Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Akademik i vajar Svetomir Arsić Basara – intervju sa povodom

 

STVARALAŠTVO JE DUBOKA INTIMA

Akademik Svetomir Arsić Basara, vajar: Naše jedino rešenje je vezivanje za Rusiju

 

Zlo dobroga doneti ne može

Amerika bombarduje sve redom. Čovečanstvo ne bi postojalo kada bi se svi ponašali kao Amerika. To nije čovekov put. To je put nečoveka. A nečovek ne može da postoji. Optimista sam zato što Rusija kao pravdena sila jača u toj meri da može da zaustavi tu grubu agresiju sa američkog kontinenta. Svoja zemlja mora da se voli do smrti i da se život za nju da. Najčasnije je umreti za otadžbinu. To je najčasnija smrt, kaže Basara

Akademik i vajar Svetomir Arsić Basara - intervju i skulptura car-dusan-silni-1994
Skulptura Car Dušan Silni – Akademik i vajar Svetomir Arsić Basara

Rođen u Sevcu podno Šar planine, akademik, vajar, umetnik koji potiče sa Kosova i Metohije, umetničko obrazovanje sticao je u Nišu i Beogradu gde je diplomirao na Akademiji za primenjenu umetnost. Godine 1961. dobio je Pokrajinsku Decembarsku nagradu koju je vratio 1987. u znak protesta protiv albanskog nacionalizma i nasilja nad srpskim narodom. Njegova karijera se kretala uzlaznom linijom i dobijao je sve značajne pokrajinske i strukovne nagrade. Njegovo stvralaštvo vezano je za njegov zavičaj, tragičnu istoriju srpskog naroda, smisao življenja i žrtve. Od skulpture Hirošima(1975) njegovo delo odražava samu suštinu sudbine Kosova i Metohije. U to vreme biva izabran za dekana Akademije umetnosti u Prištini, ali kako je sve ugroženiji postaje nacional – angažovani umetnik, a njegove skulpture poprimaju militantnu formu. Posle toga slede godine sve snažnijeg interesovanja umetničke kritike i publike za njegov rad, posebno u beogradskim krugovima. Ciklusi iz tog perioda ostavljali su i kritiku i publiku zanemele od divljenja. Član je SANU od 1994. godine. Posle bombardovanja 1999. napustio je Kosovo i Metohiju i od tada živi i stvara u Beogradu. Bavi se i pisanjem pripovedaka.

Razgovor sa njim odvijao se u ateljeu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u kojem veličanstveno dominiraju i opominju monumentalne „figure“ ciklusa (Ne)milosrdni anđeo koji je inspirisan bombardovanjem i koji je izlagan i u Nemačkoj.

Koliko nas zavičaj i detinjstvo određuju u životu?

Zavičaj i detinjstvo, bez sumnje, određuju ceo životni tok kasnije. To je presudno vreme za ličnost, šta će ona biti, kako će u životu delovati i kakv će njen ukupan profil da bude. To je zato jer se tada stiču prvi utisci o postojanju, o svom nastanku i kao takvi ostaju trajno u sećanju a istovremeno su prisutni neprestano. I, ako se ličnost bavi kreativnim činom oni su presudni u inspiraciji. Mogli bismo da kažemo da je detinjstvo presudno za sudbinu nekog umetnika. Zato se kaže da ako neko želi da upozna nekog umetnika onda treba da poseti njegov kraj. To znači treba da ode da pogleda gde je on svoja prva saznanja o svetu i ljudima sticao.

Vaša dela predstavljaju posebnu stranicu srpske umetnosti a da Vi nikada niste radili na automarketingu?

Stvaralaštvo je duboka intima. Stvaralaštvo je nešto što je svoje i ničije više. Ne bavi se umetnik stvaralaštvom da bi bio bogat. Bavi se umetnošću jer je to njegov imperativ da egzistira kroz život. Za mene , naravno, ne postoji nešto van umetnosti pa prema tome ona ne može da se vezuje ni za kakvu komercijalu. Kako i koliko i na koji način ću da stvaram to je za mene permanentni izazov. To je to u suštini. A uspeh dolazi sam po sebi. Kada neko stvori veliko delo, ono samo sebi otvara put u svet. Za veliko delo će svi da dođu da ga vide, da ga upoznaju. Stavljati sebe u prvi plan nije put u stvaralaštvo, to nije ni put u afirmaciju. To je pogrešan put.

Prema rečima umetničkog kritičara Jovana Despotovića vaša dela su uspešan tumač dugog perioda od pedesetih godina prošlog veka sve do danas?

Jovan Despotović se bavio mojom skulpturom. On je prvi bio koji je ulazio u njenu suštinu i koji je upoznao. On je darovit kritičar, pronicljiv da uđe u suštinu jednog stvaraoca i on je kod mojih dela video čemu ona teže i šta predstavljaju.

Moja dela su vezana za sudbinu moga naroda. Ja sam rođen kao Srbin i ja ne mogu ništa drugo da budem. To nisam ja birao, to je moja sudbina. A ako sam to, to moram i da ostanem, da to budem. Ja sam pristalica toga da umetnik svoju zemlju izgrađuje. To nije nacionalizam. Daleko od toga. To je jedna humana težnja u čoveku da svoju zemlju svrsta u red lepih zemalja.

Zašto ste napustili Kosovsku Akademiju nauka i umetnosti 1990. godine?

To je malo duža priča. Ali, Kosovska Akademija je bila podeljena. U Akademiji je bilo časnih ljudi, mislim na Albance koji su bili za suživot sa Srbima, ali bilo je i onih drugih izrazitih nacionalista. Međutim, stanje je bilo takvo da nije imalo više smisla biti član te Akademije jer se ona polako pretvarala u štab albanskih separatista. U njoj su bili ti nosioci velikoalbanske ideje. I nije mi bilo mesto da budem u toj sredini.

Srbi su na Kosovu i Metohiji diksriminisani, i žive gotovo šesnaest godina nadajući se da će se nešto promeniti u njihovu korist. Ima li kraja ovakvom stanju?

To je jedan složen problem o kojem ne odlučujemo mi nažalost. Mi smo mali narod koji ne može u savremenim uslovima da brani svoju teritoriju i svi naši napori ne mogu da reše problem Kosova.

Kosovo je međunarodni problem i mi možemo da rešavamo problem onda kad Rusija ojača tako da ona počne da kroji granice kao što sada radi Amerika. Sve dok je Amerika uticajna na ovom području, a njoj je stalo da stvori veliku Alabaniju i veliku Hrvatsku, onda je jasno da Srbi u tim uslovima nemaju šta da traže. Oni moraju da se pomire sa tim da budu robovi Amerike, Albanaca pa i Evropske Unije. A i sama Evropa nema nikakvu perspektivu jer je pod uticajem Amerike i sluša šta ona kaže. Sve dok Evropa ne bude slušala šta kaže Rusija mi nećemo moći da rešimo problem Kosova. To su jasne stvari.

Vreme radi za nas. Stvari su se preokrenule. Ja sam bio pesimista ali sam sada apsolutni optimista. Zašto? Zato što Rusija kao jedna pravedna moćna sila koja se bori za svetski mir, za dobro celoga čovečanstva, jača u toj meri da može da zaustavi tu grubu agresiju sa američkog kontineta. U tom se smislu stvari menjaju u našu korist. Evropa je jedan stari kontinent koji će biti samo destinacija jednog novog poretka kad prevlada moć Slovena, ne u agresivnom već u pravednom smislu, da se stvari rešavaju kako zaslužuje čovečanstvo. Evropa ipak ima velike zasluge za čovečanstvo. Tu je ponikla demokratija, tu su ponikle revolucije, tu je proklamovana sloboda, jednakost…

Zašto Evropa i Amerika pristaju na politiku dvostrukih standarda kada je u pitanju Kosovo?

To su proste stvari. Oni su neobjektivni. Amerika je nečasna zemlja. Ona je upropastila čovečanstvo. Ona je zavela jedan takav način ponašanja koji je nedoličan jer ruši sve što je čovečanstvo kroz vekove nastojalo da stvori. To je hazarderski način ponašanja i potpuno neljudski. Amerika bombarduje sve redom. Bombardovala nevinu Srbiju. Jedno nevino čedo. Ali to je početak kraja te civilizacije. To je nešto što kosmos ne podnosi. Sam Bog kažnjava te ljude za zločine koje čine. I sa tim treba biti načisto da Americi nema spasa. Ona i sama shvata da je išla pogrešnim putem ali sada ne može da se ispravi. Nije to lako. Čovečanstvo ne bi postojalo ako bi se svi ponašali kao Amerika. To nije čovekov put. To je put nečoveka. A nečovek ne može da postoji.

Stvorili ste ciklus skulptura kojim ste zaokružili temu o uništenju Srbije 1999. godine?

Ciklus na temu bombardovanje nastao je odmah posle tog zločinačkog čina prema nevinoj srpskoj deci i srpskom narodu. A onda mi nismo moćna sila da uzvratimo taj udarac. Njih može da kazni samo Bog. I evo vidite napravio sam figuru Hrista s mačem koji je te njihove „anđele“ iskasapio. Srpski narod se od ekonomskih sankcija i bombardovanja teško oporavlja i pitanje je kako će se oporaviti jer su te stvari bile nešto previše jako za malu Srbiju. To se sada vidi kada joj bolesti prate, privreda je uništena a narod dezorjentisan, ne može da nađe svoj put jer su oni naše puteve uništili. Imam desetak skulptura na tu temu. Skulptura „Majka Srbija“ prikazuje razapetu Srbiju jer ona jeste razapeta.

Albanci su na Kosovu i Metohiji Srbima oteli i uništili sve što su mogli i to na očigled mirovnih snaga! Trenutno je aktuelna situacija u vezi sa Ski centrom na Brezovici. Ispada da su Albanci vešti stratezi otimanja?

Svakako da jesu. Oni su napravili jedno čudo od sebe. To mora da se kaže. Uzeli su srce Srbije. To nije mala stvar. To je za Srbiju tragedija, najveća što može da bude. To je naša sveta zemlja u onom apsolutnom smislu značenja te reči. A mi nismo umeli da igramo igru sa našim okruženjem. Srbija se pokazala kao zemlja koja nije dovoljno spremna niti mudra da brani sebe. Nažalost to je tako. Kosovo je moglo na sto načina da se sačuva. Ali Srbi nisu hteli, oni samo verbalno brane Kosovo, suštinski ga nisu branili. Sada je druga priča. Sad tu može samo Rusija da brani a mi da joj pomažemo u tome. Šta sve toga ima što ilustruje kako Srbi nisu umeli da brane Kosovo?

Recite nam na šta mislite?

Srbi koji su bili na Kosovu za vreme Titovo, oni su bili nepodobni i za samu Srbiju, za srpsku vlast u Beogradu, jer su oni kao tamo remetili stanje. Pa evo sada nema Srba pa opet nema mira. To je jedan strašan paradoks. To je sramota za generaciju koja je obrukala prošlost. To je poraz. Ja se kao pripadnik te generacije osećam poraženim. Sloboda se ne brani praznim rečima. A mi smo prosto izgubili taj patriotski osećaj. Kod nas se o patriotizmu ne razgovara. Sama Srbija svome rodu postaje strana. To je jedan apsurd, nedozvoljen. Svoja zemlja mora da se voli do smrti i da se život za nju da. Najčasnije je umreti za otadžbinu. To je najčasnija smrt. To treba svako da zna u sebi ako želi da živi kao čovek na ovoj planeti. A ako hoće kao rob neka izvoli pa neka da svoju zemlju drugima i neka robuje. A to su ozbiljne stvari. To nije šala, to nije kafanski sto…

Naše jedino rešenje je vezivanje za Rusiju i hvala Bogu da imamo Rusa za brata i Rusiju za majku. I Albancima ništa dobro neće biti. A napravili su fatalnu grešku što su sebi dozvolili da poslušaju Ameriku pa jurišaju na Kosovo. Trebali su da kažu: Ostavite nas na miru mi sa Srbima treba da živimo i kada vi odete.

Zašto nam se to dešava, zašto nam se istorija ponavlja?

Tu bi trebalo Akademija nauka i umetnosti i drugi instituti da se pozabave nama i našim mentalitetom da vide zašto nam ne polazi ništa za rukom. Da vide šta se to događa sa nama. Zašto smo izgubili orijentaciju da idemo pravim putem. Ja razmišljam puno o tome tražeći uzroke zašto je to sve tako i moj zaključak je da smo mi u tom dugom ropstvu od 500 godina izgubili sebe. Nije to lako biti rob. Rob je dezorjentisan. Rob drugačije gleda na život i svet. Sve drugačije vidi…Mi smo mali narod i nikako da stanemo na noge, da se ustalimo. Sav narod nosi u sebi neki osećaj ne da da državi nego da uzme ako može. To država ne može da podnese! Državi se daje sve što se ima da bi država imala da nama da kada je potrebno.

 

Slavica Đukić

Izvor: Dnevni list Jedinstvo

Ostavite komentar

Ostavite komentar