San je laža, a Bog je istina!…
VELIBOR MIHIĆ: IZA VRATA OD SNA…
Govorim joj, ali, ona me ne čuje…
I otkud, ja, tu gde nema predmeta i bilja… gde glasovi trepere bez oblika i boja… a pamćenje oživljuje nekakve filmske kadrove duž sklopljenih suncobrana i… i… sanjam li… da li sanjam da sam budan ili…?
Davno, u mladosti… ponekad se, setim, tog – budan!… u mladosti… često sam sanjao kako odlazim u nekakav stan, kod neke gazdarice koju ne vidim i ne čujem…
Dolazim, tu gde imam svoje knjige, svoju violinu, svoj lavor, svoje boje… i, kraj zida, beo bokast bokal…
Tu sam… Gledam kroz prozor… ali ne znam šta vidim ni…
Pa, onda, često, teskoba dok žurim u taj stan… u strahu da su moje stvari izbačene i…
U stvarnosti, to mi se, zaista, slično, dvaput i desilo. Prvi kao potpun slučaj, a drugi kao, recimo, poluslučaj… Prvi… Stanovao sam, tad, u Bistričkoj ulici 10, u Beogradu… Vratio sam se, a stvari mi izbačene iz ormana i poslagane na sto!… Pitam gazdaricu zašto – kaže – eto, tako!… uostalom, selite se!…
O, kako me je, to, povredilo… kriv bez krivice!… Stanovao sam nepuna tri meseca, uredno joj platio unapred… Otišla u Vrnjce i, tamo, ‘namestila’ protezu… i, čim se vratila… grub otkaz!…
Drugi… Kad sam ušao u svoje bedno sopče, u ulici preko puta ATELJE-a 212, osećao sam se kao opsovan: dok sam bio odsutan, moler je okrečio stan pa i moje sopče, a krečom mi je prešpricao sve moje stvari: i krevet, i violinu, i knjige, i pižamu, i pribor za brijanje, i peškir, i kaljače, i kišobran, i zimsku vindjaknu… A tu sam, čak, stanovao s preporukom iz Sokobanje!…
Spavati znači odmarati se, skupljati snagu za budno stanje… Ja, međutim, često sam ustajao umorniji nego kad sam legao…
A često se setim… sa setom!… vremena kad sam učio za veliku maturu, u Aleksincu… Učio sam, što se kaže, i dan i noć!… I?…
Probudim se… jer mi je glava pala u san od učenja istorije, fizike, matematike… da ne nabrajam… i – ne znam da li je jutro ili veče!… Da li treba da idem na DORUČAK ili na VEČERU… u Đačku menzu… I tako… u nedoumici… premoren i nedospavan… nalaktim se na prozor i gledam niz ulicu… Pa nailazi čobanin koji tera ovce prema centru i ja znam: VEČE je…
Sećam se jedne Nerudine pesme… U nekim stihovima, prepoznao sam sebe…
‘Sad si moja. U mom snu je deo tvog sna.
Sad spavaju: i ljubav, i bol, i težina, sva….
Noć je sišla na nevidljivim točkovima,
I ti, jedina, snivaš u meni poput jantara…
Niko drugi, ljubavi, moja,
Neće spavati u mojim snovima!…
Pođi… pođimo, zajedno, preko voda vremena,
Niko, osim tebe, neće putovati sa mnom preko sena:
Ni Sunce, ni Mesec… samo ti, Moja Zimzelena…
Iz tvojih ruku, s tvojih mekih otvorenih dlanova,
Nežne pesme padaju… i nestaju kao kapi…
Sklopila si oči poput sivih krila, dva
Dok ja plutam vodom koja teče, koja me odnosi:
A u svojoj sudbi, vrte se: noć, Zemlja, vetar…
Ja sam bez tebe, sâm, samo tvoj – san…’
U najtežim danima svog života, kad sam ostao bez nekog kog sam voleo do beskraja… hteo sam… da o njoj i sanjam!… Nije mi bilo dovoljno BOLA što sam na nju mislio kao budan… već sam hteo DA PATIM I U SNU!… Uzalud… nisam uspevao… i bilo mi je beskrajno žao…
Sad bih voleo da zaspim i sanjam japansko proleće… ono s japanskim trešnjama koje se ne jedu već, samo, cvetaju i mame uzdahe hiljada i hiljada… koji, čak, ciljano, stižu vozovima da POSMATRAJU TREŠNJIN CVET… u trajanju…
Ku… noć… noooooooć… Odoh u krpe…
Zatvorite ta vrata i ne budite me…
oOOo