Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Веселинка Стојковић

Анушка

 

Више од једног столећа је од Ђурђевдана Бориног, а он је, Бора,[1] заљубљен и леп,

Више од једног столећа је од Коштане његове, а Коштана, и Стојан, и Митке, и хаџи-Тома, још певају, воле и лутају,

Више од једног столећа је од Коштане у Народном позоришту у Београду, а Коштана, и Стојан, и Митке, и хаџи-Тома, још певају, воле, и лутају градом великим,

И стотину година Софка бујних коса и бујне снаге на капији стоји, и чека, и од Амама према Цркви хода,

И стотину година Биљарица биље бере на месечини, расковник тражи,

И стотину година Нушка игра,

Стотину година Младен тече,

И стотину година, стотину година…

Врање, Родна кућа Борисава Станковића, данас Музеј

Ја сам од овог поднебља, из ове земље, из овог језика, као и ви што сте…’

Слушам своју наставницу, нашу наставницу испред Борине куће,[2] са ђурђевданског часа, који нас је, с још неколико недеља, делио од матуре, а онда и од краја, сада, када час српског језика држи, далеко од Боринога и нашега града, и од наше наставнице, моја нова наставница, професорка Јелена…“ писала је Анушки Дуња месец дана пре свога пунолетства…

Манастир Прохор Пчињски

…Киша се тањила, Анушка је стајала, наслоњена на бочну страну своје корсе, уз тек притворена врата, стајала је и гледала у белину манастирску пред собом, и читаво благо видика јој се отварало, и срицала речи је које су јој се изненада отвориле, срицала их, а онда све брже их говорила, као песму, песму је говорила, лепу и тужну, и давнашњу и садашњу, песму давнашњу и садашњу, вечну песму…

„Алекса!“ крикнула је, и још једном: „Аврам!“ и срушила се крај кола која су мирно стајала на узвисини изнад манастира. Танка киша јој је нежно умивала лице, она је сањала…

[1] Борисав Станковић (Врање, 1876–Београд, 1927).

[2] Родна кућа – Музеј кућа Борисава Станковића (кућа подигнута 1855, музеј отворен 1967).

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: