i dugotrajno bdenje, od drugoga se učio neumornoj molitvi, pažnji prema pomislima i bogomisliju, treći mu je bio primer trudoljublja, vernosti pravilima i trpljenja, dok je od svih zajedno pozajmljivao jedan isti duh tvrde vere u Hrista Gospoda i bratske
ljubavi prema svima. On se starao da u sebi sakupi sve ono u čemu se svaki od otaca koje je video odlikovao ponaosob.

Bez provere svog života životom drugih i bez rukovodstva sa strane niko nije dostizao viši stepen podvižničkog života. Pomenutim starcima Sveti Antonije je poveravao svoj život. Njihovim rukovođenjem on je bio upućivan na nepokolebivi put savršenstva. U tom poslušničkom vaspitanju on je proveo petnaest godina, živeći izvan sela u grobnici, najpre u blizini, a zatim nešto dalje, gde mu je dolazio jedan prijatelj, seljak, i donosio hleb – jedinstvenu hranu koju je koristio. Seljak bi tada uzimao njegovo rukodelje, budući da se Sveti Antonije izdržavao trudom sopstvenih ruku. Sve svoje vreme on je delio između rukodelja, molitve i razmišljanja o Božanskim istinama Pisma. U takvoj delatnosti ga je utvrdio i anđeo Božiji koji mu se javio kada ga je jednom mučio duh uninija.

Kako je tada tekao njegov život, vidi se iz svedočanstva koje navodi Sozomen (Crkvena istorija, knj. 1, gl. 13): „Shvativši da dobar život može postati prijatan kada se pretvori u naviku, premda u početku i jeste težak, on je izmišljao sve strožije oblike podvižničkog opita, svakim danom postajući sve uzdržljiviji. On kao da je svagda tek započinjao, dodajući novu silu revnosti. Telesna zadovoljstva je obuzdavao trudom, dok se protiv duševnih strasti naoružavao bogomudrom mržnjom. Njegova hranaje bio hleb sa solju, piće – voda, a vreme obeda – zalazak sunca. Često bi po dva ili više dana ostajao bez hrane. Može se reći da je u bdenju provodio cele noći i da je na molitvi susretao dan. Ako bi i odspavao, radilo se o minutima. Većinom je spavao na goloj zemlji, koja mu je služila kao postelja. Sebi nije dozvoljavao mazanje uljem, kupanje i druge ugodnosti da se telo ne bi raznežilo. Lenjost nije mogao da podnosi, tako da posao iz njegovih ruku nije izlazio gotovo ceo dan“.

Takvim tesnim putem je išao Sveti Antonije. Kao što je poznato, međutim, takav život ne može proći bez borbe, kao što ni svetlosti nema bez senke. Kad u nama ne bi bilo greha i kad ne bismo imali neprijatelja, jedino bi se dobro razvijalo i nesmetano raslo. Međutim, pošto i jedno i drugo postoji, neophodna je borba. Potrebno je učiniti ih nemoćnim i pobediti ih, kako bismo mogli slobodno ići dalje. Sve dotle, oni će vezivati ruke i noge onome koji hoće da ide pravo, pa ma ko on bio.

Prebivajući u duhu Svetog Antonija, blagodat Božija je dopuštala da se u njemu razvije borba kako bi ga ispitala kao zlato u ognju i utvrdila njegove naravstvene sile, davši prostor njihovom dejstvu. Neprijatelju je dat pristup, a podvižnika podržavala sakrivena pomoć.

Sveti Atanasije je opširno opisao tu borbu. Vražije strele su, govori on, bile vrlo primetne. Hrabri borac ih je, međutim, odbijao, nimalo se ne kolebajući.

Najpre je vrag pokušao da ga pokoleba žalošću što je ostavio svet, privodeći mu na misao sa jedne strane – prenebregavanje plemenitog roda, uzaludno napuštanje znatnog bogatstva i beskorisno odbacivanje svih udobnosti života, a posebno napuštenu sestru bez podrške, zbrinutosti i utehe, i sa druge strane – težinu i surovost započetog bezutešnog života, nenaviknutost i neizdržljivost tela koje, navodno, neće podneti takva lišavanja i dugotrajnost takvog života kome se kraj ne vidi, udaljenost od ljudi, odsustvo svih uteha i neprestano samoumrtvljavanje. Tim podsećanjima neprijatelj je izazivao silnu buru pomisli. Međutim, on ne samo da je bio odbijen nepokolebljivošću Svetog Antonija, koji se tvrdo držao svoje namere i svog rešenja, već i oboren njegovom velikom verom da je sve što je ostavio i što trpi ništavno u poređenju sa beskonačnim blagom koje je Bog pripremio podvižnicima. Sveti je znao da se Bogu može najlakše ugađati ako je čovek slobodan od svih žitejskih i veštastvenih briga. Njegovim neprestanim molitvama, koje su u njegovo srce privlačile najslađe duhovne utehe, neprijatelj je bačen u prah.

Pobeđen sa te strane, đavo je na mladog borca napadao sa druge, sa koje je navikao da obara mladost: započeo je da ga iskušava telesnom pohotom, smućujući ga noću i uznemirujući danju. Borba je bila tako žestoka i dugotrajna da nije mogla da se sakrije od drugih. Vrag je podmetao nečiste pomisli, a Sveti Antonije ih je odbijao molitvom; prvi je raspaljivao udove, a drugi ih hladio postom, bdenjem i svakovrsnim zamaranjem; prvi je noću na sebe uzimao ženski izgled, na svaki način se trudeći da izazove grehovnu primamljivost, a drugi se mišlju uznosio na nebo, sagledavao tamošnje krasote i podsećanjem na blagorodstvo kojim Gospod Isus Hristos udostojio našu prirodu, razgonio varljivu obmanu; nečastivi je izazivao osećaj slasti koje dolazi od zadovoljstva, a blaženi mu je suprotstavljao strašnu gorčinu muka u večnom ognju i sećanjem na neuspavljivog crva ostajao nepovređen. Upornost i ružnoća napada najzad su u napadanom obrazovali takvu odvratnost prema svim nečistim pokretima i takav gnev sa snažnom razdraženošću, da se neprijatelj lišio mogućnosti čak i da mu priđe ili da ga izdaleka iskušava i uznemirava sa te strane. Jer, osećanja mržnje i odvratnosti prema strasnim pokretima jesu ognjene strele koje opaljuju neprijatelja. Na taj način je i u tome svelukavi bio pobeđen od mladosti koja nosi strasnu plot. On je odstupio posramljen zato što je sluzi Božijem sadejstvovao sam Gospod koji je radi nas poneo telo i u njemu satro svu silu vražiju. Svaki istinski podvižnik stoga sa apostolom ispoveda: Ne ja, nego blagodat Božija koja je sa mnom (1.Kor.15,10).

Međutim, čovekomrzac još nije istrošio svu svoju snagu. Videći pokrov Božiji nad mladim borcem, i znajući da on osenjuje samo smirene, neprijatelj je zamislio da ga, navevši ga na visokoumlje i nadmenost, liši nebeske pomoći. Zbog toga se javljao sa izgledom malog crnog dečaka, sa pritvornim ponižavanjem govoreći Svetom Antoniju: „Pobedio si me“. Time je mislio da svetoga navede na misao da pobedu pripiše sebi, čime bi pao u gordost i od sebe odbio Boga koji mu je pomagao. Međutim, Sveti Antonije ga je pitao: „Ko si ti?“ On je odgovorio: „Ja sam duh bluda koji izaziva telesnu pohotu i podstiče na telesni greh. Ja sam prevario mnoge od onih koji su dali zavet celomudrenosti. Ja sam doveo do pada mnoge od onih koji su dugo vremena umrtvljivali svoju plot. Ti si, pak, razvalio sve moje zamke i sve strele polomio, tako da sam oboren“. Tada je Sveti Antonije, blagodareći Boga, Spasitelja svog, uskiknuo: Gospod mi je pomoćnik, i ja ću pogledati na neprijatelje svoje (Ps.117,7). Pogledavši zatim bez straha na neprijatelja, on je rekao: „Bog je dopustio da mi se javiš crn radi obelodanjenja tame tvojih zloumišljaja, a kao dečak – radi izobličenja tvoje nemoći. Zbog toga si i dostojan svakog prezira“. Od tih reči nečisti taj duh je pobegao kao paljen ognjem i već se više nije približavao blaženom Antoniju.

Pobeda nad strastima približava bestrašću. U meri u kojoj se utvrđuje, bestrašće sa sobom donosi i duševni mir. Mir, pak, duševni, zajedno sa sladosnim osećanjima, koja dolaze sa molitvom i bogomislijem, u srcu rađa duhovnu toplotu koja, sabirajući u sebi sve sile duha, duše i tela, čoveka uvodi u njega samog. Tada se kod njega javlja snažna potreba da bude nasamo sa Bogom jedinim. Ta neodoljiva unutarnja težnja ka Bogu predstavlja drugi stepen na putu duhovnog napredovanja. Sveti Antonije je upravo stupao na njega.

I do tadaje on većinom bio usamljen. Do njega je retko dolazio prijatelj iz njegovog sela, a i sam bi ponekad odlazio starcima ili do seoske crkve na bogosluženje – osobito na liturgiju. Sve je to bilo povezano sa svojevrsnim rasejavanjem, ma koliko se inače čuvao. Težeći ka unutrašnjosti, duh Svetog Antonija je zahtevao potpunu usamljenost, bez ikakvih viđenja i susreta.

Kao što je ukazano, do te želje duša dolazi sama po sebi, hodeći pravim putem podvižništva. Ipak, taj prevrat ubrzava i daje mu odlučujući podsticaj izvestan snažan poriv samoodricanja. Mogućnost da projavi takav poriv Svetom Antoniju je pružio slučaj otvorenog napada demona. Lišivši se mogućnosti da kroz pomisli deluju na dušu koja se očistila, demoni počinju da nastupaju u snu, da se javljaju vidljivo i da podvižniku podmeću iskušenja, nadajući se da mu naškode i da pokolebaju njegove dobre namere. Blagodat Božija je takve napade dopuštala radi podvižnikovog napretka, radi njegovog ushođenja na viši stepen [duhovnog života], snabdevajući ga ujedno i vlašću nad samim duhovima kušačima.

Najvažniji momenat u kome se [projavila odlučnost] svetitelja pokazao se u želji da i pored žestoke borbe sa demonima bude vraćen u njegovo usamljeno prebivalište. Njega su, naime, po dopuštenju Božijem, demoni pretukli do te mere da je izgubio svest. U takvom stanju ga je našao njegov prijatelj i doneo u crkvenu pripratu. Došavši sebi, on mu je rekao: „Nosi me opet u moje usamljeno mesto“. Time je on izrazio da se predao na smrt radi života po Bogu. To je značilo na delu umreti za Gospoda. Njegova gotovost je bila očigledna.

Gotovost na smrt radi Gospoda i radi ugađanja Njemu jeste svepobedno oružje. Onoga koji nju poseduje više ništa ne može iskušati, niti uplašiti. Ona se i smatra početnim načelom podvižništva i snagom koja ga podržava u celokupnom njegovom trajanju. U sve dane Svog zemaljskog života naš Podvigopoložnik, Gospod i Spasitelj, viđaše smrt pred sobom, da bi je u Getsimanskom vrtu, za vreme molitvene borbe, konačno pobedio Svojom čovečanskom [prirodom]. Stradanja i krsna smrt su na delu ispunili ono što je tu izrečeno. Tome je sledilo tridnevno subotovanje [smrtoliko mirovanje] pred slavnim vaskrsenjem. Isti put prolaze sve duše koje slede Gospoda. Prvi korak na tome putu je samoodricanje. Ma kako da je neznatno, ono uvek poseduje izvestan stepen gotovosti na smrt. Zatim samoodricanje raste, a raste i ta gotovost. Zapravo, ova gotovost jeste duša samoodricanja. Onome ko
dođe do mere spremnosti koju je imao Spasitelj u vrtu, brzo predstoji uspinjanje na krst, a zatim duhovno subotovanje, za kojim sledi duhovno vaskrsenje u slavi Gospoda Isusa. Sve se to ostvarilo u duhu Svetog Antonija. Svojim rečima prijatelju da ga vrati tamo gde su ga izmučili, on je pokazao da je u njegovom duhu bilo isto kao u duhu Spasitelja u trenutku kadaje u vrtu rekao Svojim učenicima: Hajdemo! Evo, približio se izdajnik moj. Posle toga je sledilo njegovo udaljavanje u najdalju pustinju i dvadesetogodišnje prebivanje u bezmolviju – kao neko raspinjanje i subotovanje u duhu.

Tek što se oporavio od stradanja koje su mu priredili demoni, sveti se uputio u pustinju udaljenu dva ili tri dana puta od naseljenih mesta. Tu se nastanio u napuštenom idolištu u kome se nalazio bunar sa vodom. Hleb mu je dva puta godišnje donosio njegov prijatelj. Kakav podvig i kakav trud je tu podneo i šta se sa njim dešavalo, niko ne zna. Međutim, sudeći po tome kakav je izašao iz zatvora, mora se zaključiti da se radilo o vremenu njegovog izgrađivanja Duhom Svetim. Dešavalo se nešto slično onome što se dešava sa gusenicom kada se uvije u larvu: niko je ne vidi i ona kao da je zamrla. Međutim, sveoživljavajuća sila prirode deluje u njoj i u svoje vreme iz lavre izleće prekrasan raznobojan leptir. Tako je bilo i sa Svetim Antonijem. Niko nije video šta se sa njim dešavalo.

Međutim, Duh Božiji je, većim delom neprimetno i za njega samog, u njemu izgradio novog čoveka, po obrazu Onoga koji ga je sazdao. Po isteku vremena izgrađivanja, bilo mu je naređeno da izađe na služenje verujućim. On je i izašao, obučen raznolikim blagodatnim darovima Svetoga Duha. Kao što je Hristos ustao iz mrtvih u slavi Očevoj, tako je sada Sveti Antonije izašao u život obnovljen duhom. Time se završilo obrazovanje duha Svetog Antonija.

Čitav preostali njegov život nije bio ništa drugo do donošenje ploda začetog u prva dva perioda njegovog trudoljublja.

Treći period njegovog života predstavlja njegovo služenje Crkvi, njegovo apostolstvo. Svako ko pročita njegov životopis od Svetog Atanasija može da se uveri koliko je to služenje bilo plodno. On je služio svim blagodatnim darovima. I koje od njih on nije imao? Imao je dar čudotvorstva, dar vlasti nad demonima, nad silama prirode i nad životinjama, dar proziranja misli, dar viđenja onoga što se dešava u daljini, dar otkrivenja i viđenja. Međutim, najplodniji i najprimenjeniji bio je svakako dar reči. Njime je on svojoj maloj bratiji najobilnije poslužio.

Sveti Atanasije piše da je Bog Svetom Antoniju dao snažnu reč, koja prodire do dubina srca. On je umeo sa takvom silom da govori na korist svakome da su mnogi od znatnih ljudi – vojvode i građani, ljudi sa značajnim imetkom – sa sebe zbacivali sve žitejske brige i postajali monasi. Ko se od onih koji su mu  dolazili sa tugom nije vraćao razveseljen? Ko od onih koji su mu dolazili sa suzama u očima zbog smrti bližnjega nije odmah ostavljao plač? Ko od onih koji su mu dolazili sa gnevom nije svoju srdžbu pretvarao u krotost? Koji od nemarnih monaha nije, posetivši ga, postajao revnostan i odlučan u podvizima? Koji se od mladića koji su videli Svetog Antonija nije odrekao uteha i koji nije zavoleo celomudrenost? Koliko je devojaka, koje su već imale svoje zaručnike, prešlo u čin nevesta Hristovih samo zato što su izdaleka videle Svetog Antonija?

Iz tog svedočanstva je očigledno da Sveti Antonije nije zatvarao izvor svog Bogom darovanog znanja. Njemu su uglavnom i dolazili zbog toga da bi čuli i primili reč istine i da bi našli potrebno rukovodstvo. Po apostolu, on je sve poučavao, izobličavao, molio. Ponekad se njegova reč izlivala kao obilan potok (kao što se vidi u životopisu Svetog Atanasija), a ponekad je izgovarao kraća slova (kao što vidimo u njegovih 20 kratkih pouka). Međutim, najčešće se on ograničavao na kratke izreke, pune smisla i sile. Te kratke izreke u velikom broju su zatim prelazile iz usta u usta, sačinjavajući izvestan pokretni podvižnički ustav, da bi najzad ušle u zbornike svetootačkih bisera. Ponekda je Sveti Antonije pisao poslanice svojim duhovnim čedima, monasima raznih obitelji, i u njima izobražavao opšte crte života u Hristu Isusu ili lečio pojedinačne slabosti bratije.

Sve što je izašlo iz usta Svetog Antonija i što je zapisano pružiće bogatu hranu duši koja traži pouku. Do nas je osim opširnog slova koje se nalazi u žitiju, došlo 20 poslanica, 20 kratkih reči o vrlinama i porocima, 170 poglavlja o dobroj naravstvenosti, pravilo za monahe sa dva dodatka, i mnoštvo izreka i povesti o njemu, uvek poučnih i dušekorisnih, razmeštenih po raznim Otačnicima.

 

Izvor: Dobrotoljublje

Ostavite komentar

Ostavite komentar