Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Александра Ђуричић

ВРАЊЕ, У ПРОЛЕЋЕ

Бехар у Врању марта 2014.

Дуго нисам путовала, живела сам од лепих успомена на широки свет који ми је био некад доступан. Онда дође промена, као и у сваком животу, сама од себе и призивана и не, и жељена и испуњена стрпењом. Напор ваздуха да поново уђе у свест, у мисли које чезну да буду слободне, а плаше се промене. Осећам, знам, одмара се душа у промени како је певао римски песник, осветлисмо се променом и радошћу кратког путовања на југ. Крај марта и воће у цвету, пожурио бехар и улепшао нашу стешњену, углавном непочишћену Србију која као нека мусава лепотица чезне за нашом љубављу. Кад не путујемо, далеко нам је од очију и од срца. Сада, са првим километрима ван београдског атара, знамо колико нам је потребна, и овако неуредна, али још искрена и податна онима који је осећају као своју. Ожиљци од ратова, бомбардовања, ожиљци нашег немара, сиромаштва, небриге, а изнад свега, поред сваког плота, јарка, на сваком видику иза окуке, свуда око нас бехар, у свим нијансама од беле до тамноружичасте, као божански напор да лепота победи све. Аутобус гута километре, заборавили смо на уобичајене тескобе и дневну рутину, опијени, уљуљкани као у колевци или мајчиној утроби, сигурни у волан и руке возача – ми путујемо! Не можемо да се нагледамо пејзажа, тражимо ознаке и путоказе, бројимо километре. Одабрали смо, случајно, линију која има станице у сваком месту до Ниша. Улазе, излазе редовни локални путнци, препиру се или поздрављају са возачем.

Свака станица је улазак у град – Јагодина, Параћин, Ћуприја, Ражањ, Алексинац… да, и то је наша мала земља, сасвим смо заборавили, забарикадирани не у београдском атару већ у нашем земунском уточишту, између Дунава, неба и наших и све скромнијих потреба, под липом на обали одакле мислимо да видимо хоризонт света, јер – једино се тако могло опстати. После толико времена, градови и варошице делују нам као да их видимо први пут. Аутобус улази у свако место заборављене градиће Србије који спавају дубоким сном – Јагодина, Ражањ, Параћин, Ћуприја, Алексинац, Владичин Хан… коначно, Врање. Кад се прође чувена Грделичка клисура кроз коју ће ускоро проћи дуго чекани аутопут, угледа се праскозорје Медитерана, иако ништа у котлини још не указује на море, осим близине границе са Македонијом и измењених боја неба које види само писац и сањар. Тек је крај марта, а ми већ слутимо лето и у рано поподне стижемо у Борино Врање, град у који дуго нисмо свраћали, хитајући према граници, према Југу…

А ово јесте Југ, леп, успаван и зачаран јер само такав може да сачува давно време, оријентално наслеђе и спори ритам живљења, као да је пред нама сво време, као да живот не бежи као песак кроз прсте, има времена овде за све и сваког намерника који прихвати да је живот у шољици кафе и мирисној ватри наложеној у старој кући у доњем Врању где међу књигама и чистим ћилимима столује наш новостечени пријатељ Цера који нас лепо дочекује и одмах одводи у реновирано здање Харемлука, резиденцију жена неког од последњих паша који је у овом пазуху света уживао релативно далеко од османске престонице и страшних одлука Дивана. Златни кавез за своје жене уредио је са таваницама у дуборезу и седефу, али оне ипак нису могле да им замене небо! Главну одају опремио је великом сећијом и ниским сточићима, њихове собе прозорима кроз које су могле да гледају у башту. Да ли су и овде, као у Топкапију, само миљенице могле да изађу у башту и шетају? Како је тек изгледао живот оних које су их служиле, прале, чистиле, спремале храну? Не мислимо много о томе док обилазимо реновиране одаје са порцеланским пећима украшеним попут угарских, са плочицама исликаним фламанском плавом или окер жутом, лустерима донесеним из северних крајева, преко Дунава. Нови власник (овог сада – ресторана) од соба је направио мале сале за ручавање и сепарее у којима седе његови елитни гости. И ми се уписасмо међу њих. Разговарамо спонтано, чак присно, као да се одавно познајемо, затим кратко пресвлачење у хотелу и по правој провали облака какву нисам доживела возе нас таксијима само стотинак метара до Галерије Музеја у којој се одржава промоција књиге „Жене говоре“ због које смо и дошле у Врање. Нисам могла да оставим супруга у Београду, толико смо жељни видика и новог, па он сада оправдава своје присуство марљиво фотографишући током наших излагања – ауторка је задовољна, воли да прави много фотографија кад путује или наступа, осећам тежњу писца да забележи али и заустави тренутак у времену.

Враћамо се у хотел, киша је престала али је врло хладно док ходамо главном улицом, лепо поплочаном пешачком зоном украшеном канделабрима која крије сиромаштво новог дела града колико и остатке Доњег Врања које још крије куће и баште из Бориног времена. Сутрадан ујутру, по умивеном видику знамо да нас чека сунчан дан, али ми већ око поднева морамо на пут јер нас чека шест и по сати вожње до Београда, са преседањем у Нишу у коначно, удобан аутобус. Пре тога, морамо до Баба Златине, једине аутентично сачуване улице старог Врања, са ниским белим зидићима према калдрмисаној улици и дрвеним капијама између башти, поред Бориних шамдудова који су се одржали до данас, кроз двориште Цериног царства у коме су гвоздене клупе поређане у полукруг, па у топлим вечерима већ од почетка маја ту држи књижевне вечери. Завидимо на том микрокосмосу који овде имају, чини нам се, у трен ока бисмо напустили онај пренатрпани, огромни, отуђени Београд и заменили га за ово мало царство у коме постоји све што је потребно за живот, што би рекао Кавафи. На уличном плакату угледамо рекламе за излете до Солуна и Драча, сад је завист потпуна – колико је њима ближе море!

Млада сарадница у Кући књижевника кува изврсну кафу коју, на жалост, одбијам бојећи се да ми кофеин сувише не разигра живце јер треба истрпети путовање до Ниша у препуном аутобусу који ће поново стајати на свакој окуци. Потом се кроз двориште просто искрадамо до Борине куће где нас дочекује љубазна кустоскиња и показује њене скромне, мемљиве собе, са сачуваним намештајем и тканинама, као и књигама које је влага већ сасвим уништила. Фотографишем баба Златино либаде које је посебно изложено, гостинску собу са миндерлуцима и малим дрвеним столом, баба Златину собу са креветом и разбојем – помишљам, читав живот у овој маленој соби за разбојем или у кухињи, са доношењем воде са бунара, са мешењем сваког залогаја који треба изнети на сто, дрвени подови, таванице са гредама, светлост и ваздух тек на трему где се седело од маја до октобра, у лепоти неговане баште. Сликамо се испред капије, поред спомен плоче, са погледом на уску, дугачку Баба Златину улицу коју је добила заслугом што је одгајила писца. Капија између два дворишта баш као у „Нечистој крви“, вечито отворена, кроз коју се брзо шмугне у комшилук, па преко следеће и следеће, кроз баште се могло све до краја Врања, без излажења на улицу.

На почетку горњег, отменијег Врања сада је трг Станише Стошића, легендарног певача врањанских песама и реновирани Пашин конак чије прочеље открива бригу за историјско наслеђе, а унутрашњост, музејску поставку, нисмо стигли да видимо. Стрмом главном улицом хитамо према станици да ухватимо  аутобус који полази око један, рачунајући да у Београд стигнемо до шест. Програм нашег гостовања подразумевао је једну ноћ, а сада схватамо да има још тога да се види, жалим што нисам могла дуже да се задржим у разговору са Цером, Сунчицом, са дивном, суптилном врањанском песникињом и професорком Веселинком и легендарном књижевницом и професорком Вером Ценић, која прати догађаје и много чита, па до ње стиже захваљујући Веселинки и моја књига есеја… Буквално у лету купујем од уличног продавца сувенира дрвени магнет са сликом Харемлука да ме подсећа на отмени амбијент једног правог отоманског паше, али се са његовим женама никада не бих мењала. Ипак, уместо Борине туге и вечитог жала што лако склизне у дерт, ми смо у Врању пронашли пријатеље, сунце и радост једног младог пролећа у коме нам се чинило да нам се путеви ка Југу поново отварају.

Фотографија: Александра Ђуричић

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: