PRIZIVANJE DUHOVA I DEMONA
Pravoslavna crkva i spiritizam ili koji se duh javlja spiritistima, gatarama, vračevima kad vrše obrede proricanja i prizivanje duhova. Šta je spiritizam po rečima prepodobnog Patrijarha Pavla
Koji se duh javlja spiritistima
PITANjE PATRIJARHU: Jedna vernica postavila mi je pitanje: Koji se duh javlja spiritistima? Ako je zao duh, kako je to moguće kad oni svoje seanse izvode posle duže molitve, pri čemu se više puta osenjuju krsnim znakom, prislužuju kandilo i imaju ikone i krst? A mi verujemo da đavo beži od krsta. Nisam joj mogao ubedljivo odgovoriti na ovo pitanje.
ODGOVOR: Po učenju Svetog pisma, smrt je posledica greha, „plata za greh je smrt“ (Rim. 6, 23). Da bi spasao ljude Gospod Isus Hristos je uzeo na Sebe grehe sveta, a time ujedno i njihovu posledicu – smrt, smrt na krstu. No Spasitelj nije ostao pod vlašću smrti, nego je „smrću uništio smrt“ i Svojim vaskrsenjem ljudima „darovao život večni“ (Vaskršnji tropar). U krstu Hristovom kao u žiži sustiču se, dakle, sva beskonačnost Njegove ljubavi prema ljudima, kojom On strada i umire za sve nas, i sva moć Njegove božanske sile kojom vaskrsava Sebe i nas. Stoga, Časni krst i može da bude simvol celokupne hrišćanske vere.
Vozdviženje Časnog krsta
Učenje o spasonosnoj sili krsta Hristovog nalazi se jasno izraženo u Svetom pismu. Sveti apostol Pavle veli da je Isus Hristos, osnivač i savršitelj vere naše „koji je umesto predstojeće mu radosti pretrpeo krst, ne mareći za sramotu“ (Jevr. 12, 2)1, i time izmirio nas koji smo bili sluge greha za smrt (Rim. 6, 16), i tako neprijatelji Bogu (Rim. 5, 10) – sa Bogom „stvorivši mir njegovom krvlju na krstu“ (Kol. 1,20,22; Ef. 2,16). On je izbrisao obveznicu protiv nas koja nas je optuživala, i uništio ju je prikovavši je na krst (Ef. 2, 14). Svojom smrću na krstu On nas je oslobodio ispod vlasti đavola. „On je razoružao poglavarstva i vlasti i osramotio ih javno pobedivši ih kroz njega“ (Kol. 2,15), i „satro onoga koji ima vlast nad smrću, tj. đavola“. (Jevr. 2,15).
Smrt je podneo za sve (Jevr. 2,9), tako zadobio večni otkup (Jevr. 9,12) i konačno smrt uništio (2 Tim. 1,10). Time su ljudi oslobođeni od zakona greha i smrti (Rim. 8, 12).
Krst je zato najveća dragocenost kojom se hrišćanin može hvaliti: „A ja, Bože sačuvaj, da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista kojim se meni razape svet i ja svetu“ (Gal. 6,14).
Prevashodni značaj Hristove pobede, na drvetu krsta, nad đavolom, koji je preko drveta poznanja dobra i zla zadobio vlast nad ljudima, pored Svetog pisma nalazi se i u delima Svetih otaca. Oni takođe jasno ističu da je ovom pobedom Hristos osigurao pobedu nad demonima svakom onom koji u Njega veruje i bori se protiv njihovih zamki.
Sveti Atanasije Veliki kaže o krstu: „O božanske, zaista, mudrosti i oruđa nebeskog! Krst se postavlja i idolopoklonstvo ruši. Krst se diže i đavolja sila uništava“. 2
Sveti Kirilo Jerusalimski: „Ako neko ne veruje sili Raspetog, neka pita demone. Ako neko ne veruje rečima, neka veruje činjenicama. Mnogi su na svetu raspeti, ali se nijednog ne plaše demoni. A samo ugledavši znak krsta, radi nas raspetog Hrista, demoni se straše. Jer oni (raspeti) pomreše za svoje grehe, a Ovaj za grehe tuđe“.3
Sveti Grigorije Bogoslov: „Poražen neočekivanim, kao nevešt u tome delu, on pribegava krstu, tom starom pomoćniku i čini znak (krsta) protiv užasa… Krsni znak je podejstvovao, demoni su pobeđeni, strah se rasuo“.4
Sveti Jovan Zlatoust: „Ako kad treba da se izagnaju demoni, mi upotrebljavamo krst. Ovaj isti krst je spasao i preobrazio vaseljenu, prognao zabludu, uveo istinu, zemlju pretvorio u nebo, ljude učinio anđelima. Kad imamo krst, demoni više nisu strašni ni opasni, smrt više nije smrt, nego san“.
Na drugom mestu: „Njime (krstom) mi se više ne bojimo razgorelih strela đavoljih, jer smo našli izvor života… Njime se mi više ne bojimo tirana, jer smo pribegli caru“5.
Sveti Jefrem Sirin: „Krst je znak pobede nad demonima… pobede nad đavolom“; „Ovim svetim oružjem Hristos je raskinuo svejeduću utrobu ada i zatvorio pakosna usta đavola… Naoružavši se njime, blaženi apostoli su pobedili svu silu vražiju… Ako njega budeš uzimao u pomoć, neće ti prići zlo i rana neće se približiti telu tvome (Ps. 90, 10). Jer protivničke sile videći njega drhću i udaljuju se“6.
Sveti Jovan Damaskin: „Onda nečisti duhovi, prisiljavani božanskom silom, nehotice iznošahu na videlo: Ne usuđujemo se, govorahu, nikako protiviti se Hristovoj sili i simvolu Njegovih stradanja koji krstom nazivaju. Kad se on izobražava, bežimo kukajući, a beže razgonjeni svi knezovi vazduha i vladar mraka pre nego što se on potpuno izobrazi“7.
Obe ove istine, da je Hristos krstom pobedio satanu, „oduzeo od njega roblje“, i da je krst vernim odbrana od napada demona, nalazimo u crkvenim pesmama i molitvama: „Na koji je način pobedio vrag Adama drvetom za jelo, na taj si Ti, Gospode, pobedio vraga drvetom krsnim i stradanjem Svojim“8; „Krstom zaštićeni protivimo se vragu, ne bojeći se njegovih zamki i lajanja, jer gordi bi pobeđen i srušen silom Hrista na krst prikovanog“.9
Ali krst, kao sila kojom nas je Hristos spasao od vlasti demona, i kojom se i danas odbijaju njihovi napadi, biva to onima koji u Hrista veruju, ne onima koji ne veruju: „Reč o krstu onima koji propadaju je ludost, a nama koji se spasavamo sila Božja“ (1 Kor. 1, 18). Nevernim Judejima propoved o Hristu raspetom je sablazan, neznabošcima bezumlje. Vernim pak Judejima i Grcima Raspeti je Božja sila i Božja premudrost (1 Kor. 1,23,25).
Pored nevernih, protivnici krsta Hristovog su i razne racionalističke sekte hrišćanske, koje ne samo da ne poštuju krst Hristov nego se podsmevaju nama koji ga poštujemo veleći da je to bezumlje. – Kad bi tebi, vele, puškom ili nožem neko ubio sina, ili dobrotvora, bi li ti celivao tu pušku, ili nož i klanjao se pred njima? Ne mogu da razumem razliku između zločina koji među ljudima bivaju i dobrovoljnog stradanja Sina Božjeg radi našeg spasenja.10 Ali našavši se među pravoslavnim, oni meću znak krsta na svoje zbornice, ili se čak u nekim prilikama i prekrste, ne iskreno, nego prevarno da bi nas obmanuli i privukli svome učenju. Jasno je da se u takvim slučajevima od krsta ne može očekivati duhovna pomoć i zaštita.
Krst Hristov, dakle, vernim je moćno oružje za odagnanje demona. Ali on nije fetiš, ne dejstvuje magijski, samo svojim prisustvom, nego je neophodna vera u Sina Božjeg postradalog za nas, i saobraženje celokupnog svog postupanja i života prema toj veri. Naš odnos prema duhovnom svetu i duhovnim vrednostima ne može biti mehanički, nego moralni. Po reči Gospodnjoj, samo čisti srcem mogu videti Boga i uključiti se u Njegovu blagodatnu silu i pomoć. Gde toga ne bi bilo, dejstvo krsta bi izostalo. Štaviše, i onde gde bi čovek pravilno verovao, ali se prema krstu odnosio nemarno, ili znak krsta činio mehanički, bez pažnje i poštovanja, ne samo da mu krst ne bi bio na korist, nego na štetu.
Sveti Jovan Zlatoust veli: „Ne treba ga (krst) načiniti prosto rukom, nego tome treba da prethodi raspoloženje srca i puna vera. Ako ga tako izobraziš na svom licu, to nijedan nečisti duh neće moći da ti se približi, videći ovaj mač kojim je on ranjen, videći ono oružje od kog je dobio smrtnu ranu“.11
Sveti Jefrem Sirin isto tako savetuje: „Umesto štitom pokrij se Časnim krstom, znamenujući njime sve delove tela i dušu. A ovaj se ne čini samo rukom, nego i mišlju i pažnjom tvojom, i kada ležeš i ustaješ prekrsti se u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Jer ovo je jako oružje, i niko te neće moći pobediti kad staneš pod njegovu zaštitu“.12
Na potrebu čvrste vere pri stavljanju znaka krsta, opominje i Sveti Kirilo Jerusalimski: „Ne stidimo se, dakle, krsta Hristovog. Ako se drugi skriva, ti se javno prekrsti po čelu, da demoni, videći carski znak, sa drhtanjem beže daleko“. Krst je „velika zaštita, besplatna za siromašne, bez napora za bolesne; on je znak blagodati Božje za verne i strah za demone. (Hristos) ih je pobedio kroz njega (krst), javno ih osramotivši. Jer kad vide krst, podsete se na Raspetog i boje se njega Koji je zgazio glavu zmije“.13
Sasvim je, dakle, moguće da se onde gde se nepravilno, ili prevarno čini znak krsta, ili drži krst u kući ipak javljaju demoni, pogotovo što su krstovi spiritista, kao ikone, redovno neosvećeni. Sa osvećenim krstom medijumi, ili „trube“, ili „crkve“ kako ih spiritisti nazivaju, ne mogu „uhvatiti vezu“ sa duhom, što je i razumljivo, jer se u Činu blagoslovenija i osvjaščenija novosooruženago kresta moli za njega: „Crkvi svojoj nepobedno oružje i moćnu zaštitu i odbranu vere, i izbavljanje od sviju zamki đavoljih, i veliku nadu na spasenje… I podaj mu da bude znamenje strašno i snažno prema svima vidljivim i nevidljivim neprijateljima, progonjenje i pobeda sviju prevara, zaseda i napada đavolskih“.14 Tako se molilo i u starini pri osvećenju krsta: „Gospode Svedržitelju… blagoslovi i osveti ovaj životvorni krst za zaštitu duša i tela, za odgonjenje demona i svakog protivnika, da čuva ovo mesto…“15
Suština spiritističke zablude je:
1. Ne u tome što oni žele da doznaju božansku istinu, nego što do nje hoće da dođu mimo Crkve, koja je, po reči apostola Pavla, „stub i tvrđava istine“ (1 Tim. 3, 15).
Većina njih dolaze u crkvu na bogosluženje, učestvuju sa pravoslavnima u molitvama, tajnama i molitvoslovljima. Ali se prema Crkvi ipak odnose antagonistički smatrajući je nedovoljnom, nižim stupnjem duhovnog saznanja i doživljavanja, i tek u svojim posebnim skupovima, „sehanama“, dolaze do pune istine i saznanja.16 Ne zadovoljavajući se Otkrivenjem koje je dao Gospod Isus i Duh Sveti Crkvi, oni traže gotovo svakodnevno novo otkrivenje, zaboravljajući opomenu Svetog apostola Pavla: Ako bi vam mi, ili anđeo s neba propovedali evanđelje drukčije nego što vam propovedasmo neka je anatema (Gal. 1, 8). Sve što nam je potrebno za spasenje Gospod Isus i Duh Sveti otkrivaju nam preko Evanđelja, Sabora i Svetih otaca. Insistirati, iz proste radoznalosti da ono što nam nije otkriveno, ili zato što ne bismo mogli razumeti, ili nam ne bi bilo od duhovne koristi, ipak doznamo okolišnim putem, – niti može biti dobro, niti izaći na dobro.
A to baš čine spiritisti, po reči moskovskog mitropolita Filareta: „Slično lopovima, spiritisti nastoje da otvore vrata večnosti lažnim ključevima“.17
Boreći se protiv spiritizma, Crkva se ne bori protiv proroštva kao takvog, jer ono postoji u njenoj osnovi. Bog preko proroštva objavljuje svoju volju, „a saglasno ovoj Crkva živi i dela“.18 Prema Miltijadu, apologetu iz 2. veka, dar proroštva postojaće u Crkvi „do poslednjeg dolaska Gospoda“.19 Nego se Crkva, kao i u doba montanista bori protiv lažnog proroštva. Još Papije Jerapoljski govori o lažnim prorocima i ukazuje na njihove oznake. O lažnom proroku, veli: „Ne dolazi gde su sabrani ljudi pravedni, nego ih izbegava; lepi se uz ljude dvojedušne i prazne i u tajnim mestima prorokuje i vara ih govoreći svagda prazno, po njihovim željama, jer praznim i odgovara… A kad dođe gde su sabrani ljudi pravedni, koji imaju duh božanski, i kad se oni pomole, tad se ovaj čovek pokazuje prazan, i duh zemaljski od straha beži od njega, postaje onaj čovek nem i sasvim pobeđen ne mogući ništa da kaže… Tako i proroci prazni kad dođu među pravedne duhove, kakvi dođu, takvi i ostanu“.20 Tako biva i sa spiritističkim
medijumima u prisustvu ljudi pravovernih i istinski pobožnih.
2. Osim toga, od osobitog je značaja da je blagodat proroštva u Crkvi uvek bila u vezi s blagodaću „rasuđivanja“ (1 Kor. 14, 29) i „razlikovanja duhova“ (1 Jov. 4,1). Zbog toga, kako razložno rasuđuje prof. Afanasjev: „Proroštvo se sastoji iz prorokovih reči i crkvenog ispitivanja, a to znači da proroštvo pripada Crkvi kao otkrivenje njoj i za nju. Izvan Crkve, ne može biti rasuđivanja i ispitivanja proročke reči. Reč proroka rečena van Crkve prestaje biti proroštvo, a sam prorok je lažni prorok, zato što je proroštvo služenje Crkvi i biva u njoj samoj“.21
3. Kao nepogrešno načelo treba da bude opomena Svetog Pahomija Velikog: „Treba ugušivati u sebi svaku želju za otkrivanjem (viđenjem). Kome treba otkriti i šta – stvar je Božja. Da mi sami stremimo tome svojom željom sasvim je neumesno. Koliko mi imamo iskustva, takva je želja uvek bila početak prevare. Đavo je poseje, i kad uspe da je razgori i uvuče, uspeva i da obmane viđenjima i otkrivenjima lažnim“.22
4. Dalje spiritisti greše što za sebe vele da su „pravi bogomoljci“, o kojima je govorio Gospod ženi Samarjanki (Jov. 4, 23) da će se moliti Duhom i istinom, te da je stoga na njihovim „sehanama“ prisutan Duh Sveti. Međutim, Duha Svetog tu ne može biti, jer je On u Crkvi pravoslavnoj, kao što veli Sveti Irinej Lionski: „U njoj je Bog postavio apostole, proroke, učitelje i uopšte dejstva Duha. Stoga, gde je Crkva onde je i Duh Božji, i gde je Duh Božji onde je Crkva i svaka blagodat. A Duh je istina“.23 Prema Svetom Jovanu Zlatoustu, Duh Sveti je načelo postojanja Crkve: „Kad Duh ne bi bio prisutan, ne bi bilo Crkve; ako Crkva postoji, jasno je da je Duh prisutan“.24
I savremeni bogoslovi govore o tome isto: „Crkva je blagodatni organizam, veli prof. Afanasjev, ne zato što je nekad primila darove Duha koje ona čuvakao u nekoj riznici, niti zato što neki u njoj primaju harizmu, nego što ona živi i dejstvuje Duhom. Ona je mesto njegovog dejstva. Nema života u Crkvi, nema dejstvovanja u njoj, nema služenja u njoj bez Duha, najzad nema same Crkve. Osnovana Hristom na Tajnoj večeri, ona se ostvarila na Pedesetnici kad je proslavljeni Gospod poslao učenicima Duha. Počevši od tog dana Duh živi u Crkvi, i Crkva živi Duhom“.25
Jednako o tome govori prof. dr Justin Popović; „Hristos je Duhom Svetim u Crkvi i Crkva je Duhom Svetim u Hristu. Hristos je glava Crkve; Duh Sveti je duša Crkve“. I dalje: „U stvari u Bogočovečanskom telu Crkve celokupni podvig spasenja obavlja se Duhom Svetim. On je koji nam u Isusu otkriva Gospoda; On je koji verom useljuje Gospoda Hrista u srca naša; On je koji nas pomoću sv. Tajni i sv. vrlina sjedinjuje s njim… I opet: On je kojim se u čovečanskom svetu ostvaruje sve što je Hristovo: celokupni Bogočovečanski domostroj spasenja, jer je On Duša u Bogočovečanskom telu Crkve“.26
Kao što je bezuspešno tražiti Crkvu izvan Duha Svetog, tako je isto bezuspešno tražiti Duha Svetog u zajednicama koje ne pripadaju Crkvi. Sveti Irinej Lionski izrično kaže da ne mogu imati dejstva Duha oni koji ne pristupe Crkvi, i da se od nje, kao od materinskih grudi hrani za život svaki koji crpe iz prečistog izvora koji ističe iz tela Hristovog.27
Ne može, dakle, biti sumnje da se onaj koji se javlja u mračnim sobama takvih zajednica i izdaje za Duha Svetog „laža i otac laži“ (Jov. 8,44).
5. Dalja pogreška spiritista je njihova vera da se duše pokojnih mogu po volji javljati ljudima i davati odgovore na njihovu ljubopitljivost. Javljanje proroka Mojsija i Ilije na Tavoru, kao i javljanje duha Samuilovog Saulu, izuzetne su pojave u Svetom pismu s ciljem da pokažu da je Isus Hristos Gospod živih i mrtvih i da nije protiv Zakona i Proroka, kao što su govorili fariseji (Jov. 9,10). Javljanje duha Samuilovog dopušteno je da izobliči greh Saulov, odstupanja od Boga i obraćanja ženi „s vračarskim duhom“. U tom istom smislu treba shvatiti javljanja duša upokojenih o kojima se govori u Žitijama Svetih. Ova javljanja su „isključivi slučajevi koji su se dogodili po osobitom Božjem blagovolenju prema Njegovim izbranicima“.28
I prema tučenju Svetih otaca, nemoguće je da se duše pokojnika javljaju po volji i želji živih.
Sveti Jovan Zlatoust veli: „Nije moguće ovuda bluditi duši koja se već odselila od tela“, jer je „Bog za dušama umrlih zapro vrata večnosti i ni jednoj od njih nije dozvolio da se javlja živima, da se ne bi đavo koristio dozvolom da može škoditi i varati ljude“.29
Zato je jasno da se na spiritističkim seansama javljaju demoni, kao što veli Blaženi Avgustin: „Nikakva moć đavolska, nikakvo zaklinjanje ne može dozvati duše umrlih, i otuda, se javljaju ne duše umrlih, nego demoni“.30
6. Spiritisti greše i u tome što znaju da njihovi duhovi iznose više puta laži, a zatim naredbe koje su u moralnom pogledu nedopustive. Ili kao što kaže prof. Titov da njihovi duhovi mogu pobuđivati ljude na prestupe i mistificirati one koji ih iz prostog ljubopitstva izazivaju… Osim toga, prividna otkrivenja duhova i njihovi zli saveti često su dovodili do oslabljenja morala, rastrojstva načela porodičnog života i svakovrsnih zločina“.31 Mnogi spiritisti, po naređenju duhova pobratime se i posestrime (što Crkva zabranjuje), „duhovno se vezuju“, kao što oni vele, ali se često te „duhovne“ veze završavaju telesno, bludom i drugim gresima. Razume se samo po sebi da bi to bilo nemoguće kad bi ta naređenja dolazila od Duha Svetog, anđela, ili duša Svetih.
I u pogledu telesnog zdravlja, duže bavljenje spiritizmom ima teške posledice „rastrojavajući nervni sistem učesnika seanse, iznuruje zdravlje, katkad vodi samoubistvu i ludilu“.32 To je primećeno još pre više od sto godina, kad je bavljenje spiritizmom uzelo maha u Americi, te su mnogi građani svojim predstavkama ukazivali vlastima „da zanimanje spiritizmom pokazuje štetan upliv na fizički sastav i moralni karakter naroda“. Zaista, kako dalje veli prof. Titov: „Nije moguće u isto doba biti veran hrišćanstvu i zanimati se spiritizmom“.33 Pogotovo što mnogi spiritisti veruju u reinkarnaciju, tj. ponovno rađanje u drugom telu, i dolazak na svet ukoliko u ovom životu na zemlji ne ostvare spasenje.
7. Spiritisti su dospeli do ovih pogrešnih shvatanja i udaljili se od Crkve većinom pokrenuti gordošću. Prelastili su se željom da mimo Crkve, mimo sveštenstva, imaju neposrednu vezu sa nebeskim svetim, Duhom Svetim, anđelima, apostolima i dušama pokojnika kad god zažele. Slično Montanu koji je iz prekomerne želje za prvenstvom potčinio sebe protivniku (đavolu), i lažnim prorocima koji, kako veli Jerma, uzdižu sebe i žele da imaju prvenstvo, tako i ovi iz sujete smatraju sebe izabranicima Božjim, duhovnim ljudima kojima je spasenje osigurano. Svakako da se tim putem ne može doći Bogu, „jer se Bog gordima protivi, a smirenim daje blagodat“ (1 Petr. 5,5). Kakvo se dobro može naći kod onog kome se Bog protivi?
No moramo priznati da u tome što su ovi ljudi napustili „izvor vode žive, i iskopali sebi studence isprovaljivane koji ne mogu da drže vodu“ (Jer. 2, 13), ima krivice i do nas sveštenika. Svojim lakomislenim postupcima, prekomernom brigom za stvari ovog sveta delujemo sablažnjivo na verne da oni izgube poverenje u Crkvu koja ima takve pastire. Veliki deo krivice da jedna takva ličnost kao što je bio Tertulijan skrene u montanizam, imali su savremeni nedostaci crkvenog života, pogotovo sveštenstvo.“On je gorko ironisao da su apostoli zato osnovali Crkvu da bi se episkopi koristili crkvenim prihodima pažljivo se ograđujući od bilo kakvih opasnosti sa strane rimske vlasti“.34 I Origenove kritike ondašnjih prilika su bespoštedne.
Umesto da budemo svima sluge za spasenje, „mi ili ne shvatajući šta hoće Isus svojom naukom, ili prezirući tolike savete Spasiteljeve, takvi smo da ponekad prevazilazimo sujetom i rđave knezove neznabožaca…“35 Osim sujete i brige za prolazno, mnogi od nas, verne koji žele puniji, intenzivniji religiozni život, prepuštamo same sebi.
Završimo bogosluženje, ili drugu sveštenu radnju, na zastarelom, nerazumljivom jeziku, ne progovorivši ni reči objašnjenja pročitanog Svetog pisma, ili koga pravoslavnog učenja, povlačimo se u stan, svojoj porodici. Verni ostaje sam sa problemima svoje vere, bez evanđelskog odgovora na pitanja koja im postavljaju razni sektanti, ili ateisti. Niti ih kao dobri pastiri vodimo na dobru pašu evanđelske nauke, niti budno stražarimo nad svojom i njihovom verom da odmah primetimo dolazak neprijatelja, ukažemo na njega i njegovo krivo učenje, na šta smo se zakleli prilikom rukopoloženja. I kad nas upitaju, odgovaramo s dosadom i suvo: „Ne slušaj ih, to su jeretici, ili bezbožnici!“ bez iznošenja razloga i ozbiljnijeg objašnjenja. Bez svega onoga što je vernima davao bogomoljački pokret, nije čudo da oni koje sve to ozbiljnije interesuje potraže objašnjenje od subotara, adventista, spiritista. Ili nastave da padaju sve niže i niže u najprimitivniju pobožnost, koja ne može dati odgovor ni sebi, ni drugima o svojoj veri ni na najprostija pitanja, a kamoli ona koja pronalaze i postavljaju izvežbani protivnici. Korak u bezverje odatle je kratak.
Ne zaboravimo da smo dužni da svoju veru, ne namećući je, propovedamo rečima i u vreme i nevreme, a hrišćanskim životom svagda. Jer nas Časni krst, svete Tajne i pripadnost pravoslavlju ne spasavaju mehanički. Potrebna je živa vera koja kroz ljubav dejstvuje (Gal. 5,6).
Patrijarh Pavle
Izvor: Patrijarh srpski Pavle, „Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“, knjiga 1, Beograd, 1998; Glasnik, jun 1978.