Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Blagodat i sticanje blagodati Svetog Duha za spas duše

 

ŠTA JE BLAGODAT I KAKO DOLAZI

Kako se stiče i održava blagodat i zašto je važna ispravna molitva čistim srcem i sa pažnjom. Kako vernici razvijaju pogrešan odnos pri molitvi

 

Sticanje blagodati

Spasenje je sticanje blagodati, one nevidljive sile Božije, čijim dejstvom se preobražava ljudska duša.

U blagodati je uvek sve novo, ona je neiscrpna, kao Samo Božanstvo. Blagodat otkriva čoveku tri viđenja. Prvo je viđenje Božanskog sveta, koji za njega postaje unutrašnja očiglednost, i unutrašnje viđenje ovog sveta nikad ne predstavlja dve iste i istovetne slike. Blagodat otkriva duhovni svet uvek kao nešto novo i neočekivano u različitim dimenzijama i dubinama.

Blagodat i sticanje blagodati - Časni krst
Časni krst

Ovo viđenje nema materijalne forme, boje i obrise, ali to istovremeno nije praznina kao neki bezdani vakuum, nije metafizička tama u kojoj se čovekova duša gubi – to je svet drugih dimenzija koji se duši otkriva kao nevidljiva svetlost, koja se ni po čemu ne može porediti sa fizičkom svetlošću, s odblescima plamena ili zracima sunca.

Drugo viđenje jeste viđenje čovekove sopstvene duše, unutrašnjeg bezdana.

Blagodat čoveku otkriva sopstvenu dušu u njenoj razvraćenosti grehom, u gnoju strasti, u njenom dubokom padu. Samo viđenje greha predstavlja početak isceljenja. Ovde postoji čudna i neshvatljiva antinomija: blagodat čovekovom pogledu otkriva tamno dno njegovog srca, gde se kao zmije migolje strasti i istovremeno dušu čini sve lepšom kao da skida s nje prljave rite i oblači je u belu svečanu svadbenu odeću.

Treće viđenje, koje daje blagodat jeste viđenje sveta, koji nas okružuje. Čovek u svetu vidi isto što i u svojoj duši – otpadanje od Boga i tragove izgubljenog raja. I on počinje da voli ovaj pali svet, ali sad već drugom nepristrasnom ljubavlju, sjedinjenom sa žalošću, s bolom zbog toga što su ljudi sami sebe bacili u more stradanja, što su gluvi za pozive Boga. Blagodat čoveku otkriva tragediju sveta, on spoznaje Božansku ljubav, koju svet ne prima. Blagodat otkriva čoveku da je najstrašnija nesreća neznanje Boga i večna smrt, zato čovek počinje zaista da sastradava s onima, koje je ranije smatrao svojim neprijateljima.

Blagodat uvek tvori novo. Međutim, Božije otkrovenje je bilo dato Crkvi i zato Tajne, bogosluženja i molitve imaju svoju formu, koja se ustalila u toku vekova. I ovde je opet prisutna antinomaja: u istim formama Tajni obreda i molitava čovek treba i može da nalazi nov sadržaj, pošto su obredi simboli, koji čoveka uključuju u svet beskonačnog, gde nema granica i međa za duhovno usavršavanje.

Uzmimo primer: čovekovom pogledu nebeski svod izgleda kao ograničeni horizont, to je kao neka plava sfera ili kristalna kupola, koja kruniše zemlju; ipak, u stvarnosti nebo nije samo bezgranično u svojim dubinama, već je uvek i neponovljivo za čoveka. Ako hrišćanin bude pažljivo čitao crkvene molitve svaki put će otkrivati u njima nešto novo i ranije nepoznato, pronicaće u njihov smisao, doživljavaće drugačije svaku reč; činiće mu se da prvi put čita molitvu, koju odavno zna napamet. Upravo zato su neki od svetih otaca i nazivali molitvu stvaralaštvom, samo što je to naročito stvaralaštvo, usmereno ne ka spolja, već ka svojoj sopstvenoj duši. Molitva je vezana za napor. Naše lenjo telo i strasna duša joj se protive. Često ova borba biva napeta i mučna, čovek se suprotstavlja svojoj paloj prirodi, svetu koji izlazi iz njega kroz pomisli i sablažnjive slike, i demonskim silama, koje uz dopuštenje Božije muče čoveka, ispunjavaju njegovo srce tugom, nejasnim strahom, mržnjom, a ponekad ga dovode do stanja potpune iznemoglosti.

Da bi se čovek pažljivo molio potreban je podvig sličan beskrvnom mučeništvu. Ovde ponovo postoji antinomija: u molitvi se spajaju bol i radost, borba i mir, trud i uteha. Molitva je svojevrstan ispit, koji čovek polaže pokazujući samim tim kakav je zaista njegov život. Međutim, podli ljudski egoizam želi da dobije nagradu bez truda i lukavi čovekov razum se slaže sa strastima – da prevari Boga. Ovo se dešava neprimetno. Čovek prestaje da shvata da molitvene reči dobijaju životvornu silu kad se osmišljavaju umom i doživljavaju srcem. Telesnom čoveku je mnogo lakše da se moli rasejano, u poludremežu, i on počinje da zamenjuje molitvu kao stanje duše prostim izgovaranjem molitvenih reči. Ovde dolazi do raspada volje, razuma i osećanja, koji su sjedinjeni u pažljivoj molitvi. Razum biva ispunjen pomislima, kao nečistim životinjama, koje niko ne isteruje iz kuće, srce postaje gluvo za molitvu, stvrdnjava se kao kamen na kojem od molitvenih reči ne ostaje ni traga. Volja se isključuje iz razuma i srca, postaje poput oslabljene strune, koja ne može da pusti zvuk. Između čoveka i Boga podiže se neki nevidljivi zid. Čovek počinje da misli da čitanje određenog broja reči čini molitvu i žuri, kao ka konačnom cilju, ka poslednjoj reči – «amin».

Ukoliko se takvom čoveku kaže da se ne moli, već vara sebe i Boga, on će se uvrediti i čak neće shvatiti zbog čega ga prekorevaju. Suština  farisejstva je spoljašnji ritual bez duhovnog sadržaja, blagočestiva poza uz prazno srce. Čovek postepeno zaboravlja blagodatna stanja, koja je doživeo u prošlosti. Na molitvu počinje da gleda kao na neki spoljašnji posao, kao na jaram koji treba da nosi, kao na danak, koji mora da plati. Ovaj danak postaje broj pročitanih stranica. U čoveku se gasi svetlost molitve, ujedno mu duhovni svet postaje dalek. Često se nereligiozni ljudi čude zbog čega neki vernici, pravoslavni hrišćani, koji redovno idu u hram, praktično ne menjaju nabolje, već ostaju isti, sa svim svojim manama i porocima. Najčešće se to dešava upravo zato što su ovi hrišćani ugasili sopstvenu molitvu, što su je zamenili samo nekom slovesnom formom kao šuštanjem suvog papira. Ukoliko takvog čoveka pitate za šta se moli teško da će moći da odgovori. On čak ne ulaže ni onaj mali napor, koji je potreban da bi se shvatio smisao onoga što čita ili čuje, a da ne govorimo o duhovnom doživljavanju. Dešava se da se čovek kad završi molitveno pravilo ne seća da li je upravo pročitao jutarnje ili večernje molitve.

Ovde se krije naročita opasnost za sveštenoslužitelje. Oni moraju da čitaju molitve «po porudžbini», bez obzira na zauzetost, umor i svoje duševno stanje, zato je za njih velika sablazan da pročitaju molitvu ne uključivši se u nju kako treba, ne doživevši je srcem. Upravo zato se od sveštenika i traži neuporedivo veći podvig, da unutrašnje uvek bude spreman za molitvu, da svaku trebu ispunjava kao delo od nasušnog značaja.

Obično oni koji se mole nemarno i rasejano isto tako nemarni postaju i u odnosu na ispunjavanje zapovesti Božjih, moralna strana hrišćanstva za njih kao da prestaje da postoji. Oni prestaju da vide i da osećaju svoju grehovnost. Slabi molitva – slabi i pokajanje, a za njim i duhovni život. Čovek koji za vreme molitve kod kuće ili u hramu stalno razmišlja o svojim pomislima ili stvarima iz svakodnevnog života po završetku službe ili pravila zadovoljno kaže sebi: «Pomolio sam se», uopšte ne pomišljajući da je stajao pred Bogom kao mrtvac.

Često lažna farisejska molitva razvija kod čoveka naročitu gordost, on počinje da prekoreva i uči druge kao da je na to stekao pravo. I u svom životu ovakvi licemerni «molitvenici» bivaju uvredljivi, razdražljivi i zli, zbog čega neverujući videći to govore: «Ide u crkvu, a živi gore od nas.» Ovi ljudi ne shvataju da su odavno prestali da zaista budu u Crkvi. U hramu stoje samo njihova tela kao mrtvački kovčeg duše, a um je zakopan, pogreben u svetovnim brigama. Oni su pogruženi u svoja maštanja i planove, gluvi su i slepi za ono što se zaista dešava u hramu, srce ovakvih ljudi je zatvoreno za blagodat, koja snishodi za vreme bogosluženja. Tačnije, oni vide samo ljusku hrama: kako je hram uređen, ko je od poznatih danas došao na službu, kako su se obukli; prilaze da ih pozdrave, da im saopšte i saznaju novosti, razgledaju lica, ljute se što ih je neko gurnuo, što pojci nemaju sluha, i zatim izlaze iz hrama uvereni da su se pomolili i platili danak Bogu. Ovo stanje duhovnog samozadovoljstva i licemerja se može nazvati malogađanskim farisejstvom.

Međutim, postoji i drugi tip ljudi, koji žele da se mole, ali se njihova molitva rasipa kao kuća od peska; oni naprežu sile, ali ne čuju sopstvenu molitvu slično kao što zvuci glasa ne prodiru iza gvozdenih vrata tamnice. To su ljudi koji su ispunili svoju dušu i sećanje spoljašnjim, kao što se stvarima ispunjava prostor soba, tako da čoveku postaje teško da se kreće i da diše. To je kult znanja, to je prekomerno gutanje informacija kad um postaje debeo i trom, kao telo proždrljivca, kao utroba Gargantue, koji je gutao sve što se nalazilo na njegovom ogromnom stolu. Ovakvi ljudi žive u svetu sakupljenih informacija, nepotrebnih i nesistematskih, kao Pljuškin među ritama, koje je sakupio. Um gubi svoju snagu pokušavajući da obradi ovaj materijal, koji ispunjava čovekovo sećanje i guši njegove stvaralačke sposobnosti, ali on gotovo u  potpunosti ostaje mrtva ruda. Duša gušeći se u gomili spoljašnjih znanja ne može da se vine iznad zemlje. Zemlja je stihija naučnika, oni mogu da rasuđuju o Bogu, ali kad pokušaju da se mole najčešće se pretvaraju u nekakve bespomoćne astmatičare.

Drugi kult je kult emocija i doživljaja. To su oni ljudi, koji se bave umetnošću. Oni žive u svetu svoje mašte i uobrazilje. Njihovo srce ispunjeno strastima takođe je gluvo za molitvu. U hramu su uronjeni u svoje snove. Žale zbog toga što u bogosluženju ima malo efekata. Služba im izgleda kao nešto tuđe i veoma dosadno. Ponekad se prihvate da sačine sopstvenu molitvu – onako kao što drugi pišu stihove, ali ubrzo dolaze do zaključka da je u pozorištu duševni život mnogo intenzivniji, raznovrsniji i efektniji.

Treći kult je kult naslade na nivou opažaja; u ovoj oblasti preovlađuju žudnja za seksom i krvlju. Ovakvi ljudi ne gube samo svoj duhovni, već i duševni lik. O ovoj vrsti ljudi nema smisla ovde govoriti. Pogled svinje je uvek uperen u zemlju. Međutim, nevolja je u tome što ovi ljudi često sebe smatraju hrišćanima. Šta reći o njihovoj molitvi? Oni se mole tek onda kad padmu sa stene ili kad otkriju da imaju rak.

 

Ahrimandrit Rafail KarelinTajna spasenja

Ostavite komentar

Ostavite komentar